Izvor: Politika, 28.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ahtisari
Kada je uoči najavljenog imenovanja bivšeg predsednika Međunarodne krizne grupe Martija Ahtisarija za specijalnog izaslanika UN za Kosmet Sanda Rašković-Ivić javno posumnjala u njegovu nepristrasnost, u njujorškom sedištu Svetske organizacije nije naišla na razumevanje. U Ujedinjenim nacijama su svi bili uvereni da je upravo ovaj Finac, koji je 1999. godine u Beograd Miloševiću odneo ultimatum NATO-a i tako izdejstvovao potpisivanje Kumanovskog sporazuma – prava osoba za postizanje diplomatskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rešenja za budući status Kosova i Metohije. Srpski pregovarački tim je ipak seo za bečki zeleni sto, verovatno sa strahom da će možda morati da igra obeleženim kartama, ali u dobroj volji. Na žalost, kako je vreme odmicalo, postajalo je sve jasnije da u diplomatske sposobnosti specijalnog izaslanika i njegovog zamenika (austrijskog diplomate Alberta Roana) ne spadaju nepristrasnost i jednaka otvorenost i širina duha u odnosu na argumente obe strane, dakle kvaliteti na koje su računali oni koji su ih postavili za posrednike. Videlo se kao na dlanu kada je u intervjuu "Politici" pre nekoliko meseci Albert Roan poredio kažnjavanje nacističke Nemačke sa sudbinom postmiloševićeve Srbije.
Roan je, naime, podsetio našu novinarku da su i Nemci morali da plate za Hitlerove zločine, makar on bio dva metra ispod zemlje. Kontekst je bio savršeno jasan: po Roanu, i jedni i drugi su zaslužili to što im se desilo. Naš list je tada bezuspešno pozivao i vlasti u Srbiji i Svetsku organizaciju da reaguju na očiglednu Roanovu pristrasnost protiv jedne, srpske strane u pregovorima. U sedištu UN niko nije reagovao, a na diskretne, nezvanične proteste srpskog pregovaračkog tima, diplomate evropskih zemalja u Beogradu su snebivljivo odgovarale da je to incident netaktičnog Austrijanca.
Međutim, posle prošlonedeljne posete Prištini specijalni izaslanik Kofija Anana ponovio je tezu o kolektivnoj krivici srpskog naroda i kazni koju on treba da plati. Učinio je to malo manje eksplicitno i retorički veštije od Roana (politika Slobodana Miloševića "mora biti uzeta u obzir", svaki narod na svetu ima "svoj teret koji mora da plati") ali zaključak mora biti isti kao i u Roanovom slučaju. Sada je već reč o "prestupu u nizu", a Ahtisari i Roan su tim recidivista koji nisu u stanju da nepristrasno rasuđuju o Srbima, da vode računa o njihovim interesima i da ih pravično tretiraju.
Ako je to tako, i ako iz Njujorka opet ne bude nikakve reakcije, ovde u Srbiji samo će ojačati one snage koje od početka upozoravaju da su bečki pregovori farsa i da Srbi igraju sa obeleženim kartama, a da je albanska strana programirana da sa stola pokupi više.
Da i ne govorimo o tome da su Ahtisari i Roan nedosledni u svojoj logici kolektivne krivice. Ako Srbi moraju da plate za Miloševića, koja je cena koju bi kosovski Albanci morali da plate zbog toga što sistematično, uporno, planski terorišu i proteruju i ono malo isprepadanih kosovskih Srba što se noktima drže za ono malo zemlje na kojoj im je na Kosmetu dopušteno da ostanu?
Samo dan posle Ahtisarijeve izjave šesnaestogodišnji Adem Dibrani se izgleda provukao kroz redove Kfora i bacio bombu u kafić pun civila u srpskom delu Kosovske Mitrovice. Ranio je devetoro ljudi i mirno odšetao preko mosta u južni, albanski deo Mitrovice, sasvim ispravno uveren da ga nijedan pripadnik Kosovskog zaštitnog korpusa neće zaustaviti.
Opasno je kada diplomate ne rade dobro svoj posao.
Biljana Mitrinović
[objavljeno: 28/08/2006]
