Izvor: Politika, 23.Sep.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Akumulacija nemoći
Pred važnim temama kojima se gospodari Srbije bave, zapostavljen je sam život, a nasilne smrti postaju obeležje današnje Srbije
Na ulicama srpskih gradova, a i sela, sve je više nasilja. Siledžijstvo nije limitirano nikakvim starosnim granicama, pa su i osnovci počeli da biju koga stignu: od nastavnika do đaka prvaka.
Država pokazuje svoju nemoć pred nasiljem, koje je upravo ta nemoć izazvala. Sistem edukacije je pred kolapsom ili mrtav, socijalne vrednosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su postavljene skroz naopako. Porodica je sve manje utočište i mesto spokoja a sve češće ambijent za regrutovanje novih nasilnika. Pred važnim temama kojima se gospodari Srbije bave, zapostavljen je sam život, a nasilne smrti postaju obeležje urbane ali i ruralne Srbije.
Svaki ekspert će navesti svoje valjane razloge zašto nam se sve to dešava, i svi su oni u pravu. Ali, od toga nam neće biti bolje. Traumatski sindrom ne trese samo veterane balkanskih bratskih obračuna. Nešto opako, videli smo, zahvatilo je i petliće, koji povređivanjem slabijih pokušavaju da pristignu svoje uzore iz istorije svih srpskih ponora.
Ne samo zbog opasne epidemije besprizornosti koja je već metastaza srpskog društva, nema se vremena za beskonačno čekanje. Dakle, da se uz gomilu „mera i postupaka“ za par decenija ovde uspostavi društvo pristojnih ljudi, u kome će nasilje biti zaista eksces a ne svakodnevica.
Dok sve to traje, legitimna država se bavi sama sobom. Da se ne lažemo, policija nije u stanju da radi svoj posao, bar ne može da ga radi valjano. Nalazi se u defanzivi pred formulom ekstremizma, koju ionako ne ume (ne želi?!) da rešava.
A kako bi i mogla kad se vrh izvršne legalne sile nalazi usred krize, koja nije sasvim jasna ni vrhu države. Još manje u srce te opasne misterije može da dopre radoznali i opravdano preplašeni puk. Bilo je na ovom mestu reči o nagomilavanju funkcija, o polivalentnim političkim liderima koji mogu da rade više stvari. Više stvari odjednom. Ta akumulacija jeste posledica raspodele izbornog ili ucenjivačkog plena. Ali mi ipak nemamo genija koji bi mogao da postigne sve ono što on i njegovi servilni saradnici misle da može.
U vrhu srpske policije odvija se sukob na nekoliko nivoa i relacija. Tabloidni stavovi tim povodom su kategorično suprotstavljeni: po jednima, vrh policije je utočište mafije, podzemlje samo po sebi. Po drugima, upravo takva navala na „najvažnije organe“ jeste udar na državni vrh. Na Vučića, pre svega, jer je on, navodno, simbol borbe protiv korupcije.
Bilo bi naopako za stanje u policiji optuživati deo štampanih medija koji su definisani kao tabloidi. Svi oni rade svoj posao, neki pod uticajem informacija koje posebnim kanalima stižu iz policije, a neki nasuprot njoj.
Pre nego što bilo ko optuži tabloide da su učinili ono što inače ne mogu, zdravo je imati u vidokrugu estradizaciju države, tabloidizaciju dnevne politike i nedostatak mere koji otuda dolazi. Država nije u moći da reši nasilje u sportu. Što naš fudbal sigurnije ide prema mulju, nasilnici su sve življi, hvala Bogu.
Njima niko ne želi da se zameri, ako uopšte sme. Lideri im idu na poklonjenje, njihovi javni ispadi mogu se pripisati estradnom licu državne vlasti.
Zbog toga osnovci nemaju vremena da čekaju svoj navijački uzrast. Biju danas, odmah.
Videli smo pre nekoliko dana premijera Dačića koji nam se javlja sa obala najveće severnoameričke reke. Sanja o tome da pretvori Dunav u balkanski Misisipi. I već je preduzeo neke korake u tom smislu.
Dok se on bavio velikim plavim putem, u Srbiji je planulo nasilje adolescenata, što pesnicama, što mačetom – a i nogama. Večni direktor srpske policije, Milorad Veljović javno se posvađao sa generalom Bijelićem i najavio njegovu smenu pred kamerama RTS. Ali ne zbog tuča ili nereda, ili nesigurnosti naroda na ulicama i u svojim kućama. Nego zbog ličnih sukoba.
Veljović je obrazložio smenu Bijelića, a ovaj kao policajac sa čistom peticom, koju mu je u dnevnik upisao lično direktor, tvrdi da ima brdo dokaza protiv svog šefa. Ali, vratio se ministar sa američke turneje i smenio generala. Tako to ide.
Smenjeni policajac se izjadao Dačiću, a novinama rekao da je premijer morao da posluša Veljovića, jer ga ovaj „ima u fioci“.
Ono jest, Dačić vuče u svojoj biografiji nekakvo koferče, a i bliske kontakte sa izvesnim Mišom koji je poznatiji kao Banana. Ako je to sve iz fioke, onda ništa. Ništa što nije bilo poznato. Samo što je ministar policije pod falinkom: ne stiže da se bavi narodnom milicijom, čak ni da svrne u resorno ministarstvo.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 23.09.2013
