Izvor: Politika, 22.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Adam Tahani, dinosaurus starog kova
INTERVJU
Upoznali smo se u polumraku promocije filma Darka Lungulova u galeriji "Ozon". Tek što je bio doputovao. Oko njega gužva . S Mirkom Ilićem se dogovaramo za vreme i mesto – 10 ujutro, kafe u centru grada. Tačan je. Bez obzira na umor i dugotrajno putovanje. Zove se Adam Tahani, arhitekta je i dizajner enterijera i, ako je verovati medijima, jedan od 33 najuticajnije osobe u svetu turizma i hotelijerstva. Po njegovim projektima izvedeni su neki od najprestižnijih svetskih restorana, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o njemu se pišu knjige, među njegovim klijentima su i krunisane glave. Slava ga ne čini nadmenim. Srdačan je, duhovit i lepih manira. "Važni ljudi imaju opus koji utiče na živote drugih u pozitivnom smislu, oni ostavljaju trag u svojim profesijama i čine svet boljim mestom. Po meni je to definicija važnosti", kaže na početku razgovora.
Restorani su dobar način da se svet predstavi u najboljem svetlu. Restorani podsećaju na pozorišta...
Tačno. Smatraju me ocem profesije – prvi u Americi sam se nazvao dizajnerom restorana. Rođen sam u Transilvaniji, a odrastao u Jeruzalemu. Kad sam odslužio trogodišnji vojni rok i preživeo šestodnevni rat imao sam samo jednu želju – da odem iz zemlje i ne slušam više naređenja 24 sata dnevno. Uželeo sam se nezavisnosti. Otišao sam u Milano i stigao 1969, taman usred studentskih nemira – iz jednog rata, došao sam u drugi. Bili su to različiti ratovi, ali ipak ratovi. Studije sam završio uglavnom kroz praksu, šegrtujući. Škole su bile potpuno rasturene. Svi su trčali ulicama sa crvenim maramama, pevali Brigate rosse i Bandiera rossa, šta god. Šegrtovao sam u vreme kad u Italiji baš i nije bilo mnogo arhitekture. Bilo je to teško vreme. Veliki arhitekti poput Alda Rosija, Portogezija, Đia Pontija bavili su se projektovanjem nameštaja. Tada se rodio italijanski dizajn kakav danas poznajemo. Bio sam tamo, radio što god sam mogao, ali sam u stvari naučio sve. Onda sam, 1974, otišao u Ameriku. Kad su me pitali šta sam po zanimanju govorio sam: ja sam dizajner. Pitali su me šta mi to znači, odgovarao sam: Dajte mi problem i ja ću ga rešiti dizajnom. Bilo je jako teško, nisu imali poverenja u mene – nisam bio ekspert ni u čemu. Godinama sam radio svašta da bih preživeo, a onda mi je prijatelj i klijent ponudio da dizajniram restoran. Bilo je to 1979. Igrom slučaja bio je to prvi Grand caffe u Njujorku, neka vrsta replike pariskog La Coupole. Bio je to ujedno i početak restoranomanije u Americi, ali i svesti da restorane treba dizajnirati. Da bi sve bilo još čudesnije, restoran se otvarao u vreme najveće snežne oluje, u februaru 1980. Restoran je bio jedinstven sa svojih 250 mesta a sve je, prvi put do tada, bilo dizajnirano. Redovi za ulazak protezali su se oko celog kvarta. Ni Endi Vorhol nije uspeo da uđe. Sledećeg dana sve novine su pisale o tome. Restoran je odmah postao superpoznat, samo zato što Endi Vorhol nije uspeo da uđe.
Taj projekat pokazao mi je da mogu da se bavim arhitekturom, dizajnom nameštaja, oblikovanjem rasvetnih tela, da mogu da dizajniram pribor za jelo i posuđe, pa čak i uniforme zaposlenih. Posle nekoliko dana poručio sam firmu na kojoj je pisalo Dizajner restorana. To je istinita priča. Niko se do tada nije tako nazvao. Izmislio sam profesiju, u iznudici.
Kad govorimo o restoranima, govorimo o pozorištu, scenografiji, efemernom...
O svemu samo ne o hrani...
... govorimo o efemernoj arhitekturi, o iluziji...
Ne bih baš rekao da je to iluzija. Preciznije bi bilo percepcija. U restoranima se nešto sasvim obično – uzimanje hrane – može pretvoriti u izuzetan doživljaj. I što je još važnije – restorani su javni prostori. U restorane, hotelske lobije, u barove možete ući i razgledati ih. Ne radim ništa što nije javni prostor. Osećam se društveno obaveznim da dizajniram prostore dostupne najvećem mogućem broju ljudi.
U kuhinjama bi arhitektura trebalo savršeno da prati tehnologiju rada.
Apsolutno. Vlasnik sam restorana već 20. godina...
Znate kako funkcioniše?
O da! Ne samo ja. Svako ko radi kod mene mora godišnje da provede mesec dana u restoranu. Može da bude konobar, kuvar, šef sale, pekar, poslastičar, menadžer, šta god. Za mene su prednji – tako se to kaže u Americi – i zadnji deo kuće povezani simbiotičkom energijom. Ne može zadnji deo kuće, ako je loše projektovan, dobro da funkcioniše. Za mene je udobnost kelnera važna koliko i udobnost gosta – svi zajedno stvaraju proizvod.
Često preuveličavate dimenzije nekih predmeta iz svakodnevnog života. Neki enterijeri podsećaju na scenografije za Alisu u zemlji čuda.
Humor, iznenađenje, zadovoljstvo... to želimo da izazovemo kod ljudi kad uđu u restoran. Svaki projekat se razlikuje. U Šangaju, u Kini, tražili su da uradimo savremeni kineski restoran. To tamo danas znači – moderan nameštaj sa nekoliko antikvarnih predmeta. To nije savremena Kina, savremenost Kine je u gigantskim razmerama promena. Zato smo klasičnu činiju za pirinač povećali na 4,5x6,0 m, i ta ogromna činija je ulaz u restoran. Na prvi pogled ne vidi se šta je, izgleda kao skulptura – posetilac ulazi kroz činiju za pirinač da bi došao do svog stola. Činija za pirinač je simbol za hranu u Kini. Taj ulaz je metafora. Uradili smo još nešto – bočice za mirise povećali smo do visine 3,5 m i od njih napravili lampe. Preuveličavanja se mogu razumeti i kao pogled iza ogledala, daju restoranu atmosferu nečeg čudnovatog i nadrealnog. Ljudi baš ne znaju o čemu se radi, a onda počinju da shvataju da borave u preuveličanim elementima sopstvene kulture. To se može tumačiti i posredno, filozofski. Mi u stvari poručujemo: Kina dolazi! Kina dolazi! A ona stvarno dolazi. Kinezi još nisu svesni koliko su ogromni i jaki. Nije isto radimo li u Kini, Montekarlu, ili u Rimu. Svaka zemlja ima svoj identitet.
Beograd u poslednje vreme kao da postaje restoran, noćni klub, mesto za zabavu ovog dela Evrope. Ako bi Vam neko ponudio da ovde uradite restoran, kako bi on izgledao?
Želeo bih da u svakom gradu na svetu dizajniram jedan veliki restoran. To je velika želja – a još sam mlad. Uopšte ne poznajem Beograd, tek sam stigao. Video sam ponešto od noćnog života. Vrlo živahan i uzbudljiv grad za četvrtak uveče. Jedva čekam da ga upoznam danju. Radio sam u Pragu, u Budimpešti, potičem iz centralne Evrope, mislim da imam senzibilitet za ovo okruženje. Ako bih nešto radio ovde, trebalo bi mi vremena da prošetam, omirišem, da vidim šta pokreće i uzbuđuje ljude, na šta reaguju. Ako ne vidim ljude kako ulaze i izlaze, ako ne vidim njihove reakcije, ne znam šta da radim sa prostorom.
Rekli ste: želeo bih da uradim jedan restoran...
Ili hotel...
...u svakom gradu na svetu. Bilbao je, zahvaljujući Gugenhajm muzeju postao slavan. Sa monstrumom, u grad su došli turisti. Treba li svaki grad da ima svog monstruma?
... Odnos arhitekture i čoveka je komplikovan. Ljudi žive u gradovima i hodaju ulicama, a ne razumeju urbanizam. Kad je Gugenhajm muzej stigao u Bilbao desilo se nešto važno, ta kuća je probudila radoznalost, zainteresovala je ljude – odobravali su ili opovrgavali tu monumentalnu arhitekturu. Odjednom je kuća, iako nije živo biće, uticala na energiju grada, na njegovu politiku. U tom smislu, mislim da svaki grad treba svog monstruma. Jedni ga imaju, drugi ne, trećima je očajnički potreban. Bilbao je postao zanimljiva destinacija tek kad je izgrađen muzej Gugenhajm. Nešto se probudilo u ljudima, kao da im je urađena transplantacija srca. Sličan efekat proizvela je i staklena piramida arhitekte Peia za Luvr.
Nekoliko mojih projekata pripada toj filozofiji. Recimo, Le Cirque 2000, restoran u Njujorku dizajniran je u zgradi koja je arhitektonski spomenik. Početkom prošlog veka projektovao ju je arhitekta Stenford Vajt. Zgrada je bila toliko važna i značajna da je odbijala ljude, niko nigde više ne živi tako pompezno. U taj ukrašeni stari enterijer stavili smo ultramoderan nameštaj i time napravili potpuni prekid sa tradicijom. Kad smo ga uneli, desilo se nešto čarobno – prostor je postao manje zastrašujući a nameštaj je izgledao manje moderno. Gost sedi u jako modernoj stolici i ukotvljen u sadašnjost posmatra to osamnaestovekovno nakićeno vreme. Posmatra prošlost iz svoje sadašnjosti. Rezultat je fantastičan. Da smo stavili stari nameštaj u stari prostor napravili bismo muzej a ne živi organizam.
Znam da u Vašem birou radi neko iz Srbije.
To mora biti veliki biro, kad kod mene radi neko iz Srbije – treba mu mnogo prostora. Momak je jedan od najtalentovanijih dizajnera koje imam, briljantan je, ima 27 godina, zove se Nikola Gradinski i nije mu bilo pravo što dolazim u Beograd bez njega. Ali ako dobijem neki projekat ovde, on će sigurno sarađivati. Imam 28 zaposlenih u biroima, 22 u Njujorku i 6 u Rimu.
Projektujete debelom olovkom?
Naravno! Ja sam dinosaurus starog kova, projektujem debelom olovkom i ne zapošljavam nikog ako ne ume da napravi skicu rukom. To je kao kad bih zaposlio doktora koji ne ume da radi sa pacijentima. Sa računarima sve postaje suviše brzo i niko više ne radi u razmeri. Izgubio se osećaj za meru. Arhitekta bez osećaja za meru može biti i mesar, svejedno je. Kompjuteri su danas neophodni za komunikaciju, oni su nove alatke nove generacije. Ali i dalje je suština u razmeri, proporciji i odnosu prema prošlosti. Ako ne znamo odakle dolazimo, nikad nećemo znati gde idemo.
Adam Tahani istog dana otputovao je u Istru. Pre toga otišao je u kratki obilazak Beograda i na Staro sajmište. Da poseti koncentracioni logor u kojem je disko-klub i oda poštu žrtvama.
[objavljeno: ]
