Izvor: Piplmetar.rs, 29.Jul.2023, 09:30
Adaktar: Imaću još 3 sina, ali rodiće ih surogat majka. Anđela je previše zgodna da bi to telo neko upropastio
On je mlad, intrigantan, uspešan i za mnoge potpuna enigma, čak i pored toga što je veliki deo svog života ogolio u rijalitiju koji se emitovao na televiziji Pink – „Adaktarovi“.
Pre nekoliko dana dobar deo javnosti je razljutila njegova izjava koja se tiče toga da li 200 evra jeste ili nije „neki novac“, pa je to bio i povod da Adama Adaktara ozovemo i da pokušamo ljudima da priblizimo ko je zapravo on i na koji način razmišlja, te šta se krije ispod strogog izgleda >> Pročitaj celu vest na sajtu Piplmetar.rs << i načina na koji tumači određene stvari i ljude.
Kao što je i za očekivati kada je on u pitanju, odmah na početku razgovora nas je iznenadio, pošto nas je dočekao u stolici koja mu je stigla iz Vatikana, a koja, kako smo uspeli da saznamo, bez troškova transporta, košta neverovatnih 15.000 evra.
– Ovo čudo je stiglo krajem prošle godine, pa nisam mogao da se bavim sa njim. Ovo je specijalna stolica, da ne kažem tron. Pozlaćena je i imaju je određeni ljudi u društvu poput Berluskonija, Mesija, Ronalda… Mislim da čak i Novak ima neku sliku u ovoj stolici. Ova je baš moja, napravljena samo za mene.
Kako se osećaš dok sediš u njoj?
– Prikladno, mogu ti reći. (smeh)
Koliko te je koštalo ovo zadovoljstvo?
– Znaš šta je zanimljivo… Ne volim kada gledam neki intervju i neko kaže „ne pričamo o cenama“… Ne radi se o tome. Stolica je jako skupo, ali moje je umeće kako sam došao do nje. (smeh) Možda bi je neko dobio kao poklon, a neko bi je možda platio 10 puta skuplje…
Sigurno nisi u zamenu za nju radio obrve? (smeh)
– Hahaha! Platio sam je i platio sam apsolutno celu! Jako je teško došla do mene, ali sada je tu. Ja poželim, sve se organizuje, ona dođe i ja padnem u nesvest. (smeh)
Da li je skuplja fotelja ili ovaj prostor?
– Prostor, jer sam jako puno uložio u njega. Ali, da li je skuplja, recimo, ova fotelja ili neki automobil… Skuplja je fotelja.
Da li si i za suprugu nabavio jednu?
– Ona je rekla da želi i ona jednu, ali polako… Tek smo jednu nabavili.
Na čemu trenutno radiš kada je reč o poslu?
– Radimo razne novitete što se tiče našeg poslovanja. Trebalo mi je vremena da to sve postavimo. Uskoro ćete saznati šta sve radimo, ima jako zanimljivih stvari. Bićemo prvi, kao i obično, u svemu. Uskoro izlazi naša kozmetika koja će biti nešto posebno. Nju ćemo distribuirati iz Dubaija u koji idemo početkom godine. Firma je već otvorena, sve je spremno. Apsolutno je sve naše, proizvodnja i sve… Biće jako zanimljivo. Da ne preteram, ali u rangu Chanela.
Hoće li biti cena manja od 200 evra?
– U ovom poslu trgovine naučio sam da ne postoji skupo i jeftino, nego samo odnos cene i kvaliteta. Biće sve u balansu.
Gledali smo sezonu rijalitija koji se bavio tvojom porodicom. Kada je završen pojavili su se komentari da je završen jer nije bio toliko gledan. Da li te je to naljutilo?
– Znaš šta je tu zanimljivo… Ja ne mogu da lažem one parametre. Ko god ima iole pristupa tome, zna. Svaka epizoda je u tom momentu bila najgledanija, od svega što se emitovalo u tom trenutku na televiziji. Onda je ona prebačena da se emituje u ponoć i opet je bila najgledanija. Zasitio sam se u nekom trenutku… Napravili smo pauzu, imali smo turbulentan period života, pogotovo jedan deo moje porodice. Prvo smo se malo radovali, onda smo tugovali, pa dok se to sve sastavilo… Onda smo se okrenuli poslu, da napravimo to što treba. Da sam nastavio ono što sam planirao tada, sada ne bih radio ovo, a poenta je da ja mnogo više volim da radim ovo.
Radi se o tome da je trebalo da dobiješ brata, da je tvoja majka bila trudna?
– Možda, iz ove perspektive, ni ona posle toliko godina, moja Viktorija ima 25 godina, nije spremna da ponovo bude mama. U tom trenutku nam je baš bilo drago, ali na kraju kada se to nije desilo… Verovatno je to tako trebalo da bude.
Kakve su tvoje emocije bile u tom trenutku?
– Pomešane… Ja ne tugujem. Kada se nešto desi ja samo kažem „okej, ajde sada da vidimo zašto“. Mi smo mesec dana posle toga otvorili firmu u Dubaiju, a da se to nije desilo možda je ne bi otvorili… Nemam momenat očajanja nad nečim što se već desilo, ali naravno da ti bude krivo.
Da li je tvoja majka patila?
– Ona se povukla, dala je sebi vremena i sada kao da se to nije ni desilo…
Kako si razmišljao kada si bio mali, da li si znao da ćeš napraviti nešto veliko?
– Bio sam isti, samo nisam imao sredstva oko mene da to i potvrde. Znao sam da ja to moram da uradim, da napravim nešto veliko. Srećan sam što je cela moja porodica u tome, ali nisam očekivao da meni neko nešto da. Ne očekujem i dalje. Imam potencijala da uradim i svetsku firmu, a mogu i da je ne uradim, sve zavisi od mene, koliko ja želim ili ne želim da budem deo toga. A, ja želim.
– Evo, primer… Imali smo u ulici tada dečka koji je vozio žutu Korvetu, podizala su se vrata. Sećam se, deca dođu pa pipaju gume tom autu, mole ga da ih vozi krug… Ja ih gledam, lep je to auto stvarno, ali ne bih pipnuo tu gumu pa ne znam… A kamoli da se provozam! Ja sam uvek bio ovo što sam sada, ali neke druge stvari oko mene nisu bile tu, da potvrde mene. Ja sam ista osoba, ali ljudi oko mene se promene. Ja sam kao i svi išao u osnovnu, srednju školu, na fakultet… Ne družim se ni sa kim od tih ljudi, ali ne zato što ja njih ne zovem. Okej, i ne zovem ih, ali oni nikada više nisu pozvali mene, zato što su se oni promenili prema meni. Nikada se ti ne promeniš, promene se samo ljudi u pogledu na tebe. Vuk dlaku menja, ali ćud nikada.
Prilaze li tebi danas deca sa istim željama?
– Ne vozim tu decu. Prišla mi je grupa dečaka, sad je neka nova fora da slikaju atraktivne automobile, i rekli su mi „turiraj, turiraj, može li krug“. Samo sam zatvorio prozore.
Da li je to malo surovo?
– Ne, njima ne pripada da se voze u tom autu. Moraju da naprave put i kada dođu do tog auta, onda će ga i imati.
Kako ćeš učiti svoju decu?
– Verovatno će sada da se digne kuka i motika na mene, ali jako je prosto. Moja deca će imati jako prost način vaspitanja. Oni imaju tri, dve i godinu dana. Deca niti plaču, niti se deru, niti histerišu. To je moje umeće, kako je dolazim do toga. Ako je spavanje u devet, oni u devet idu u krevet i gledaju u plafon, ali ne sede meni na glavi. Anđeli sam rekao i ona se slaže sa mnom, imamo iste stavove o vaspitanju. Rekao sam joj da želim da napravim nešto veliko. Pitali su me šta ću ako ne uspem… Ne znam, umreću pokušavajući. (smeh) Deci ću reći šta bih ja voleo, ali ako oni požele nešto sopstveno – može. Ja od tog momenta postajem samo tata, bez svega ostalog. Pomoći ću, naravno, ali neću finansirati. Niko nije ni moj put finansirao. Ako hoće da bude astronom, neka radi za to. A, ako hoćeš da budeš deo sistema, pošto ću do tada da napravim sistem, onda se zna šta se očekuje od tebe, a uživaćeš u blagodetima tog sistema. Ali, moraš da poželiš to. To je individualni izbor, ja nemam ništa s tim.
Osećaš li određenu dozu straha da se tvojoj deci jednog dana neće dopasti ili da neće razumeti tebe i to što radiš?
– Verujem u druge stvari. Verujem da deca biraju svoje roditelje i da smo se mi već sve ovo dogovorili, da smo znali da će da se desi. Ja njima trebam kao njihov start, kao put, za ono što će oni da budu.
U šta veruješ?
– Verujem u energiju.
Veruješ li u Boga?
– Bog je u nama.
Slavite li porodičnu slavu?
– Baka da, kao vertikala u kući. Ima čak i svoj deo ikona u svojoj sobi, toliko smo joj dozvolili. (smeh) Jako poštujem sve, dolazim na slavu svoje bake, vrtim i onaj kolač… Da li bih ja to radio – ne bih. Nije poenta da ja verujem u neku drugu religiju, ne, nego ne verujem da meni treba posrednik između mene i mojih komunikacija.
Jesi li bio nekada u crkvi?
– Turistički, da. Bio sam u pravoslavnim, katoličkim, protestantskim, u džamijama… Ja to moram da vidim, kako to izgleda. Mogu ti reći da se katoličke dopadaju jer se sedi.
Da li si nekada otišao baš privatno, iz ličnih razloga, kao dete možda?
– Bio sam skoro na nekom krštenju, dole u Hramu Svetog Save. Divan je! Zlatan je, prelep. Ja bih takav dnevni boravak. Ludilo! Bravo za arhitektu, poštovanje nema šta. Stvarno je fenomenalan… Video sam i novu kuću Mitrovića… Ja bih to samo malo veće, ali odlična je.
Gde je tvoja kuća sada?
– Na Dedinju, ali nova stvar koju planiram da snimam u rijalitiju je da planiram da uzmem plac i da zidam jednu proameričku kuću. Staklo, staklo, staklo… Jedini plac koji se meni sviđa u Beogradu je plac Belog dvora, ali uopšte mi nije dostupan, pa sam našao nešto tu blizu. To je najlepši posed možda čak i u Evropi.
Plac u blizini Belog dvora ne može da košta manje od nekoliko miliona evra. Da li taj novac može da se zaradi od posla sa obrvama?
– Znš šta je tu zanimljivo… Površno je gledati na to tako, da li se od obrva ili ne od obrva zarađuje. Naravno, od obrva se zarađuje deo novca, ali bitno je sve ono oko obrva. Mi imamo uvoz i prodaju aparata koji su jako skupi, lasera… Trenutno smo u najvećoj trgovini, tu se prodaju naši proizvodi. Ušli smo u Severnu Makedoniju, sad čekamo da uđemo u Hrvatsku… Jedan prijatelj mi je rekao „Svi zanati su zlatni, samo je trgovina blagoslovena“. Nikada ne možeš da zaradiš onoliko koliko možeš da prodaš.
Koliko imaš prijatelja?
– Imam jako dobre konekcije, poslovne, imam divne klijente sa kojima sam u predivnim odnosima, imam divne ljude koje poznajem i drago mi je da smo takvi ljudi, ovde, svi. Ali, ljudi sa kojima se družim – manje od prstiju jedne ruke. To smo videli sada na Anđelinom rođendanu. Bilo je šest ljudi. Kompenzujem to sa nama, zato što nas stvarno ima puno. O stavovima se radi. Čudni su ljudi. Upoznam ja i članove dinastije, pa mi se ne svide. Ne svidim se ni ja njima, verovatno. Pogledam neke ljude koji su stvarno napravili ludilo, svaka im čast, imaju velike firme, i kažem sebi „ali oni nikada neće biti globalni“. Ja sebi ne vidim kraj. To je najbitnije. Meni kad kažu „bravo, šta si uradio“, ja ne vidim „bravo“. Ako ima hiljadu stepenika, ja sam na prvom. Ali, objasnili su mi da ne moram da idem stepenicama, da postoji lift! (smeh)
Koliko god te ljudi stalno gledali kroz novac, čini mi se da kada kažeš da si tek počeo, ne misliš samo na novac. Koji ti je krajnji cilj?
– Ja želim da budem zapamćen. Baš, zapamćen. Umro je, na primer, Berluskoni i nema šanse da će da ga zaborave. Ostavio je traga u celoj priči. Kada prođeš pored Chanela, ti vidiš tu ženu, taj znak. Možeš samo da se pokloniš i prođeš. To želim. To je kult. Za početak, želim da svaka žena kupi Dior puder i Chanel maskaru, ali da se zna šta je Adaktar i gde se stavlja.
Za to bi morao da odeš dalje od Srbije?
– To i jeste plan. Ali, obećavam, evo javno, da će cene proizvoda u Srbiji i svetu biti različite. Jedino će u Srbiji moći da se kupi po tim cenama i to je moj poklon svim ženama ovde.
Hoće li cena biti manja od 2oo evra?
– (smeh) Čekaj, šta je problem sa 200 evra, ajmo o tome.
Zato što si rekao da to „i nisu neke pare“, što je mnoge ljude u Srbiji dotaklo.
– Kvadrat na Vračaru je skoro pet hiljada evra. Znate li koliko zgrada ima na Vračaru? Koliko je to hiljada kvadrata? Znate li da su svi stanovi prodati? Postoji mnogo Srbija, ali postoji i mnogo bogata Srbija. Meni je jako žao što neko ne poznaje tu mnogo bogatu Srbiju. Hermes torba košta recimo 30.000 evra, a imate i od 300.000 evra. Richard Mille košta milion evra. Bugatti – 3 miliona.
Koliko muškaraca znaš koji nose Richard Mille u Srbiji?
– Moji klijenti, ima ih i desetak. (smeh)
A koliko ima ljudi kojima je 200 evra mnogo?
– Naravno, ogromna je to razlika, ali zašto nema razumevanja? Niko od ljudi nije ništa ukrao, oni su to napravili od svojih kvaliteta. To je čak i izvučeno iz konteksta. Rekao sam da mi je žao postoje ljudi koji prave scene zbog 200 evra, a trebalo bi da im to ne bude puno. To je bila tema, a onda sam porazmislio i stvarno 200 evra nije puno za onoga ko radi. Evo, pitajte bilo koju osobu koja radi i stvara da li mu je 200 evra puno. Ako ja poštujem svakoga, a meni ovde dođe žena koja je možda i skupljala za moje obrve, bravo za nju! A, onda dođe neka velika zvezda… Moj odnos prema tim ženama, recimo, najvećoj zvezdi Jeleni Karleuši i bilo kojoj drugoj ženi – isti je. To je moja klijentkinja tih sat vremena i to su iste obrve. Ali, onda dođu neke zvezde…
– Nema šanse da ću je imenovati, ali ću ispričati. Dolazi iks osoba i šalje mi poruku „moraš mi uraditi obrve“. Ja joj kažem naravno, kada želiš, a ona kaže „ove sedmice“. Kažem, „nije problem“, jer zaista je zvezda, „dođi u četvrtak u pola šest, posle radnog vremena“. Dolazi iks osoba kod mene, uradimo obrve, slikamo se i ja primetim da ta osoba ima rupice u obrvama. Kažem joj, „hajde da ti popunim senku, izgledaće ti oči mnogo bolje i to ti je poklon od mene“. Tako sam želeo, to je moj poklon. I, ta osoba dolazi do pulta i pokuša da se napravi luda. Moja devojka joj kaže „samo da platimo obrve“. Tada su obrve bile petsto evra. Onda sam dobio ovoliku poruku, „da niko nikad ne sazna da sam radila obrve kod tebe“… Bio sam zbunjen, a onda skapiram – do novca je. Ne bih nikada rekao o kome je reč.
– Ja, prvi, da odem bilo gde – platio bih tu uslugu. To je normalno. Jako mi je drago kad odem u restoran i ponude mi nešto slatko na račun kuće. Bude mi drago, jer je taj menadžer došao baš do mog stola, obratio mi se, ispoštovao me je. Ali, ne zato što sam ja Adam Adaktar, nego zato što im ostavljam dobar deo novca na mesečnom nivou. Dakle, ja sam njihov dobar klijent.
Da li ti se nekada dogodila neprijatnost od nepoznatih ljudi na ulici ili na društvenim mrežama?
– Kada se pojavim negde i to je jako smešno, ljudi počnu da se gurkaju i na kilometar znam da pročitam sa usana. A, ono „Adaktar“ sam doktorirao. (smeh) Nikada mi niko nije prišao osim da se fotografiše, a na društvenim mrežama naravno, tu ima raznih komentara. Nemam vremena da se bavim time, jer vidim zašto to neko piše… Ne postoji osoba na koju sam ljubomoran, nemam tu emociju, i ne postoji osoba za koju mislim nešto loše. Čak, kad neko nešto loše uradi, budem u fazonu da znam zašto je to uradio.
Kakav je plan tvoj i Anđelin do kraja leta?
– Ja sam posao, posao, posao… Sada sam se vratio iz Teherana, išao sam po neke licence, to je bilo jako zanimljivo. Plan nam je da u septembru izbacimo nove proizvode… Anđela će sigurno sa decom još negde na more, ja ću im se pridružiti na par dana. Ali, samo par dana.
Da li imate želju za još dece?
– Da, da, naravno! Imaćemo još dece, samo ih neće Anđela rađati. Ona je sa rađanjem dece završila, to je kraj. Mnogo je sad zgodna da bi to telo neko upropastio. Kada budemo imali uslova za surogat majku to ćemo i da uradimo, u nekoj drugoj zemlji.
Šta Anđela misli o tome?
– To je bila njena ideja, ja samo podržavam.
Koliko još dece planiraš da dobiješ tim putem?
– Dvoje, troje sigurno. Ali, za godinu, dve, pet… Videćemo. Mi smo sada ponovo kao momak i devojka, a tri godine smo bili u trudnoći. Nema potrebe više, stvarno… A, meni treba još sinova.
Okej, hajde da ispratimo kako će to teći…
– Ali nisi me pitala glavno pitanje, za šta mi trebaju sinovi. (smeh)
Pa, svakome trebaju deca, ali na šta misliš kada na taj način kažeš „treba mi još sinova“.
– Jeste, u pravu si! (smeh) Ja ću da ih rasporedim na određene tačke na planeti, da napravimo jedan dobar krug. Ja ulažem u svoju budućnost, i u njihovu. Izuzetno unapred razmišljam.
(Telegraf.rs)
Opširnije
Izvor: Telegraf.rs
.jpg)
