Izvor: Večernje novosti, 14.Okt.2013, 22:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Alaske priče: Bez Dunava nema života

SVAKOG jutra Aleksu ćete naći na Zemunskom keju na splavu "Gardoš". Prodaje ribu koju tokom noći izvuče iz Dunava. Bude tu dvadesetak kila bele ribe, šaran, som, poneka štuka i ponekad tolstolobik. A dešava se i da mreže ostanu prazne. Češljaš cele noći, od obale do obale, a Dunav se zainatio. Ne da ništa. Takav je Dunav. Zna to Aleksa Marić dobro. Druguje sa moćnom rekom, evo već četvrta godina. U prošlom životu, onom kopnenom, bio je vozač. Radio na transportu novca. A onda >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << se okrenuo reci. - Svake večeri sednem u čamac oko deset sati, sam, sa mrežom i ribama cele noći, sve do jutra - priča Aleksa. - Noću je Zemun najlepši. Svetli, a Dunav ko ogledalo. Ali kad se stušti košava, onako niotkuda, poželiš da se nisi rodio. Zapeni se reka, a "beli jarci" se valjaju. Samo gledaš da se dohvatiš obale. Divan je Dunav, ali začas se pretvori u strašnu neman. U kafanici u kojoj smo upoznali Aleksu, od rane zore društvo je uobičajeno - alasi, kupci i nakupci, zaljubljenici u Dunav. Nešto kasnije stigne i pokoji penzioner, pekar, frizer, obućar iz kraja. Odabrano društvo godinama druguje i - trguje. I nisu oni gosti ove kafane. Oni su njena suština. To je mesto na kojem jedan čovek ima hiljadu nadimaka, svaki čovek hiljadu priča - ribarskih, životnih, smešnih, a i one tužne za njih su se nekako tako davno dogodile, da su u međuvremenu postale anegdote kojih se samo rado sećaju i sa zadovoljstvom ih prepričavaju.TEZGE I RESTORANI RIBA koju izvuku zemunski alasi obično završava na obližnjoj pijaci i u restoranima. Dobar deo ribari prodaju direktno mušterijama koje ih od ranog jutra čekaju na obali, po cenama dvadesetak odsto nižim nego na tezgi. - Obično sve rasprodam do deset sati, pa idem kući da se malo odmorim. Uveče opet na vodu i tako celu noć. Oko ne smem da sklopim dok sam na čamcu - priča Aleksa. Pekaru Draganu, Aleksa je tog jutra prodao deset kila sveže ribe. Na veresiju. - Znaš ti mene Aleksa, sa mnom nemaš problema - kaže pekar. - Znam te, zato se i plašim - odgovori alas, pa se nasmeje dobronamerno. I život je ovde ponekad čista veresija. A vreme relativnije nego što je Ajnštajn mogao da sanja. Mogao bi biti utorak, a možda i nedelja. Što se manje zna o vremenu, platama, vladi i politici, to bolje. - Televiziju ne gledamo, vesti ne slušamo. Kontakt sa državom održavamo jedino kroz plaćanje godišnje dozvole za ribarenje, i tako što plaćamo porez na prodatu ribu. Sete nas se kada treba da se naplati neka taksa ili porez, a mi bismo najradije da nas i tad zaborave - priča Rus, stari alas koji nam se pridružio za stolom. Rus je poreklom iz Ukrajine. Zove su Valentin Golovanov, otac mu je bio "beli Rus" koji je posle Oktobarske revolucije prebegao u Srbiju. Sa deset godina je sišao na Dunav, kaže, i nikada sa njega nije otišao. Nekada je imao posao kao domar u staračkom domu, ali sve vreme je zarađivao ribareći. - Ranije, do devedesetih godina, država je otkupljivala ribu od alasa. Tada se najbolje živelo od ribe. A danas svako za sebe, pa ko preživi - kaže Rus. - Ma živi se i danas, velika je ovo voda, puna ribe - optimističan je Aleksa. - Mada, sve je manje alasa. Noću osim mene nema gotovo nikoga. Preko dana je malo više ribara. Na ovom potezu ima ih dvadesetak. - Ima ribe, ali treba znati kako se hvata - ponovo uzima reč Rus. - Nije to samo baciš mrežu praznu, a izvučeš punu. I riba se opametila. Tolstolobik zna i da preskoči mrežu kad je vidi. Trebaju ti dve, pa i tri mreže jedna za drugom da bi ga uhvatio. Dok profesori nikad osnovanog fakulteta za ribarenje dele svoje znanje, štimung daje Moreno, lokalna muzička zvezda, sjajan gitarista koji je svojevremeno svirao sa Nikolom Karovićem i drugim zvezdama Ju-meksa. Greju meksičke melodije, a greje bogami i rakija. Čašice više niko ne broji, a bilo ih je poviše. Jeste tek podne, ali ovde vreme ionako teče drugačije. Jedino Dunav ovde uvek isto teče.

Nastavak na Večernje novosti...