Izvor: Politika, 17.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ADIOS, GRINGOS
Probudili su se antigringosi kontinenta sa najdrastičnijim kontrastom između bogatih i siromašnih. Svi govore sve najgore o neoliberalnom tržišnom modelu. Dive se Fidelu Kastru. Skandiraju ime Če Gevare. Podsećaju da su Amerikanci uvek nalazili novac za ratove i državne udare, ali ne i za mir i prosperitet Ako se hrišćanska, bela Evropa sve više brani od imigranata drugih vera i rasa, da li trijumfalni pohod latinoameričke levice nagoveštava ne samo potiskivanje gringosa sa severa, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << već i kulture konkiste i promovisanje autentičnih vrednosti Indiosa?
Prvo o prvom. O levici. Priča je za 2006. veoma važna, mada je nekako ostala neispričana. Džordž V. Buš je izgubio Latinsku Ameriku.
Dok njegova administracija ratuje po Avganistanu i Iraku, juri talibane, Al kaidu i druge teroriste po belom svetu, odnosi SAD sa južnim susedima zapadne hemisfere teško da su ikad bili lošiji. Od Nikaragve do Venecuele, od Perua do Bolivije – plus Meksiko, Argentina i Brazil na nešto drukčiji način – područje na širokom potezu od granica Teksasa do Antarktika okreće se protiv Jenkija. Mnogi kažu biće i gore.
"Kolonijalizam SAD će kad-tad morati da se suoči sa širim otporom. Latinska Amerika to neće trpeti", sećam se da mi je, otprilike tim rečima, govorio marksistički predsednik Nikaragve Danijel Ortega tokom večere u Nikoziji. El Comandante se te 1991. vraćao iz Bagdada posle neuspešnog pokušaja da Sadama Huseina nagna da okonča invaziju Kuvajta i tako izbegne Prvi zalivski rat.
Sudbina je ironično odredila da sedimo u "Hiltonu", u sali tik uz onu u kojoj su američki pukovnik Oliver Nort i Contras – Ortegini rivali, miljenici CIA – pregovarali o ilegalnom doturanju američkog novca i, tvrde, oružja kako bi se srušio Ortegin sandinistički pokret koji je 1979. oborio četiri decenije dugu diktaturu porodice Somoza, konfiskovao privatnu svojinu i okrenuo se ka Kubi i bivšem Sovjetskom Savezu.
Bio je to više nego dovoljan razlog da Vašington poželi njegov kraj. Kada je skandal otkriven, umalo nije oborio administraciju Ronalda Regana. U Nikaragvi su posle dugog, razornog rata konačno raspisani novi izbori koje je Ortega izgubio.
Stari rival Vašingtona iz vremena hladnog rata nedavno se, posle tri neuspešna pokušaja tokom proteklih 15 godina, ponovo vratio na vlast. Brkati bivši marksista tvrdi da nije onaj odranije, ali ne odustaje od želje da se otarasi "prljavog kapitalizma".
Tu je onda i Evo Morales, predsednik zemlje u kojoj je ubijen Če Gevara. Čovek koji je "teroristi" Bušu obećao da će biti njegov "košmar" zato što je njegova Bolivija bila opitni kunić globalizacije i zato što američka komandna liberalna ekonomija nije učinila ništa kako bi se nacionalno bogatstvo prirodnog gasa pretočilo u bolji život.
Venecuelanski predsednik Ugo Čaves je najoštriji. Buša poredi sa Hitlerom: "Imperijalistički, genocidni, fašistički pristup američkog predsednika nema granice". Čvrsto na "koloseku socijalizma" i "ekspanzije revolucije", on je svoju nedavnu treću pobedu opisao kao "još jedan poraz đavola koji pokušava da vlada svetom".
Ortega, Morales i Čaves su latino-simboli svega pogrešnog u američkoj spoljnoj politici.
Još davne 1823. predsednik Džejms Monroe uspostavio je doktrinu po kojoj je Latinska Amerika isključiv zabran SAD. I Buš je kontinentu davao prioritet kada je preuzimao dužnost. Tvrdio je da nema važnijeg saveznika od – Meksika.
Onda je proglašen rat terorizmu. Buš je našao nove saveznike. Umro je i Augusto Pinoče koji je mnoge podsetio da su Bušovi prethodnici u prošlom veku oborili ili destabilizovali najmanje 40 latinoameričkih vlada, sve u interesu SAD.
Izgleda da je došlo vreme za naplatu. Probudili su se antigringosi kontinenta sa najdrastičnijim kontrastom između bogatih i siromašnih. Svi govore sve najgore o neoliberalnom tržišnom modelu. Dive se Fidelu Kastru. Skandiraju ime Če Gevare. Podsećaju da su Amerikanci uvek nalazili novac za ratove i državne udare, ali ne i za mir i prosperitet.
Od Nikaragve do Bolivije, od Venecuele i Perua do Argentine, raspadaju se stare partije kojima su upravljale dinastije. Ruše se stranke oslonjene na patrone spolja. Birače sve više privlače neki romantični revolucionari koji obećavaju preraspodelu bogatstva.
U tom traganju ne samo za novim porukama, već i novim glasnicima, predstavnici privilegovane bogate bele elite, koja je tradicionalno dominirala i politikom, doživljavaju poraze od kandidata dugo ignorisane osiromašene domorodačke većine.
Nema sumnje da je zaokret ulevo eruptivni iskaz lokalnog socijalnog nezadovoljstva i globalnog animoziteta prema gringo-susedu sa severa. Naslućujem elemente razračuna sa pozicijama, navikama i kulturom koje su Latinskoj Americi vekovima nametali konkvistadori.
Ortega ne odustaje od namere da bezemljašima vrati deo otete zemlje. Morales, prvi Ajmar indios na položaju koji je tradicionalno pripadao beloj manjini, obećava da će štititi el pueblo. Čaves, takođe indioskog porekla, nagoveštava promenu statusa elite belih naseljenika, potomaka španskih i portugalskih osvajača i drugih Evropljana koji su ih kasnije pratili.
Latinska Amerika se kao kontinent tradicionalno isključuje od kolonijalnih projekata po ostalim delovima sveta, pa ni španski ni portugalski nemaju pojam za "bele naseljenike". Ipak, dominantne grupacije pripadaju i danas potomcima evropskih imigranata koji su prvo zauzeli teren a potom nametnuli sopstvenu kulturu.
Ovo posebno važi za 19. i 20. vek kada su naseljenici eksproprisali zemlju, preselili i uništili lokalni živalj ili ga koristili kao jevtinu radnu snagu i obezbedili da lokalci ostanu obespravljeni. Gotovo robovska klasa kakvu Evropljani nisu stvarali u svojim drugim kolonijalnim pohodima.
Paradoksalno, rasna mržnja bila je minorna. Izgleda da sada fermentira. Animozitet koji prema Čavesu pokazuje opozicija umnogome je rasne prirode. "Beli naseljenici" ga ne podnose. Kao što su svojevremeno bili protiv Huana Perona ili Salvadora Aljendea jer se prvi u Argentini oslanjao na podršku cabezas negras – "crnih glava", dok je drugi mobilisao potcenjene društvene segmente Čileanaca.
Razloge nije posebno teško dokučiti: povratak tradicionalnim lokalnim vrednostima koje bi sa evropskim stvorile autentičan latino-brend. Eliti to očigledno nije po volji. Ona opčinjeno putuje Evropom u potrazi za novim političkim modelima, drži se glavnih gradova kao njenih jakih simbola, trudi se da većinu isključi iz projekata podizanja nacije.
Tako su uporedo sa liberalnom ideologijom uvezene i rasne predrasude koje je Evropa širila po svom kolonijalnom svetu. Obojeno i indiosko stanovništvo kosile su evropske bolesti na koje nisu bili imuni. "Čišćenja terena" u periodu od 1870. do 1914. bila su okrutnija nego u vreme Španaca i Portugalaca: Brazil i Argentina otvorili su prostor za novih pet miliona imigranata i njihovu kulturu hegemonije.
Posmatrane iz tog ređeg rakursa, pobede levičara i nisu tako neočekivane. Pomalo liče na nov talas antikolonijalnog revolta kakav je Latinsku Ameriku zapljusnuo početkom 19. veka kada je revolucionarna hunta u Buenos Ajresu proglasila jednakost Indiosa i Španaca, Brazil se vraćao svojim korenima a Kuba slavila indiosku ženu ogrnutu u duvanski list.
Taj projekat je propao pre dva veka. Šta će biti sa ovim koji je u pozadini nekih novih vlada Latinske Amerike? Novopronađeni nacionalizam svakako je pre svega "ne" Bušu i multinacionalnim kompanijama, ali poprima i druge dimenzije.
Boško Jakšić
[objavljeno: ]
