Izvor: Politika, 26.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
AMERIKANCI KAZNILI BUŠA
Većina novih i starih demokratskih članova Kongresa nije mnogo drukčija od njihovih republikanskih kolega. Zato demokrate imaju problem oko definisanja neke nove iračke strategije Gotovo oporavljeni od vijetnamskog kompleksa, Amerikanci su Džordža V. Buša i njegove kaznili pošto su konačno uvideli da ih uvlači u sličnu ratnu kaljugu.
Svesni da predsednikova iračka politika vodi u katastrofu ukoliko se ovako nastavi, sa izbora za Kongres poslali su tri poruke. Prva je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bila sasvim lične prirode, Bušu. Druga je zahtev da se posle fijaska u Mesopotamiji momci što pre vrate kući. Treća je nešto šira: identifikacija opasnosti od ideološko-jevanđeoskog pristupa spoljnoj politici i želja da se vrati pragmatizmu.
Nisu Amerikanci bili inspirisani moralnim brigama zbog nepravdi i nelegalnog rata ili zločinima počinjenim nad Iračanima. Ne, vodili su ih praktični razlozi: rat nije ostvario proklamovane ili tajne ciljeve Bele kuće, a situacija u Iraku se pogoršala do te mere da je jasno da od vojne ili političke pobede nema ništa.
Amerikanci ne vole poraze. Blizu 3.000 poginulih i 20.000 ranjenih je više nego što je iko očekivao. Rat bi poreske obveznike mogao da košta fantastičnih 2.000 milijardi dolara. Prestiž SAD u svetu je ozbiljno uzdrman.
Nikada nisam bio Bušov pristalica. Otkako je 2000. došao na vlast u jednim od najčudnijih predsedničkih izbora američke istorije, smatrao sam da nije kvalifikovan da upravlja najmoćnijom i najuticajnijom državom sveta.
Četiri godine kasnije, kada je postajalo očigledno da je on pretnja globalnom miru ali i interesima SAD, bio sam iskreno razočaran što se izborio za drugi mandat. Opstajao je zahvaljujući alarmu o pretnji terorizma koji je vešto plasirao. Demokrate nisu uspevale da ponude alternativu.
Za razliku od vremena posle onog 11. septembra, Buš ovoga puta nije uspeo da ih uplaši pretnjama da bi pobeda demokrata "omogućila ekstremističkim snagama na Bliskom istoku da pritisnu Ameriku da promeni svoju proizraelsku politiku i da cenu barela nafte izguraju na 300-400 dolara".
Priče o iračkom oružju za masovno uništavanje i vezama Sadama Huseina sa Osamom bin Ladenom prošle su jednom. Ne i ovoga puta. Većina nije nasela na taktiku zastrašivanja.
Osećajući puls nacije, demokrate su nedavne izbore za Kongres proglasile za referendum o Bušovom načinu ratovanja. Obrušili su se na predsednika i Kongres koji je bio pod kontrolom republikanaca. Traži se brz kraj.
Novi Kongres pritisnuće administraciju kako bi sastavila dnevni red izvlačenja iz Iraka. Pitanje je koliko će pritisak biti snažan i da li će se fokusirati samo na Irak ili i na Bušovu promašenu ideju "demokratizacije" Bliskog istoka i na izraelsko-palestinski konflikt?
Dok su demokrate uverene da nema vojnog rešenja i svesne da nema lakog političkog izlaska iz krize, mnogi su razočarani njihovom nesposobnošću da ponude sopstvenu iračku strategiju. Naravno da stranka ima briljantnih umova, ali neki su i danas zaslepljeni glorioznim statusom Amerike kao jedine supersile. Poput većine republikanaca veruju da je pobeda u "hladnom ratu" odredila da SAD budu prirodni hegemon sveta – sa pravom da svoje političke vrednosti i ekonomski model nameću drugima.
Prošlo je vreme kada su demokrate bile poznate po globalnoj širini i osetljivosti za druge vrednosti i kulture. Demokrate-internacionaliste, koji znaju da uvažavaju nezapadne kulture i civilizacije, marginalizovali su konzervativci iz stranke.
Pre četiri decenije, progresivno, pluralističko krilo demokrata imalo je snagu da govori o nemoralu vijetnamskog rata i da na vreme pokrene antiratnu kampanju koja je Ameriku poštedela potpune katastrofe. Pre tri godine, kada je kabala Bušovih neokonzervativnih "graditelja imperije" krenula na Irak, "liberalne" demokrate blagosiljale su kongresnu rezoluciju republikanaca o invaziji.
Većina novih i starih demokratskih članova Kongresa nije mnogo drukčija od njihovih republikanskih kolega. Zato demokrate imaju problem oko definisanja neke nove iračke strategije.
Nensi Pelozi, budući predsednik Kongresa, maglovito obećava "novi pravac" politike prema Iraku. Senator Džozef Bajden, očekujući šef senatskog komiteta za spoljne poslove, podelio bi Irak na tri autonomna entiteta i tada napustio zemlju. Predstavnik Džon Murta, uticajni protivnik rata, krenuo bi sa povlačenjem što pre.
Oni, kao i ostale demokrate, kažu da čekaju na izveštaj Studijske grupe za Irak. Očekuje se da će grupa kojom rukovodi bivši državni sekretar Džejms Bejker narednog meseca predložiti fazno povlačenje trupa, šire angažovanje država regiona u rešavanje iračke krize kao i ubrzavanje trenaža iračke vojske i policije.
Buš bi da se povuče, ali da po Iraku zadrži što je moguće više vojnih baza. To će biti jedna od tema pregovaranja sa Kongresom. Druga je da li će se Vašington odlučiti na unilateralno povlačenje bez ikakvih aranžmana sa drugima u regionu.
Da bi izbegao totalni građanski rat, to podrazumeva pregovore sa iračkim otporom i "neprijateljskim" regionalnim silama. Da li je Buš zarad stabilizacije Iraka spreman da razgovara sa "neprijateljima" poput Irana i Sirije? Teheran i Damask mogu da smatraju da su dobili prvu rundu, pa cena koju bi tražili za pomoć oko Iraka nije mala. Iran bi da se oslobodi pritiska oko svog nuklearnog programa. Sirija bi da joj se vrati Golanska visoravan izgubljena u ratu sa Izraelom 1967.
Verovatnoća da Amerika plati tu cenu je minimalna, više teorijska. Demokrate nisu ništa manji protivnici iranskog programa i sirijskog režima od republikanaca. Nensi Pelozi ne krije ogromnu podršku Izraelu i otvoreno negira okupaciju palestinske zemlje.
Ali, pošto su kongresne izbore dobili na iračkom pitanju, demokrate su pod snažnim pritiskom da američke vojnike što pre uzvuku iz iračkog grotla. Karl Levin, budući predsednik senatskog komiteta za vojsku, radi na rezoluciji koja – uz podršku i demokrata i republikanaca – predlaže da Vašington obavesti vlasti u Bagdadu o američkoj želji da povlačenje počne za "četiri do šest meseci". Ako i bude usvojena, rezolucija ima samo simboličan značaj jer administraciju ne obavezuje.
Većina demokrata, kao i republikanaca, nije za to da se Irak ostavi da krvari u haosu koji bi izvlačenjem Amerikanaca svakako dobio kataklizmičke razmere. Ukoliko bi pak povlačenje bilo u skladu sa preporukama Bejkerove grupe, onda bi to moglo da znači smanjenje odgovornosti za jedan takav korak.
Studijska grupa za Irak, drugim rečima, može da ublaži kritike administracije i Kongresa zbog Bušove arogancije i nedostatka vizije kada se kretalo u invaziju, ali neće moći da ublaži dalekosežne posledice agresije ni na Bliskom istoku ni po Americi.
Bejkerovi ljudi nemaju magičnu formulu koja bi iračke šiite i sunite odvratila od građanskog rata u koji srljaju, a Kurde sprečila u eventualnom pokušaju proglašenja nezavisnosti. Kako zaustaviti prelivanje haosa po regionu?
Irak bi mogao lagano da počne da se vraća u normalu samo zajedničkom inicijativom država sa kojima se graniči. Amerika bi morala da bude deo takvog projekta, ali problem je u tome što se tri godine posle invazije razotkriva direktna odgovornost administracije za irački haos.
Buš je u međuvremenu postao omražen u svetu islama. Debakl u Iraku već je širom Bliskog istoka mobilisao antiameričke snage koje koriste svaki punkt da se suprotstave novoj hegemoniji.
Region preživljava dramu koja mu je poznata iz kolonijalnih vremena. Buš preživljava dramu o kojoj je mogao da se obavesti iz istorije. Ali nije. Da jeste, uvideo bi kako su prolazili Grci i Rimljani, krstaši i Mongoli, onda Britanci i Francuzi. Osvajači su bivali poraženi.
Boško Jakšić
[objavljeno: ]
