Izvor: Kurir, 18.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ALBANCI SLAVE, SRBI TUGUJU
SEVERNA MITROVICA - Na mostu preko Ibra koji južnu Kosovsku Mitrovicu odvaja od severne juče je čitavog dana ispisivana istorija. Za Srbe sa severa istorija teške sramote koju im svet nameće. Ana Vučetić (75) iz severne Mitrovice stajala je juče čitavo pre podne kraj samog mosta i sama tiho plakala.
- Nije lako, nemaš kud i ne znaš šta da radiš - u jednu rečenicu sažela je svu svoju muku, tugu, patnju i nemoć pred onim što se oko nje dešavalo.
Ima devetoro >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << unučića, četvoro praunučića, troje dece, u Mitrovici joj žive sin i ćerka. Nju je strah za decu, šta će biti sa njima, gde će rasti, hoće li svi morati opet u egzil, u bežanje. Kaže, bila je u crkvi, plakala pred krstom i ikonama, Boga pitala šta su mu to Srbi učinili da im ceo život prođe u nevoljama.
Sever Kosmeta juče je napeto, s mnogo tuge, nemoćnog besa, ali u miru, praznih sela i ulica gradova napregnuto iščekivao popodne i najavljeno proglašenje nezavisnog Kosova. Od Rudnice iza Raške, preko Jerinja, pa sve do Leposavića i Kosovske Mitrovice put je bio pust. Pusti sokaci okolo, pusta dvorišta kuća, puste njive i staze, navučene zavese na prozore, kao da je naroda odjednom nekuda nestalo, pa će zemlja pusta da čeka ono što joj se sprema.
Drumom su jedino tutnjali Amerikanci u svojim ‘’hamerima’’, s američkim zastavicama zataknutim za prozore i pod šlemovima, nadmeni. Na kontrolnom punktu u Jarinju, gde su mesecima unazad svakodnevno stajale kolone kamiona, automobila, autobusa, juče je bilo mirno i prazno. Nigde žive duše, kao da će smak sveta. U sablasno praznom Leposaviću iz kafića sasvim tiho čuli su se zvuci stare srpske pesme o Kosovu. Terala je suze na oči.
- Teško nam je, napeto je, neizvesno, ne znamo šta nas čeka. Iz Beograda nam poručuju: Kosovo je Srbija, ostanite na Kosovu, nemojte da se selite, a pored nas događaji prolaze i mi ne možemo da se odupremo. Ono što znam jeste da ćemo učiniti sve da ovde ostanemo, a kud bi mogli i da idemo - kaže rezignirano jedan od meštana.
- Mogu oni da proglašavaju šta god hoće, a mi iz Leposavića poručujemo im da albansku zastavu na Jerinju neće staviti, i tačka! Ne može! Sprečićemo to kako znamo i umemo. Ostaćemo ovde, pa makar svi izginuli, mi nemamo kud dalje! Moj otac je 1941. iz Prizrena pobegao u Leposavić, sad ja treba da bežim iz Leposavića? Pa odakle će moj sin bežati? Od pet po podne nema više granice na Jerinju, izbrisana je - kaže Velimir Bojović, predsednik SO Leposavić.
