Izvor: Politika, 15.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Americi predstoje promene
Godine 2006. započeta je erozija stvari, krenuli su glasni antiratni protesti, javno neslaganje sa ratovima, prve snažnije i glasnije kritike Bušove administracije. Postoji samo nekoliko sličnih događaja u američkoj istoriji a jedan od njih su protesti 60-ih – kaže u intervjuu za naš list Nil Jang
Ne verujem da bih ovako nešto ikada ponovio: višemesečna turneja, užasna nervoza, jake antiterorističke kontrole i psi koji detektuju bombe. Sve je to bilo previše za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mene – kaže legendarni muzičar Nil Jang komentarišući muzičko-scensku akciju zvanu „Sloboda govora", koju je zajedno sa ostatkom nekada nenadmašnog benda „Krozbi Stils Neš i Jang" izveo 2006. godine putujući širom Amerike.
Od snimaka sa ovih koncerata, kombinovanih sa arhivskim snimcima benda, anketama gledalaca i intervjuima antiratnih aktivista (najviše je američkih ratnih veterana), ratnim izveštajima, govorima predsednika Džordža Buša, nastao je 96-minutni provokativni antiratni film „CSNY – Deja vu" koji Nil Jang potpisuje pod pseudonimom Bernard Šejki.
Film je pre nekoliko dana bio prikazan u programu Berlinale specijal na 58. Berlinskom festivalu i dobro je zagrejao i publiku i kritičare, i mlade i stare, učinivši ih bar na trenutak aktivnim subjektima u svojevrsnom muzičkom protestu protiv ratova u Avganistanu i Iraku.
„Prošlo je vreme kada je muzika mogla da promeni svet. Smatram da bi bilo naivno verovati da je to u današnje vreme moguće", izjavio je Jang u Berlinu. Pomalo neočekivano i pesimistično od buntovnika njegovog formata. Od autora pesama „Ohajo" i „Naći cenu slobodi" koje je pevao tokom protesta protiv rata u Vijetnamu 60-ih menjajući tako svet, ili „Hajde da opozovemo predsednika" s kojom je pre tri godine na čistac izneo postojanje polarizacije među Amerikancima. A da ona postoji vidno je i jasno u politički provokativnom i angažovanom „CSNY – Deja vu", u kojem su duhovitost i samoironija odličan balans teškoj i dirljivoj temi...
Režijom ovog filma možete biti ponosni, zašto ste ga onda potpisali pseudonimom, kao Bernard Šejki?
Bernard Šejki ne daje intervjue, pa ga onda ne možete pitati ništa o režiji. Nil Jang je vrsta muzičara i potpisati se tim imenom značilo bi propast filma.
Zašto, kada mnogi hvale Vašu umešnost u režiranju video-klipova koji se nalaze na stranicama Vašeg veb-sajta?
To je nešto drugo, veb-sajt je moj pokušaj da izbegnem ono što o ratovima nameću mediji i da govorim direktno sa ljudima.
Mislite da je doprinos medija ratu veliki?
U svakom slučaju, oni ošamućuju ljude, ispiraju im mozak. Pričaju priče na različite načine, u različito vreme, i onda iznova i iznova ponavljaju sve to na svaki sat. Novinari čak intervjuišu jedan drugog kada ne uspeju da na ratištu pronađu nešto novo, „atraktivno", „ekskluzivno". Na američkim televizijama imate takvih primera koliko hoćete, a ako hoćete da ostanete čiste svesti, nije dovoljno samo da promenite kanal. Otuda potreba za veb-sajtom.
U filmu ste veliku podršku imali upravo od jednog veoma poznatog ratnog izveštača, Majkl Keri je i koscenarista Vašeg filma?
Tačno je, Kerija sam upoznao kada sam napisao pesme za CD „Živeti sa ratom" i kada sam odlučio da svaku pesmu prati video spot na mom sajtu. Imao je ideju da iskoristim materijale koje je on snimio na terenu izveštavajući za televizijske stanice MSNB i CNN, kojima bih ilustrovao ono o čemu pevam i to mi se dopalo. Tako sam se zainteresovao i za snimke i njihovu montažu, a kada sam se odlučio da priredim koncertnu turneju koju bismo snimali i dokumentovali, učinilo mi se logičnim da pozovem Kerija da mi se pridruži. I onda se dogodilo nešto fantastično, svi ljudi koje je Keri sretao ili intervjuisao tokom boravaka u Avganistanu i Iraku pridruživali su se koncertima, voljni da pred kamerom govore o svojim ratnim iskustvima i antiratnim aktivnostima. Da nije bilo njega pitanje je da li bi uopšte bilo ovog i ovakvog filma.
A da Vam se nisu pridružili Vaši stari „saborci" Grejem Neš, Stiven Stils i Dejvid Krozbi, da li bi uopšte ičeg bilo?
Bez njih čitava stvar nije dolazila u obzir, ne bih krenuo na turneju niti bih snimao film. Moji stari drugovi su i moji istomišljenici i iskusni učesnici antiratnih protesta. Kada sam im rekao da bih album „Živeti sa ratom" voleo da izvodim na turneji širom Amerike i da bi se turneja zvala „Sloboda govora", da ćemo samo pevati o politici i ratu i stanju u kojem se ljudi nalaze, ostavili su sve i odmah mi se pridružili.
U filmu vešto koristite i komponujete arhivske materijale benda „Krozbi Stils Neš i Jang", sa živim koncertom 2006. i insertima iz loših kritika koje ste u novinama dobijali i pri tome se svi šalite na sopstveni račun?
Mi i jesmo starci od 62-63 godine i što bismo to krili. Mi nismo želeli da budemo samo „matori hipici" koji pevaju ono što misle, već smo ovom turnejom i ovim filmom hteli da podstaknemo debatu među ljudima ohrabrujući ih da, ukoliko osećaju neslaganje sa nametnutim mišljenjima aktuelne administracije, to i iskažu.
Film „hvata" Ameriku u sukobu sa samom sobom u periodu pre početka izborne kampanje. Pravi trenutak?
Bio je to trenutak kada je zemlja bila duboko podeljena i kada je bilo potrebno promeniti tačku gledišta. No, ni u snovima nije se moglo očekivati da se bilo šta može drastično promeniti „na terenu", pogotovo ne našom pesmom, koncertom ili filmom.
Da li je Amerika sada u boljoj poziciji za promene nego što je bila 2006. godine, kada ste sve ovo radili?
Mislim da će promena biti, 2006. je započeta erozija stvari, krenuli su glasni antiratni protesti, javno neslaganje sa ratovima, prve snažnije i glasnije kritike Bušove administracije. Postoji samo nekoliko sličnih događaja u američkoj istoriji a jedan od njih su protesti 60-ih. I da, mi smo u njima i tada učestvovali i zato je sve ovo za nas istinski deja vu, doduše, znatno drugačiji. Teži, jer više nismo mladi i nemamo više iluzija.
Mislim da su posle 11. septembra ljudi počeli da žive sa osećajem zastrašenosti, nervi su im napeti, emocija im je strah. Mi smo našem celokupnom projektu pristupili sa pozitivnim sentimentom i u uverenju da će ljudi, slušajući moje pesme, otvoriti svoje srce bez obzira na to da li su za ono što čuju i vide ili protiv njega.
Da li Vam se dopada neki od mogućih kandidata za novog predsednika SAD?
Sviđa mi se Obama, mislim da Hilari ima mnogo iskustva. Lep je osećaj slušati Obamine govore i čuti toliko toga što mnogi u Americi zaista osećaju. Ali, da li je to dovoljno za promene, veliko je pitanje.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 16.02.2008.]
