Izvor: Politika, 01.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Agitatori bez vizije
Kakva je naša politička elita i da li je dorasla izazovima sa kojima se suočava? Da li su ti ljudi elita samo zato što formalno zauzimaju najviše položaje u državi ili imaju kvalitete po kojima se izdvajaju u odnosu na one koji su ih birali?
U situacijama kada je teško, građani očekuju odgovor od svoje političke elite. U situacijama kada građani ne znaju šta da rade; elita bi trebala da zna. Zato su je i birali.
Političku elitu, da to razjasnimo, čine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oni koji imaju mogućnost samostalnog donošenja odluka. Dakle, članovi vlade i njihovi pomoćnici i zamenici, poslanici, lideri najvećih stranaka i gradonačelnici. Ti ljudi odlučuju.
Ko su ti ljudi? Kakva je naša politička elita i da li je dorasla izazovima sa kojima se suočava? Da li su ti ljudi elita samo zato što formalno zauzimaju najviše položaje u državi ili imaju kvalitete po kojima se izdvajaju u odnosu na one koji su ih birali?
Gradonačelnik Novog Sada Maja Gojković kaže da građani Srbije od političke elite očekuju smirenost i trezvenost pri donošenju odluka, iskrenost kada se dođe do prepreke i rešenje za prevazilaženje problema. Međutim, kaže, elita često nema odgovor koji očekuju građani, pa ignoriše i problem. Zato srpska politička elita nije pokazala očekivani nivo zrelosti.
Radmila Nakarada, sociolog, profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu kaže da naša politička elita nije dorasla izazovima, da nije pronašla pravu meru u vođenju državne politike; da je odgovorna, državna politika bila pre incident nego konstanta u našem državnom vrhu. Da se uvek nekako ispostavi da su sitni, unutarstranački interesi zapravo najbitniji. „To krhko jedinstvo koje nam je davalo kakvu-takvu čvrstinu je nestalo kad je bilo najpotrebnije, nakon izbora i neposredno uoči kosovskog raspleta. Gde ćete rečitiji primer neodgovornosti i nedoraslosti naše političke elite”, kaže dr Radmila Nakarada. U nedoraslost, naša sagovornica, ubraja i nedostatak objašnjenja. „Niko ne eksplicira svoju poziciju do kraja. Jedni nam nisu objasnili kako će rešiti tu protivrečnost: EU – Kosovo, drugi kako misle da održe evropsku viziju ako odustajemo od svih integracija. A i Evropa nam duguje odgovor kako misli da krši vlastite norme i povelje, helsinški završni akt, a da očekuje da mi sve to progutamo i da nema nikakvih posledica zbog toga”, smatra Nakarada.
Ovde treba reći i da naša elita nije van evropskog konteksta. Da je i na evropskoj sceni sve manje velikih figura, a sve više političara činovnika. Da su na visokim pozicijama sve više ljudi koji umesto visokog intelektualnog nivoa i državničke vizije imaju velike mogućnosti da slušaju i da negde zamišljene odluke sprovode u delo. Mogli smo se u to uveriti i slušajući nemušta objašnjenja ambasadora pojedinih zemalja zašto priznaju nezavisnost Kosova pa, ako hoćete, i nedavno kada je „Politika” otkrila uz čiju pomoć Slovenija predsedava Evropskom unijom.
Međutim, Miloš Jovanović, koji je studije prava i političkih nauka završio na univerzitetu Sorbona, u Francuskoj, gde je i magistrirao, reći će da retko gde kao kod nas ljudi bez mnogo znanja i iskustva prihvataju najvažnije državne položaje. „U Francuskoj, 90 odsto ljudi koji dolaze na ministarske položaje je završilo Visoku školu administracije u Parizu, koja daje ozbiljna znanja, a obično su se kalili desetak godina na nižim položajima u državnoj upravi. Kod nas ljudi koji su završavali mašinstvo ili čak japanski jezik, bez ikakvih ozbiljnih znanja o državi postaju ministri, savetnici i počinju da donose odluke. Zato smo tu gde smo”.
Jovanović kaže da je osnovni problem naše političke elite neznanje. „Državni službenici pričaju o nečemu o čemu ne znaju ništa. Tako brkaju pojmove autoritarne i totalitarne države, kao naš bivši ambasador u Parizu, ne znaju šta piše u vojno-tehničkom sporazumu, kao naša bivša ambasadorka u Meksiku ili ne znaju ili namerno pogrešno tumače međunarodno pravo kao naš bivši ambasador u Vašingtonu. Zbog takvih stvari i takvih ljudi Srbija je 2000. propustila veliku šansu. Umesto da promeni sliku o našoj zemlji, mi smo išli linijom manjeg otpora, prihvatili smo da je Milošević kriv za sve, i ono za šta jeste i ono za šta nije i praktično smo lupili pečat na sliku stvorenu o Srbima u zapadnim medijima. S prljavom vodom smo bacili i bebu. I onda se čudimo što nam sada otimaju Kosovo.”
Po mišljenju Jovanovića veliki je problem što posle oktobarskih promena nismo dobili lidera, nismo dobili jak centar moći već smo napravili razuđen sistem. „Sve zemlje u Evropi, izuzev Italije imaju sistem većinske demokratije gde čvrstu vladu vodi jedna ili eventualno dve stranke sličnog programa. Mi smo 2001. dobili vladu sastavljenu od 17 stranaka. I samo u takvom sistemu ministar spoljnih poslova mogao je da bude čovek čija stranka ima podršku tek nekoliko procenata stanovništva. I koji, na primer, o Kosovu misli različito od 95 odsto stanovnika ove zemlje.”
Međutim, treba reći i da smo mi izgubili devedesetih godina, i da se nova elita stvarala od ljudi koji su bili protiv nečega a ne za nešto. I to je dovelo do toga da nova demokratska vlast nije znala šta želi. Kontinuitet države? Potpuni raskid sa prošlošću? Ni sada, osam godina posle promena ne znamo koja je osnovna ideja srpske elite.
A stvari su se u velikoj meri promenile. Nekada su političku elitu činili visokoobrazovani ljudi, akademici, eksperti. Sada na nedavno završenim predsedničkim izborima najobrazovaniji kandidat je bio Velja Ilić.
Šta nam je donela ta neka nova, druga generacija srpskih političara? „Oni u mnogim crtama zaista predstavljaju rez. Ali, problem je što su građani očekivali jasniji rez. Jer, i dalje imamo nejasne finansijske aranžmane sa tajkunima, i dalje cveta korupcija. Pri tom ne vidimo da jačaju institucije, ne vidimo da jača država. Tako se stvara utisak da je lična promocija i lično bogaćenje i dalje jedna od glavnih ideja naše političke elite”, kaže Radmila Nakarada.
Ali, ipak svedoci smo da posle nedavno završenih predsedničkih izbora nije bilo velike euforije, da je poraženi odmah čestitao pobedniku, da je pobednik pohvalno govorio o poraženom? Da li je to ipak znak nekog sazrevanja naše elite? Dr Radmila Nakarada nam nudi manje optimističan pogled. „To su ipak, vrlo poželjni ali samo gestovi. Ne znam koliko je to duboko. Zabrinuta sam što glasovi nisu pridobijeni jasnim programom i serijom jasnih odgovora na prave probleme već kombinacijom opštih mesta i straha. Tu elita infantilizuje građane; tretira ih kao nezrele jer ne želi zaista da kaže ono što oni treba da čuju. I zato nije ni moglo da bude istinske euforije”.
Upravo završeni predsednički izbori, kaže Maja Gojković pokazuju da je aktivnostima srpske političke elite došlo do stvaranja duboko podeljenog društva, što je po njenom mišljenju trenutno jedan od naših najvećih problema. „U Srbiji je stvoren zid između ljudi sa jednim ili drugim partijskim knjižicama. Taj zid sa vrha se prenosi na čitavo društvo i deli građane Srbije. Brojni analitičari taj zid vide kao dobru stvar jer dolazi do pregrupisavanja i ukrupnjavanja političke scene što bi po njima trebalo da vodi ka stabilnosti političkog sistema. Razmišljam na potpuno drugačiji način od njih. Problemi u Srbiji moraju da se rešavaju konsenzusom, a ne pogubnim, zabetoniranim političkim stavovima da jedni žele upravo ono što druga strana neće”, kaže Maja Gojković.
Pored svih tih, srpska elita je sada dobila i najteži problem. Kako se nositi sa time da je na teritoriji države Srbije proglašena nezavisna država koju priznaje najmoćnija sila sveta. Kažu, da su i velike tragedije velike šanse. Bar u evropskim okvirima teško je pronaći zemlju poput naše koja se toliko dugo suočava sa tako komplikovanim izazovima. Takva iskušenja tražila su istorijske gigante. Mi ih nismo imali.
------------------------------------
Pristojni ljudi
Kada govorimo o državi suviše se fokusiramo na političku elitu odnosno na vrh države. A kvalitet države ne čini nekoliko vođa na vrhu već činovništvo. Svi ti srednji i niži ešeloni, svi ti predsednici opština i lokalni činovnici su nemerljivo važni za sudbinu države. Oni zapravo čine državu. I mislim da je loš kvalitet tih ljudi, tih nižih slojeva veliki problem.
Ovog trenutka mi imamo pristojne ljude na vrhu. Nemamo ljude koji nas brukaju po svetu. Nemamo ljude koji urušavaju dobar imidž države, kao što, npr., braća Kačinski na mestu predsednika i premijera kvare imidž Poljske. Dakle, politička elita se sasvim upristojila, ali pitanje je kakav bi zaključak izveli ako bismo krenuli naniže.
Mislim da smo često neobično strogi prema našoj današnjoj političkoj eliti. Oni imaju neobično uzak manevarski prostor. To je prostor koji je strahovito mali u odnosu na prostor koji su, npr., imale političke elite za vreme komunizma. Ne znam kojom mađijom su današnje političke elite mogle da adekvatno reaguju na sve neprincipijelne zaokrete, na sve probleme koji su ih dočekali. Predrag Marković, istoričar
Gorislav Papić
[objavljeno: 02.03.2008]
