Izvor: Politika, 11.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Akademska kula od slonove kosti
Stil pisanja Sabrine Ramet mogao bi da bude definisan kao postmoderni rokoko. Ne zbog toga što je nežan i lepuškast već zbog svoje beskrajne izveštačenosti, nedolične lakoće i nedostatka ozbiljnosti
Objavljujemo esej „The academic West and the Balkan test”, Alekse Đilasa, doktora sociologije, esej je objavljen u engleskom časopisu „Journal of Southern Europe and the Balkans”,decembra 2007. u prevodu autora.
-----------------------------------------------------------------
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
U proleće 2006, Bosanski helsinški odbor za ljudska prava u Sarajevu, kojim upravljaju pretežno muslimani, izašao je sa brojkom od pet do šest stotina srpskih civila ubijenih od muslimanskih snaga u Sarajevu tokom rata. U isto vreme, „Slobodna Bosna”, umereni muslimanski nedeljnik takođe iz Sarajeva, tvrdi da je bilo čak osam stotina i pedeset srpskih žrtava. Ne samo što Sabrina Ramet ne spominje nikakve brojke srpskih žrtava, već nema ničega u njenoj knjizi što bi makar nagovestilo da je bilo takvih ubijanja. Sada nije ostalo baš mnogo Srba, Hrvata ili Jevreja u Sarajevu, ali za Rametovu aura ovog grada kao multietnički tolerantnog je netaknuta i neumanjena. Sarajevski dnevnik „Oslobođenje” dobio je više međunarodnih nagrada od bilo kojih drugih novina u istoriji zbog svoje navodne istinoljubivosti i opiranja nacionalizmu; ali danas ni urednici ne poriču da su na početku rata doneli odluku da podržavaju predsednika Bosne i muslimanskog vođu Izetbegovića i otišli u njegovu kancelariju da ponude svoje usluge. Ali Rametova ponovo ćuti.
Profesor Sabrina P. Ramet vidi sebe ne samo kao politikologa i istoričara već i kao filozofa sa neospornim moralnim stanovištem. Ona se poziva na univerzalni razum i prirodno pravo, citira Platona, podržava neokantovsku filozofiju i sledbenik je Jirgena Habermasa. Moje znanje filozofije doduše jeste zarđalo ali nije li malo teško pomiriti Kanta s marksizmom? Ili je možda Habermas dostojan divljenja zato što pripada „idealistima-intervencionistima”? Rametova veruje da je čak Žan Boden na njenoj strani kada ona napada Srbiju kao nelegitimnu državu budući da je francuski pravnik iz šesnaestog veka smatrao da „nema toga što bi se moglo nazvati suverenitetom osim gde vlast postupa u skladu s prirodnim pravom i božanskim zakonom.”
Nasumice rađeni da i ne pominjem bizarni eklekticizam Rametove u filozofskim stvarima, toliko je veliki da čini njenu poziciju ne samo nejasnom već i punom protivrečnosti. Niti Rametova jasno pokazuje na koji način su njene istorijske i političke analize potpomognute filozofskom egzegezom. Neobično lebdi egzegeza iznad istorijske i političke stvarnosti, dok je njena jedina prepoznatljiva svrha da dodeli auru autoriteta bučnim i nepravednim sudovima Rametove. U isto vreme, njen stil pisanja mogao bi da bude definisan kao postmoderni rokoko. Ne, ne zbog toga što je nežan i lepuškast već zbog svoje beskrajne izveštačenosti, nedolične lakoće i nedostatka ozbiljnosti.
U jednom trenutku, Rametova iznenada i krajnje neočekivano oblači odeću gospođice Fini Maniri i grdi Sumantru Bozea (Sumantra Bose), profesora međunarodne i uporedne politike na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke, što u svojoj knjizi „Bosna posle Dejtona: Nacionalistička podela i međunarodna intervencija” („Bosnia after Dayton: Nationalist Partition and International Intervention”), objavljenoj 2002, „nije upoznat sa uobičajenim pravilima etikecije u akademskoj debati” i da je napisao neke njene delove „u stanju neobuzdanog gneva”. Ona onda navodi izraze koje on koristi kada kritikuje rad drugih naučnih radnika: „smešan”, „akademska kula od slonove kosti”, „dogmatizam”, „nemaran”, „pristrasan”, „površan”.
Sumantra Boze je napisao nekoliko knjiga o suverenosti i samoopredeljenju. On je komparativista koji slobodno krstari od Indije do Irske i od Pakistana do Bosne i dokazuje da iako bi možda jedinstvenoj Bosni trebalo dati prednost, uporno nastojanje integracionista da se ona što pre ponovo sastavi je dogmatično. To nastojanje jednostavno ne uzima u obzir da nadmoćna većina bosanskih Srba i Hrvata u Bosni odbija takvo trenutno jedinstvo. Takva „moralna ispravnost” u stvari nanosi štete izgledima za pomirenje tri bosanske sastavne grupe.
Nastaviće se
Aleksa Đilas
[objavljeno: 12.04.2008]
