Izvor: Politika, 11.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ako ti se dopada, hvala
Peti berlinski bijenale predstavljen je u prostorima intrigantne prošlosti kao što je na primer nekadašnja fabrika za proizvodnju margarina, danas Institut savremene umetnosti u istočnom delu grada
Specijalno za „Politiku”
Berlin –Berlinski bijenale savremene umetnosti pripada porodici mladih bijenala koja se poslednjih godina inaugurišu na mapi svetske umetnosti kao referentni putokazi zbivanja na savremenoj umetničkoj sceni. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Peti berlinski bijenale otvoren je petog aprila pod nazivom „Kad stvari nemaju senku”. Kustosi su Adam Šimšik iz Poljske i Elena Filipović iz Njujorka. Bijenalna izložba predstavljena je na nekoliko lokacija: U Institutu savremene umetnosti koji je i organizator bijenala (KW Institute), Novoj nacionalnoj galeriji, Parku skulptura Berlin-Zentrum i Šinklerovom paviljonu. U ovim prostorima predstavljeni su radovi 50 umetnika. Autorskom izložbom Renea Bloka „Edicija Blok” otvorena je i nova galerija „Tanas”.
Ovogodišnje izdanje bijenala, pored dnevnih, sastoji se i iz noćnih programa, koji su nazvani: „Moje noći su lepše od tvojih dana”. Reč je o projektima stotinak umetnika, koji se odigravaju na 63 lokacije.
Diverzitet umetničkih praksa, generacija i nacionalnosti odlika je i ovog bijenala, a naslov „Kad stvari nemaju senku” mogao bi se razumeti kao podsticaj da bi događaje trebalo videti onakve kakvi zaista jesu.
„Kako umetničko delo može govoriti o jednoj posebnoj stvari i kako se ono može odnositi na različite događaje u isto vreme? Koja su to značenja ili vizuelne retorike kroz koje jedno umetničko delo komunicira sa posmatračem, koliko umetnički rad ima sposobnost da prizove neku atmosferu ili aluziju, zajednička verovanja i individualno nesvesno?”
Ovo je deo razmišljanja kustosa Berlinskog bijenala koji su radove smestili u prostore intrigantne prošlosti. KW institut nalazi se u istočnom delu grada i u sadašnjoj zgradi ranije je bila smeštena fabrika za proizvodnju margarina. Nova nacionalna galerija u zapadnom delu Berlina građena je između 1962. i 1968. godine po projektu Misa van der Roa i ostala je jedna od najvažnijih ikona posleratne modernističke arhitekture u Berlinu. Danas je jedan od najposećenijih izložbenih prostora sa vrednom stalnom postavkom dela druge polovine 20. veka. Park skulptura Berlin-Zentrum smešten je tačno na razmeđi nekadašnjeg istočnog i zapadnog dela grada. Grupa od pet umetnika afirmisala je ovo mesto kao prostor za održavanje raznih izložbi i drugih kulturnih sadržaja.
Najveći broj radova postavljen je na nekoliko nivoa KW instituta, a izložba počinje prostranom instalacijom, delom turskog umetnika Ahmeta Oguta. Reč je o prostoru u prostoru, sačinjenom od pravog asfalta površine 400 metara kvadratnih, po kome se posetioci kreću. Rad je nazvan „Kontrola zemlje" i umetnik se kritički odnosi prema moći države, zato što danas u Turskoj postavljanje asfalta u zabačenim delovima zemlje ne služi samo za unapređivanje tih krajeva, nego i kao sredstvo da se oni stave pod kontrolu vlade. Politička demagogija, ali i nasilje i ratna propaganda tema su serije radova Danijela Guzmana (Meksiko Siti) objedinjenih pod nazivom „Brutalna mladost”i „Kako napraviti monstruma”. Kombinujući svakodnevne objekte sa deformisanim portretima članova Hitlerove vlade u duhu karikatura Ota Diksa ili Džordža Grosa, Guzman između ostalog govori o instrumentalizaciji mladih ljudi u ime destruktivnih ideala.
Friz crno-belih fotografija japanskog autora Koheija Jošijukija takođe u prostoru KW instituta odnosi se na dokumentarne snimke vrlo eksplicitnih seksualnih scena iz parka Čuo u Šunjuku (Japan) gde je inače sniman i čuveni film „Istrebljivač" (1982). Fotograf je u poziciji voajera, u kojoj se na određen način nalazi i posmatrač. Upečatljiv je i video rad umetnice iz Venecuele Patricije Eskivijas koja u radu „Folklor 2” ispituje vezu sunca i španskog identiteta, i njenu refleksiju na katolicizam i turističku industriju, kolonizaciju Severne i Južne Amerike, dovodeći u neočekivanu relaciju čak i kralja Filipa Drugog (1527–1598) i Hulija Iglesijasa!
U prostoru Nove nacionalne galerije dominiraju instalacije, za koje je obezbeđen ceo prvi nivo. Pomalo nepregledna postavka počinje dekorativnom monumentalnom konstrukcijom Paole Pivi (Italija–Aljaska), sačinjenom od delova dragog kamenja. U funkciji vizuelne podele prostora, ova konstrukcija zahteva od posetioca da najpre kroz taj rad sagleda celu izložbu. Instalacija je nazvana „Ako ti se dopada, hvala. Ako ti se ne dopada, žao mi je. Svakako uživaj”.
U centralnom delu galerije pažnju privlači rad meksičkog umetnika Gabrijela Kurija „Stvari koje brinu o stvarima”. Nehajno prebačeni delovi odeće preko metalne konstrukcije između ostalog su i poziv posetiocima da ostvare interakciju odlaganjem svojih jakni. U parku skulptura izdvaja se rad Katarine Šede, projekat koji se odnosi na prevazilaženje ograda koje su delile susede u njenom rodnom selu u Češkoj, vraćajući komšijama iščezli osećaj zajedništva...
Njegovo visočanstvo umetnik
O ovogodišnjem izdanju Berlinskog bijenala Anda Rotenberg, kustos iz Poljske, nama poznata kao umetnička direktorka prvog međunarodnog beogradskog Oktobarskog salona, za „Politiku” kaže:
„Kao kustos koji dolazi iz Poljske, rekla bih da ovo nije baš poljski ugao gledanja na stvari. Čini mi se da se ova izložba nadovezuje na ono što je prošle godine viđeno u Kaselu, a to je postkonceptualna revitalizacija zaboravljenog načina razmišljanja o umetnosti. Ima dela i imena koje vidim prvi put i to je za mene opet jedno novo otkriće. Ne mogu reći da mi se sve dopada, ali i nemoguće je da vam se dopadne sto odsto neke izložbe”.
Braca Dimitrijević, naš umetnik koji živi i stvara van zemlje, kaže da je na ovom bijenalu uočio pozitivan odnos kustosa prema umetnicima jer su dela postavljena sa određenim dignitetom. „Sva dela su vidljiva i nema primera da jedan rad ometa drugi. Na nekim drugim izložbama ispadne da je najvažnije ime kustosa na plakatu”, kaže Dimitrijević.
Izložbu Berlinskog bijenala ne odlikuje naročiti kvalitativni iskorak ni u sadržini ni u realizaciji viđenih radova. Ono što se na primer moglo videti na prethodnim međunarodnim oktobarskim salonima u Beogradu nadilazi kreativni potencijal ovog izdanja Berlinskog bijenala i već započeta diskusija o mogućem prerastanju Salona u bijenalnu manifestaciju mogla bi da ishodi jednom još ozbiljnijom i pažljivije pripremljenom izložbom kojom bi Kulturni centar Beograda potvrdio stečenu kompetentnost.
Marija Đorđević
[objavljeno: 12/04/2008]
