Izvor: Blic, 01.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ako se vratimo, ubiće nam decu
Ako se vratimo, ubiće nam decu
SMEDEREVO - U izbegličkom kampu u Radincu kod Smedereva već sedam godina smešteno je šest stotina raseljenih sa Kosova i Metohije. Oko 180 porodica živi na ivici siromaštva, bez nade u povratak, i sa osećanjem da su ih zaboravili svi.
Gotovo niko od njih ne veruje da će se ikada vratiti svojim domovima i da pregovori srpske i albanske strane, koji su počeli prošle nedelje, mogu promeniti njihove sudbine. Humanitarne organizacije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << završile su svoju misiju, pa više ovde niko i ne dolazi, tako da ovi ljudi preživljavaju od danas do sutra.
- Ovde je zaista velika sirotinja, a više od šest meseci u kamp nije stigla nikakva pomoć. Korisnicima kampa, osim smeštaja, obezbeđena su i dva obroka dnevno, struja i grejanje. Kamp u Radincu biće zatvoren među poslednjima u Srbiji, krajem naredne godine, a da većina ljudi ne zna gde će živeti posle - kaže upravnik kampa Slobodan Adžić.
Ove porodice, u kojima je više od dve stotine dece, snalaze se i dovijaju kako ko ume. U improvizanim baštama ispred baraka posadili su nešto povrća da dopune ishranu. Sve prvo daju deci, za njih mora da ima, a ostalima šta ostane. Do posla teško dolaze i rade uglavnom samo za nadnicu.
- Radim kad ima negde posla, ne biram, ali stalan posao nema šanse da nađem. Oni koji su radili na Kosovu primaju dodatak od 4,5 hiljade dinara, ali moja porodica ima 13 gladnih usta koja ne mogu da se nahrane od toga. Ovde smo ko u zaboravljenom gradu, 600 duša, više od 250 dece, nemamo nikakvu imovinu, posao ne možemo da nađemo. Ostavili su nas na milost i nemilost sudbini - kaže Mića Nedeljković.
Zorica Marković sa troje dece, od kojih je jedno hendikepirano, živi sa osam hiljada mesečno, a to nije dovoljno ni za lekove i redovne kontrole kod lekara.
- Moja ćerka mora da ide stalno na kontrole, a i ja sam bolesna, ali nemamo para. Zbog njenog hendikepa trebalo bi da bar jednom godišnje idemo u banju, ali ne daju nam preko Zavoda za socijalno. Strašno je, ne znam šta ćemo kad se kamp zatvori, samo na Božiju sreću, ništa drugo - očajna je Zorica.
Strah za sopstveni život i dalje je veći čak i od želje za povratkom, pa ovi ljudi kažu da i ako bi se političko rešenje pronašlo, ne bi imali hrabrosti da ponovo započnu život na kosovsko-metohijskom tlu.
- Ne smemo da se vratimo. Ubiće decu kao što su mi ubili muža i svekrvu, spalili kuću. Kako da se vratim među prve komšije koji su zločinci, u koju školu da idu deca, ko da nas leči i gde da radimo. Ovde živimo zaboravljeni od svih, niko nas ne obilazi, ne pomaže, jedva se prehranjujemo, a kakva nas sudbina tek čeka, ne smem ni da pomislim - kroz suze priča Verica Nedeljković koju u kampu zovu majkom devet Jugovića.
Sa osam sinova, kćerkom, dve snahe i unučetom od osam meseci žive u četiri sobe. Nedeljkovići koji su iz Suve Reke pobegli 1999. ostali su u kampu jer nemaju gde, a najstariji sin Mića ne veruje da će ikada više otići u rodno mesto.
Čamotinja, nemaština i očaj, koji se vide na licima ovih ljudi, odgovor su na svako pitanje. Digli su ruke od svega, zatvoreni zidovima trošnih baraka.
- Političari svaki dan pričaju o nama, a da oči nisu videli nikome - kažu stanari ovog zaboravljenog grada. Jelena Ilić
Sukob stanara i Poreske uprave Vrelom vodom štite zgradu
Sukob između stanara zgrade na Sinđelićevom trgu 18 i Poreske uprave, čiji je Centar za edukaciju poreznika na nadstrešnici ove zgrade, prerastao je u pravi mali rat koji će, po svemu sudeći, rasplet dočekati i na sudu.
Stanari ističu da je Poreska uprava na silu i mimo zakonskih propisa izvela građevinske radove na dograđenoj nadstrešnici njihove zgrade i da se poslednjih mesec dana gaze njihova elementarna ljudska prava. Poreznici pak tvrde da je sve po zakonu i da su zbog nasrtaja na građevinske radnike, koji su popravljali krov, podneli krivičnu prijavu, jer je na jednog radnika prosuta vrela voda.
- Iako je Građevinska inspekcija 30. avgusta zabranila korišćenje ovih prostorija, radovi na nadstrešnici se izvode i to uz asistenciju policije, a stanari se konstantno pozivaju na informativne razgovore u SUP - kaže za 'Blic' predsednik Skupštine stanara Zoran Ilić. Poreska uprava je novembra 2003. kupila te prostorije od niške firme 'Stabilprojekt', dok su stanari pred Opštinskim sudom pokrenuli parnicu radi utvrđivanja čija je nadstrešnica: 'Stabilprojektova', koji je u mezaninu imao kancelarije, ili Skupštine stanara.
- Ako sud kaže da nadstrešnica nije naša, odustaćemo, ali do tada insistiramo da se poštuju zakoni. Svih 240 stanara je jedinstveno da istraje iako su neki više puta dobijali prekršajne prijave zbog ometanja izvođenja radova - ističe Zoran Ilić.
Direktor Regionalnog centra Poreske uprave u Nišu mr Radan Ilić kaže za 'Blic' da je sve u skladu sa zakonom i da se ne izvode nikakvi posebni građevinski radovi, već obična popravka krova koji prokišnjava.
- Poreska uprava se u knjigama vodi kao vlasnik objekta koji je kupljen i izgrađen u skladu sa zakonom. To što nema upotrebnu dozvolu ne znači ništa. Nema je pola Niša, a nema je ni cela zgrada na Sinđelićevom trgu 18 - kaže Radan Ilić.U Poreskoj upravi kažu da je krov prokišnjavao, a stanari nisu dozvoljavali da se on popravi, već su nasrtali na radnike, vređali ih, polivali vodom... Jednog radnika 'Stabilprojekta', dok je radio na krovu, neko sa zgrade polio je vrelom vodom.
- Bacaju razne predmete, jednom je pao i akumulator. Zato smo tražili asistenciju policije. Ne smemo da dozvolimo propada državna imovina u koju je uloženo 30 miliona dinara - ističe Radan Ilić. Branko Janačković
