Izvor: Politika, 29.Jul.2013, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Anđeli i demoni Egipta
Egipat ima samo jedan prioritet: kako da smiri masovne i eksplozivne emocije Mursijevih protivnika i simpatizera – koji čine dva lica podeljene nacije
Politička ofanziva egipatske armije protiv Muslimanske braće se nastavlja preteći nesagledivo dubokim podelama i nastavljanjem krvavih sukoba. Nisu Muslimanska braća izgubila Egipat, kako tvrde neki analitičari sa Zapada, već im je vlast oteta: prvo poništavanjem parlamentarnih izbora u kojima su osvojili polovinu mesta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Šuri, i zajedno sa radikalnijim islamskim salafistima kontrolisali dve trećine parlamenta. Drugo, vojnim udarom 3. jula kojim je svrgnut legalno izabrani predsednik samo zato što potiče iz miljea Bratstva.
Mnogo šta bi moglo da se zameri jednogodišnjoj vladavini Ikvana, kako su Muslimanska braća poznata u Egiptu još od kad su 1928. postali prva organizovana snaga političkog islama.
Jesu doprineli radikalizaciji društva nespremnošću da privuku sekularnu i liberalnu opoziciju kakao bi se zajednički organizovao bolan proces tranzicije. Nisu ni malo popravili veoma lošu ekonomsku situaciju nasleđenu rušenjem Hosnija Mubaraka.
Ali ostaje poenta: islamisti su, kao i u Tunisu, legalno osvojili vlast na izborima koje su nadležni zapadni posmatrači proglasili slobodnim. Sada se taj isti Zapad usteže da obaranje Muhameda Mursija nazove pravim imenom: vojnim udarom.
Prvu tranziciju posle Revolucije 25. januara 2011. vodila je armija na osnovu kredita stečenih tokom burnih Dana gneva, kada je odbila naređenja da puca u demonstrante. Generali, koji su Egiptom upravljali od vremena svrgavanja monarhije, obećali su da će vlast predati čim se ustoliči civilna vlast.
Kada je međutim armija pokušala da prigrabi vlast 2012, Mursi je uz podršku islamista i mladih nezadovoljnika deo armijskog vrha poslao u penziju, a predviđenim promenama ustava pokušao da vojsku vrati u kasarne, gde joj je mesto u demokratskim državama.
General Abdul Fateh el Sisi je onda uz pomoć drugog tabora mladih nezadovoljnika svrgnuo Mursija sa vlasti. Armija je tako pogubila poverenje većinskog stanovništva koje je na svim izborima u poslednje dve i po godine glasalo za islamiste. Istovremeno je pobrala aplauze sekularnog i liberalnog Egipta i Zapada koji je teško prikrivao zabrinutost za zemlju kojom demokratski treba da upravljaju islamisti kojima ne veruju.
To je sadašnji front borbe u kome obe strane nemaju odgovore kako da državnom politikom ostvare slogane sa Trga Tahrir koji su oborili despotiju, kako da njihove želje pretvore u stvarnost: dostojanstvo, hleb, poslovi, socijalna pravda.
Bilans proteklog vremena je otužan. Egipat je u poslednje dve godine propustio priliku za mirnom demokratskom tranzicijom jer su se svi glavni akteri – islamisti, armija, revolucionarna mladež i neislamska opozicija – ponašali kao amateri.
Iako je to donekle razumljivo, jer niko od njih nije imao iskustva sa demokratskim pluralizmom, glavni protagonisti sadašnje drame – Muslimanska braća i vojska – ispoljili su jedino odlučnost da svoje simpatizere pošalju da se tuku i ginu po ulicama.
Doprinoseći sve oštrijoj podeli zemlje, Ikvani u političku arenu uvlače koga stignu: od pokreta mladih kakav je Tamarod (Pobuna), preko fundamentalističkih salafista do simpatizera stare garde koja je morala da ćuti tokom decenija u kojima su Muslimanska braća bila zabranjena i proganjana.
Armija ne zaostaje u doprinosu nacionalnom raskolu. Očekivano pokazujući neznanje i aroganciju u političkom životu, generali su preterali u svom osećanju odgovornosti za zaštitu nacionalnog integriteta barem tri puta: kada su oborili Mursija, kada su pozvali na masovne demonstracije u petak kako bi dobili „mandat” da zaustave nasilje, u stvari za pokušaj da Ikvane ponovo potisnu na političku marginu, i kada je rešila da Mursija izvede pred sud optužujući ga za pogibiju čuvara za vreme njegovog bekstva iz zatvora u poslednjim danima Mubarakovog režima?
Zašto je Egipat toliko dugo čekao da otkrije tu mogućnost kada su neki drugi islamisti bili glatko isključeni iz trke za predsedničke izbore?
Armija, koja sebe predstavlja kao anđela čuvara Egipta pred islamskim demonima, mora da se povuče iz političkog života Egipta, makar i po cenu da zemlja više ne dobija američku godišnju pomoć od 1,5 milijardi dolara, od čega najviše ide upravo vojsci.
Bivši premijer Hišam Kandil, koga su imenovala Muslimanska braća, delovao je razumno prošle nedelje kada je upozorio na nastavak masovnih demonstracija i ponudio plan od šest tačaka za smanjenje tenzije i rešenje oštre političke krize. Za raščišćavanje vazduha neophodni su pregovori svih stranaka, suština je njegove poruke.
Možda paradoksalno, ali što su češći sukobi dva zaraćena egipatska fronta, što se više uvećava bilans poginulih, to bi protagonisti krize pre mogli da shvate tragičnu uzaludnost duela po ulicama i brže se okrenu pregovorima koji treba da daju okvir novih političkih pravila.
Ključni element svih predloga ostaje neizmenjen od januara 2011: da li bilo ko od aktera može ubedljivo da pokaže da će njegova politika dati odgovore na zahteve koji se tiču dostojanstva, hleba, poslova i socijalne pravde.
Turbulentna situacija nameće pogled kroz apokaliptična sočiva, ali ono što se događa po ulicama nudi i drugu vrstu analize: posle 30 meseci jasno je da ulična dinamika ni jednog od dva zaraćena tabora ne može da vlada zemljom, već da samo uvećava broj grupa koje predstavljaju različita raspoloženja 84 miliona Egipćana.
Ono čemu prisustvujemo, koliko god tragično, nije iznenađujuće. Štaviše, bilo je očekivano da će se nastaviti proces oblikovanja političkih pravila i pojave novih igrača na novoj političkoj sceni, otvoren rušenjem Mubarakovog režima, nastaviti.
Koliko god suočavanje Egipćana ima epske i tragične dimenzije, toliko je i zdravo za izgradnju nove države – pod uslovom da nije diktirano spolja.
U ovom trenutku, Egipat ima samo jedan prioritet: kako da smiri masovne i eksplozivne emocije Mursijevih protivnika i simpatizera – koji čine dva lica podeljene nacije – i da ih vrati u funkcionalni politički proces stvaranja stabilne države, kao što priželjkuje većina Egipćana.
Boško Jakšić
objavljeno: 29.07.2013.
