Izvor: Politika, 18.Avg.2013, 12:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Američki stručnjaci za promene u lečenju raka
Reč „kancer” bi iz psiholoških razloga trebalo izbaciti iz nekih dijagnoza. – Uključivanje porodice pokazalo se kao najcelishodnije za uspešnost lečenja, kaže profesor dr Zoran Rakočević
Stručnjaci američkog Nacionalnog instituta za rak došli su do zaključka da je neophodno uvesti promene u pristupu otkrivanja i lečenju raka, uključujući i one u samoj definiciji raka i eliminisanju reči „kancer” uz neke premaligne promene.
Grupa lekara, koja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obuhvata neke od najvećih naučnika u istraživanju raka, takođe sugeriše da se mnoge promene otkrivene na dojci, prostati, štitnoj žlezdi, plućima ne treba zvati karcinomom, što su i objavili u časopisu Američkog medicinskog udruženja.
Podsticaj za promene je veća zabrinutost među lekarima, naučnicima, zaštitnicima prava pacijenata zbog stotina hiljada muškaraca i žena koji ponekad nepotrebno prolaze kroz štetne tretmane zbog premalignih i kancerogenih oštećenja tkiva koja tako sporo rastu da je malo verovatno da će ikada prouzrokovati bolest.
Kada su lekari i pacijenti svesni toga da oštećenje postoji, oni se obično osećaju primoranim da idu na biopsije, lečenje i da ih izvade, pa često podnose veliku fizičku i psihološku patnju i rizik po zdravlje.
– Mi i dalje imamo problema da ubedimo ljude da stvari, na koje se nailazi kao posledica mamografije i PSA testiranja i drugih analiza, nisu uvek malignitet u klasičnom smislu i da će ubiti pacijenta. Naši istraživači ne samo da traže načine za rano otkrivanje raka već razmišljaju o situaciji kada je zaista došlo do kancera, koji su to faktori koji određuju kada će se on ponašati agresivno. Ovo je daleko od razmišljanja od pre 20 godina, kada su pronađene ćelije raka i kada je postojao ogroman rizik od smrti – smatra dr Harold Varmus, iz američkog Nacionalnog instituta za rak.
Da li pacijentu saopštiti do detalja kakve promene ima u organizmu ili „ublažiti” saopštavanje dijagnoze, nešto je sa čim se suočavaju i lekari u Srbiji.
Kako kaže profesor dr Zoran Rakočević, doskorašnji direktor Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, narušavanje sopstvenog zdravlja čovek najčešće sam oseti, pojavom tegoba, često i izraženih bolova, koji nedvosmisleno ukazuju na to da se u organizmu „nešto događa”.
U ređim slučajevima, bolest se otkriva sasvim slučajno, tokom rutinskih pregleda, a da pacijent nije osetio tegobe koje bi mu na nju ukazale.
– Praksa je pokazala da se u ovoj situaciji pacijenti ponašaju dvojako. Pojavi simptoma bolesti, ukoliko su oni tolerantni, neki od njih neće pridavati poseban značaj, neće tražiti pregled i pomoć lekara, ili će na nju neko vreme čekati. Najčešći razlog ovakvom ponašanju jeste bežanje od suočavanja sa činjenicom da je zdravlje narušeno. Drugu grupu čine osobe koje će se ponašati odgovorno, svesno situacije u kojoj se nalaze i zato potražiti pomoć lekara. Različito ponašanje pacijenata nameće dilemu da li i na koji način, saopštiti dijagnozu. Naravno da je zauzimanje određenog stava uslovljeno vrstom dijagnoze, to jest težinom bolesti, kao i njenom prognozom. Na odluku lekara mora uticati i psihofizičko stanje bolesnika, ali i niz drugih okolnosti koje u ovakvim slučajevima mogu imati poseban značaj (da li osoba živi sama, da li je hranilac porodice, samohrani ili roditelj malog deteta...). Najteže je saopštavanje dijagnoze bolesti koje dovode do teškog narušavanja zdravlja, ili imaju neizvestan tok, što najčešće nije dobro saopštavati neposredno bolesniku – smatra dr Rakočević.
U praksi to se uglavnom odnosi na dijagnoze onkoloških bolesti, jer dijagnoza malignog oboljenja kod pacijenata izaziva strah zato što asocira na neizlečivost, brzi kraj i smrt.
On naglašava da u velikom broju slučajeva to nije tako, već da je važno ne gubiti dragoceno vreme i da sa adekvatnim lečenjem treba započeti što ranije kako bi prognoza bila bolja. Ako je bolest dijagnostikovana u odmakloj fazi, dakle kada je neizlečiva, moguće je usporiti tok bolesti, a bolesniku omogućiti dostojanstveno produženje života.
– Svaki bolesnik je poseban i zaslužuje adekvatan pristup medicinskog osoblja. Uvek sam nastojao da pacijenti shvate ozbiljnost bolesti i neophodnost pravilnog lečenja, kao i da ga prihvate, a trudio sam se da se bolesniku takvo lečenje i omogući. Kada mi se činilo da bi saznanje o teškoj bolesti dovelo bolesnika u loše psihičko stanje i izostajanje njegove saradnje, uključivanje članova porodice pokazalo se kao najcelishodnije za uspešnost i nastavak lečenja. Postoji mnogo argumenata zašto neko iz bolesnikovog okruženja treba da sazna sve relevantne činjenice o njegovoj bolesti i lečenju. Uz to, član porodice ili prijatelj, na sebe može preuzeti brigu o nizu stvari koje su od značaja sa socijalnog aspekta i tako rasterete pacijenta i pomognu mu u lečenju – kaže dr Rakočević
Borba Verice Barać
Izuzetan primer borbe protiv raka jeste Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, koja se sa teškom bolešću nosila više od 16 godina. „Igrom slučaja bio sam uključen u njeno lečenje, poslednjih nekoliko godina njenog života.
Za taj period mogu da kažem, da je u svakom trenutku želela da zna sve o stanju svog zdravlja, fazama i načinu lečenja, tražila savete lekara, odnosno imala poverenja u predloženo lečenje.
Naravno da je podrška porodice i vera u pozitivan ishod bila od presudnog značaja da se dugo, gotovo do poslednjih trenutaka, nosi s bolešću uz maksimalno očuvanje kvaliteta života i rada”, kaže dr Zoran Rakočević.
Danijela Davidov-Kesar
objavljeno: 18/08/2013
.jpg)
