Izvor: medio.rs, 02.Feb.2017, 16:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aleksa Santic Otkako sam bolje upoznao ovaj posteni srpski narod u Nevesinju verujem u vaskrs domovine
Njegovi stihovi a najlepše je napisao u hladovinim i danas, 93 godina kasnije bude emocije i sećanja, posebno u Nevesinju i Mostaru
Na današnji dan 1924. godine umro je veliki pesnik Aleksa Šantić. Njegovi stihovi i danas, 93 godina kasnije bude emocije i sećanja, posebno u Nevesinju i Mostaru.
Šantić je u Nevesinju uvek bio voljen i cenjen. I on se fino osećao i u tom gradu je nalazio posebnu inspiraciju za svoja pesnička dela. O tome ima dosta >> Pročitaj celu vest na sajtu medio.rs << dokumenata, ali mi najradije citiramo njegovo pismo upućeno Marku Caru u Herceg Novi 1904. godine čiji sadržaj najbolje otkriva šta je Šantić mislio o Nevesinjcima, piše Moja Hercegovina.
Pismo Marku Caru u Herceg Novi 1904. godine:
– Tvoje me pismo zateklo, evo, u Nevesinju gde se bavim ima već tri sedmice. U ovom lepom srpskom kraju, gde su mi uvek počivale želje, ugodno se osećam. Narod je krasan, razborit i pošten, pun svetih ideala, pun vere u budućnost, pun istrajnosti pokraj svih nevolja i zlih godina koje ga glađu more. Od kako sam bolje upoznao ovaj pošteni, iskreni, srpski narod u Nevesinju, ja sam se utešio i verujem još u vaskrs domovine.
Šantić je i autor himne “Vrela krvca” nevesinjskog Pjevačkog društva “Zastava”.
Foto: Wikipedia/Materialscientist
U Nevesinje bi najčešće dolazio negde po Gospojini. Zadržao bi se deset do mesec dana, zavisno od vremena obaveza i raspoloženja. Odevao se gospodski i svi su ga u Nevesinju, pored njegove izrazite muške lepote, prepoznavali po crnom odelu i leptir mašni, slamnatom šeširu, a sa crnim štapom u desnoj ruci.
Foto: Profimedia
Aleksa se uvek opredeljivao za fijaker. Dremuckao je u njemu, utonuo u misli, poluzatvorenih očiju osmatrao je okolna brda, zadivljen čudesnom lepotom Nevesinjskog polja.
Šantić se divio nevesinjskom seljaku, njegovoj urođenoj inteligenciji, dostojanstvu, držanju do časti, lepoti govora i smislu za sadržajan i zanimljiv razgovor.
U takvom nevesinjskom okruženju trezvenih, slobodarski upravljenih, dostojanstvenih ljudi “od kojih je svaki drugi potencijalni pripovedač“ Šantić je crpio teme za svoje mnogobrojne rodoljubive i socijalne pesme. U razgovoru sa seljacima, koje bi zaticao u svojim dugim predvečernjim šetnjama okolinom Čaršije, naš pesnik je znao da oslušne i doživi njihovu radost i muku.
Oduševljavao se takvim čovekom, koji je ovde za razliku od grada, bio otelotvorenje srpstva, srpskog mita i srpske legende.
Najčešće je, ipak Aleksa, pred kućom u Bojištima sedeo pod staromodnom i slikovitom hladovinom. Tu je napisao neke od svojih najepših pesama.
U nevesinjskom hotelu Aleksa dočekivan je kao najdraži gost.
Foto: Siniša Žerajić
Navikao na gradsku hranu i poslugu Aleksa je tačno u podne kretao iz Bojišta prema Nevesinju u tadašnji Peškin hotel gde je dočekivan kao najdraži gost. Kuharice i posluga su se takmičili ko će mu učiniti lepši ugođaj. Uz obaveznu blatinu, umeren u svemu, sa ručka bi išao u dugu šetnju, lagano i zamišljeno.
U razgovoru sa ljudima crpeo je teme iz istorije, pogotovo one rodoljubive.
Nedeljom bi i praznikom fijakerom dolazio na svetu liturgiju u nevesinjsku crkvu koja je za ta vremena imala lep i fino uređen oltar i ikonostas. Praćen je pogledima nevesinjskih madona o kojima je imao lepo mišljenje. Otpozdravljao im je skidanjem šešira i pružanjem ruke u beloj rukavici.
Printskrin: YouTube/INPUT doo (jasastyle)
U Bojišta je dolazio svež, ali uvek zamišljen. Kada ga zadugo ne bi bilo, ljudi su dolazili do te kuće i raspitivali se gde je i kako je, da mu se nije nešto dogodilo i kada će najzad doći.
Šantić je uvek bio pesnik i vođa. Njegova poezija nije imala drugih ambicija nego da bude topla reč, da zagreje srca i da ih učini sposobnim da osete dobro i lepo.
.jpg)
