Izvor: Politika, 03.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ALEKSANDAR SIMIĆ
Kada treba da nešto napišete o politici Vlade prema najtežem problemu Srbije poslednje decenije, posebno o mogućnosti da se taj problem otrgne UN zato što se univerzalna svetska organizacija, od okončanja hladnog rata, nalazi u permanentnoj krizi i prepusti jednostranim rešenjima najmoćnijih, koji po pravilu nisu i najmudriji, dočeka vas izjava izaslanika prvog čoveka te iste svetske organizacije da je posao za koji je unajmljen pre godinu dana, u stvari nemoguće obaviti.
Jer, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kako drugačije protumačiti nervoznu ocenu neuspešnog kandidata za Nobelovu nagradu za mir, da je kompromis između Srba i secesionističkih Šiptara "glupost" i da se, stoga logično, rešenje mora nametnuti. A da bi nametanje dobilo legitimitet, mora biti opravdano višim interesom nego što je kompromis, koji, istorija nam kazuje, prethodi održivosti.
Taj interes, prema karelijskom Fincu, jeste konačno stabilizovanje regiona posle skoro dvodecenijskog perioda rastakanja i krvavog građanskog rata kojim je sankcionisan raspad SFRJ. Zašto Ahtisari koristi vulgarnost da bi nas pripremio da je nemoguće ispoštovati vodeće principe Kontakt grupe? Da li je toliko dobro obavešten da i ne očekuje njenu saglasnost na papire koje je pripremio, pa želi da uštedi vreme i Savetu bezbednosti? A šta ako se ostalima, posebno članicama UN, ne žuri kao njemu? Jer nisu države pred spokojnom starošću koju treba obogatiti pisanjem memoara i članstvom u moćnim upravnim odborima.
Na želim da kažem da i države i narodi ne stare, odnosno da im se ponekad i ne žuri, ali svetska politika drugačije od smrtnika meri vreme. Zato ne verujem da će se UN olako lišiti mandata, a to znači ne samo obaveza, već i prava, da striktno odrede put Kosova i Metohije i njihovog budućeg integrisanja u ostatak Srbije i Balkana u celini.
No ipak, ne samo posredniku, već i svima u međunarodnoj zajednici, ove jeseni je iz Beograda, potkrepljeno voljom preko 3,5 miliona građana Srbije, poručeno šta se pravno i politički misli o teritorijalnoj celovitosti i suverenosti Srbije. Odnosno zašto secesija južne pokrajine neće moći da se kupi ni najslađim šargarepama. Ustavna garancija državne celovitosti počiva na dve premise: prvoj, da prolećni rat 1999. godine za kontrolu KiM, u stvari Srbije, nije ni vojnički ni politički izgubljen, te da Rezolucija 1244, kao i Peterburški principi od 8. maja 1999. i sporazum Černomirdin – Ahtisari, koji su njeni aneksi, ne predstavljaju akte kapitulacije, već pravne adute na kojima se gradi jasna državna politika demokratske vlade od proleća 2004. i drugoj, da demokratskoj državi ne možete protivpravno i protiv njene volje, oduzimati deo teritorije.
Kada ovako snažno utemeljena politika postane svesna svojih imanentnih konsekvenci, tj. da će svaki jednostrani potezi međunarodnih činilaca protiv najvitalnijih državnih interesa biti kao takvi i tretirani, onda smo suočeni sa pitanjima punim čuđenja: da li je moguće da će zemlja koja želi da postane član evropske porodice toj porodici okrenuti leđa ako je ova ne tretira kao svoje ostale članove?
Umesto da se bavimo neracionalnim pretpostavkama: šta će biti, ako se prethodno nešto desi, Beograd nudi svoju nesmanjenu volju za kompromisom u poštovanju pravila. I još nešto: nada se da će realistički pragmatizam prevladati idealizam u međunarodnim odnosima, baš kako se to desilo pre nekoliko večeri u Rigi.
Član pregovaračkog tima za Kosmet
[objavljeno: ]
