Izvor: Press, 15.Maj.2010, 23:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Ako vam kažem ko sam, moraću da vas ubijem"

Najbliži saradnik Dragana Vasiljkovića priča o danima koje je proveo sa njim opisujući kako je ovaj bivši oficir australijske vojske postao srpski ratni heroj koji je osvajao gradove bez ijednog ispaljenog metka, ali i ženska srca, zbog čega je i dobio nadimak Lorens od Balkana
Kapetana Dragana oduvek su pratili razni mitovi i spekulisalo se o tome ko je zapravo čovek koji se iznenada pojavio početkom rata u Hrvatskoj. Da li je on najuspešniji >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << marketinški potez Miloševićevog režima, špijun CIA ili običan plaćenik. Danas Hrvatska željno iščekuje njegovu deportaciju, nazivajući ga ratnim zločincem koji je mučio zarobljenike u Krajini od 1991. do 1993.

Devedesetih godina Srbi su u njemu videli patriotu koji je u Australiji ostavio jahte i avione i došao da pomogne svom narodu u teškim vremenima, kada je njegovo iskustvo profesionalnog australijskog vojnika bilo korisno u ratu koji je besneo u Hrvatskoj.
Izbor između žene i jahte
O tome ko je zapravo Kapetan Dragan za Press nedelje govori jedan od njegovih najbližih saradnika koji je želeo da ostane anoniman i koji je sve vreme Draganovog boravka u našoj zemlji bio uz njega. On otkriva koji su političari vrbovali Kepa, zašto ga Milošević nikada nije primio, kako je obučavao „crvene beretke" i Arkanove „tigrove", ali i kako je skupio 20 miliona maraka za ranjenike i njihove porodice, a da pri tom nije proneverio nijedan dinar.
- Dragan Vasiljković je rođeni Beograđanin. Kada mu se majka preudala, sa svoje dvoje dece iz drugog braka otišla je u Australiju, a njega je ostavila u domu. Do Draganove 14. godine brigu o njemu je vodila sada već pokojna gospođa Ljubinka. Kada mu se majka razvela, pozvala ga je da dođe u Australiju da živi sa njima, što je on, željan porodice, oberučke prihvatio. Međutim, nikada porodici nije oprostio što ga je ostavila jer je verovao da gde ima za dva, ima i za treći tanjir. Ubrzo je shvatio da ne može da živi sa njima. Lažirao je dokumenta i godine da bi prao sudove u „Hiltonu" kako bi se prehranio. Živeo je samostalno i već sa 18 godina se prvi put oženio jednom Mađaricom s kojom je dobio sina. Bio je veliki zaljubljenik u brodove i pomagao je nekim uticajnim ljudima tako što je čistio njihove jahte. Postojala su dva načina da ima svoj brod - da bude izuzetno bogat, što nije bio, ili da bude oficir. To ga je i nateralo da upiše vojnu školu i on je zapravo penzionisani oficir australijske vojske. Bio je kapetan po činu, a penzionisan je zbog problema sa kičmom. U međuvremenu se oženio po drugi put i iz tog braka takođe ima sina. Kada je konačno uspeo da dođe do svoje prve jahte, njegova žena ga je ucenila: „Ili ja ili jahta". Odabrao je jahtu i otisnuo se na put oko sveta. To je trajalo godinama, a kada je ostajao bez para radio je u afričkim zemljama i zarađivao je tako što je ljude učio da jedre - priča naš sagovornik.
Početkom 90-ih na tom svom putu oko sveta zaustavio se u Baru, gde je pokušao da napravi privatnu marinu. To mu nije pošlo za rukom, pa je prodao brod i otišao u Ameriku, gde je kupio malu aviokompaniju sa nekoliko „pajpera". Neko vreme je bio i instruktor letenja i zanimljivo je da je Kapetan Dragan drugi čovek na svetu, a jedini Srbin, koji je jednomotornim avionom preleteo Atlantik.

Naš sagovornik kaže da je vojna obuka bila njegovo osnovno delovanje, a njegov najpoznatiji projekat je 67 knindži, koje su britanski mediji kasnije upoređivali sa jedinicom SAS-a.
Nepoželjan kod Slobe
- Odlaskom u Knin napravio je kamp za obuku vojnika i uspeo je da od ljudi koji nisu bili baš spremni da prihvate nečiji autoritet napravi elitnu jedinicu milicije Krajine. Nije bio ni u kakvoj paravojnoj formaciji i za njega je država bila svetinja. Imao je možda malo tog gastarbajterskog elementa u sebi i želeo je da pokaže u svojoj zemlji ono što je najbolje znao. U to vreme statistika u vojsci je bila poražavajuća i podaci su govorili o čak 70 odsto bespotrebnog ranjavanja ili samoranjavanja. On je tim čuvenim tehnikama formacijskog kretanja ili osnovne obuke ponašanja ljudi na terenu uspevao da im sačuva glave. Kao inteligentan čovek znao je da će jednog dana rat da se završi i da onda sledi vojni sud, tako da je od početka čak i iritirao našu javnost izjavama da njegovi zarobljenici jedu bolju hranu od njegovih vojnika i da nikada nisu dobili ni šamar. Od članova tih minimalnih vojnih jedinica pravio je instruktore koji su kasnije čuvali glave sa obe strane. Osnov njegove obuke je bio da je svaki metak nečiji život, a ne 20 centi. Malo se zaigrao u tom ratovanju i da se on pitao, stigao bi do Klagenfurta, ali se brzo povukao iz te priče, tačnije 4. avgusta 1991. Njegovi najveći uspesi su bili osvajanje gradova bez i jednog ispaljenog metka. Ubrzo je bio smenjen. Tada je rekao: „Kada ne mogu da budem Miloš Obilić, onda ću da budem Kosovka devojka". Osnovao je fond iz koga je 67.000 ljudi primilo pomoć i skupio 20 miliona maraka u kešu. Nikada nije pronađeno da je ijedna para iz Fonda Kapetana Dragana proneverena - priča naš sagovornik.

On dodaje da su besmislene priče o donacijama Jezdimira Vasiljevića i Dafine Milanović. Vasiljević je jedino dao tri kancelarije na korišćenje, a Dafina uplatila na račun fonda neznatnu sumu novca. Takođe, on potvrđuje da je svojim veštinama Vasiljković učio i „crvene beretke", ali i da je održao nekoliko časova obuke Arkanovim „tigrovima" u Erdutu.
- Sa Arkanom nije bio prijatelj, već samo poznanik. Nisu se baš u svemu slagali, čak ga je i kritikovao. Takođe, besmislene su priče da je u Banjaluci držao javne kuće. U tom gradu je bio samo dva puta na po sat vremena - dodaje naš izvor.
Kapetanova, neki kažu sreća, a drugi nesreća, jeste to što nije bio politički opredeljen. Štaviše, zbog svoje popularnosti je smetao mnogim političarima, a Slobodan Milošević ga nikada nije primio.
- Političar koga je najviše cenio tih godina je Vuk Drašković, ali mu je vremenom zasmetalo što lider SPO-a svoju politiku pretvara u biznis. Cenio je političare samo onda kada bi uradili nešto konkretno, pa mu je Đinđić osvojio srce kada je obezbedio 100 stipendija za decu ranjenika. Jedini političar koga je mrzeo bio je Vojislav Šešelj. Tačnije, međusobno se nisu podnosili. On je Šešelja nazivao dvorskom ludom, a ovaj njega kaplarom. Jednom su se sreli u liftu, mislili smo da će pasti krv. Imao je averziju prema politici i političarima, a ne postoji stranka koja ga nije vrbovala - kaže on.
Upad u Vladu Srbije
Upravo iz tih razloga se desila njegova kandidatura za predsednika.
- Kada su zvali iz Tanjuga da pitaju da li će se pojaviti na listi SPS-a u Leskovcu, odgovorio je iz zezanja da će biti nezavisni predsednički kandidat ispred grupe građana. To je objavljeno odmah u „Dnevniku" i nije se moglo nazad. Bez ijednog utrošenog dinara uspeo je da u kampanji prikupi 300.000 glasova, što su mu neki ozbiljno zamerili. Bio je problem kandidovati ga za predsednika jer nije imao ličnu kartu. To smo saznali dok smo se smejali Milanu Paniću kako hoće da bude predsednik, a nema ni ličnu kartu. A onda je Kep rekao: „Pa nemam je ni ja". Bili smo zapanjeni. Smislili smo foru. Uleteli smo u Vladu Srbije u 20 do 12, poneli šest kamera i višak oružja da ih zbunimo na ulazu dok nam ga oduzimaju. Kad smo utrčali u kancelariju, čovek je tražio ličnu kartu, a Kep mu kaže da mu je ostala na portirnici. Mi kao krenemo da je donesemo, a on kaže da zna broj napamet i ovaj ga tako upiše kao kandidata. Mnogo je sličnih situacija bilo u njegovom životu - priča dalje naš izvor.

Naš sagovornik tvrdi da su neki uticajni ljudi savetovali Vasiljkoviću da mora da postane javna ličnost da bi sačuvao život. Zato se i pojavljivao na svim javnim mestima, televizijama, izborima za mis.
- Rešio je da pravi golf terene, međutim, u tome nije uspeo jer on nije biznismen. Čuo sam da mu je sugerisano da ode u Australiju, a da nije imao dug jezik verovatno nikada ne bi ušao u ovaj problem u kom se sada našao. Javio mi se kada je izašao iz zatvora i rekao da je jako dobro prošao i da su mu te četiri godine bile kao četiri dana. Imao je slom živaca po izlasku iz zatvora i pitao se ima li život uopšte smisla. Ponavljam, nema razloga da Dragan za bilo šta bude osuđen - zaključuje naš sagovornik.

Sve ljubavi fatalnog Kapetana
Od žene čija je srca osvojio pominjale su se, između ostalih, Jelena Tinska i estradna menadžerka Zorica Atanasovski. Međutim, obe kažu da su bile samo njegovi dobre prijateljice i saradnice.
- Mene je sa Kepom upoznao moj kum i prijatelj Franko Simatović Frenki u vreme rata, početkom 90-ih. Postojala je emisija „Kapetanovi talasi" na Studiju B u okviru koje sam imala prilog „Žensko-muški svet". Kapetan Dragan je neko koga mnogo volim i ko je užasno harizmatična, šarmantna osoba koja je branila Srbe u ratu. On je tvrdio da je pištolj opasna sprava i da se koristi samo u jednoj situaciji - kada hoćeš da pucaš i siguran si da ćeš biti brži.
Bio je skroman i tako se i oblačio. Živeo je u iznajmljenom stanu na Dorćolu koji skoro da nije imao ni nameštaj. Oni koji su bili s njim na frontu kažu da je uvek bio u prvim redovima, da nikada nije spavao. Tačnije, mogao je stojećki da spava čak četiri sata. Ne znam ništa ružno o njemu. Bila sam fascinirana njime i doživela sam ga kao malog princa koji je sišao na zemlju - kaže Tinska za Press.
Zorica Atanasovski takođe nema nijednu lošu reč o Vasiljkoviću:
- Kada smo se upoznali znala sam da je veoma angažovan i da ima svoj fond sa volonterima i da pomaže ljudima. Jednom prilikom smo se u „Hajatu" sreli Dragan, Arkan i ja. Željko mu je pružio ruku i samo je rekao: „Kep, svaka čast šta radiš„. Po tome sam videla da su se podržavali. Svi su ga voleli, bio je jako zabavan. On nije bio lep kao svetski glumci, ali imao je neku svoju harizmu kojom je osvajao ljude. Bio je magnet za sportiste, glumce, menadžere...

Nastavak na Press...