Izvor: Kurir, 17.Nov.2010, 09:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
AD HOMINEM
Da pojasnim: ad hominem je „argument“ koji nema racionalne veze sa prethodnom argumentacijom žrtve „ad hominema“. Drugim rečima, to je kao da (do)kažem kako se neko nezakonito obogatio, a on mi replicira „šta oćeš, ti si debela i pušiš„.
U ovom napisu niko nije debeo, a ne znam ko puši, međutim, ima mrtvih, okrivljenih, osuđenih i osumnjičenih. Taj ad hominem se dogodio advokatu Srđi Popoviću, zastupniku majke i sestre pokojnog premijera Đinđića, u vezi s političkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << pozadinom ubistva.
Ono što se spočitava advokatu Popoviću kao ad hominem zaista je deplasirano uputiti jednom advokatu, jer njegova karijerna biografija može biti samo moralno, dakle relativno, ali ne i službeno relevantna za sam slučaj.
Ukoliko je Srđa Popović, advokat, bio jedan od potpisnika za bombardovanje Srbije i ukoliko je (a jeste) branio hrvatskog zločinca Artukovića - onda se možemo upitati zašto majka i sestra pokojnog premijera biraju baš takvog advokata?! Dakle, pismo koje je DSS uputio Srđi Popoviću lično u stvari treba da sadrži drugu adresu, tačnije adresu onih koji su ga za zastupnika tužbe angažovali.
Svašta se može reći na račun svih arbitrarnih i javnih ličnosti, a naročito na račun raznih advokata koji su se regrutovali iz nebrojano mnogo „službi“; od sudijskih, preko policijskih, do javno-bezbednosnih. Ajde onda da ih sve proverimo, i da advokatsku profesiju svedemo na nekoliko ljudi koji će se sa obligacionog prava „prekvalifikovati“ u krivičare.
Indikativno je da je DSS povređen! Zato je i replicirao zastupniku tužbe „majke i sestre“.
Ali indikativno je i da je advokat Popović prethodno bio zastupnik tužbe udovice premijera Đinđića, Ružice. Sledi logički zaključak: samo kao zastupnik tužbe ubijenog premijera, Popović funkcioniše kao advokat u ovom istorijskom atentatu. Proces krivcima za ubistvo Zorana Đinđića pred državom je zastupao advokat Rajko Danilović. Krivci su osuđeni i Danilović je završio posao. Čini mi se, međutim - mada ovde šali nema mesta - da je Danilović bio samo „veselko“. (Konj koji kobili daruje peting, a potom na scenu stupa oplođivač.)
Ako je DSS (Koštunica) nevin, bilo bi celishodnije da se stranka medijski obrati pravosuđu, a ne aktuelnom advokatu, a ako se isti ne oseća krivim (subjektivna jednakost za nevinost), još je celishodnije da se uhvati u koštac sa onima koji bi da dokažu suprotno.
Samo je za naivne, presudom atentatorima u procesu decenije, sudski proces bio završen. Advokat Popović je dejstvovao i paralelno, ali je njegov pravnički iskaz tada prirodno morao biti samo alternativan i u senci glavnog procesa. Moglo se, dakle, očekivati da će se advokat Popović post festum pojaviti kao arbitar koji će se angažovati u već svima znanoj „političkoj pozadini ubistva Đinđića“. I da će svoje zastupanje oštećenih temeljiti upravo na ulozi nekadašnjeg premijera Koštunice i predsednika replicirajuće stranke DSS.
Teško je verovati da u pomenutoj stranci to nije bilo očekivano, a još je teže poverovati da je sam Koštunica bio potpuno bezbrižan i opušten u vezi s tim. Stiče se utisak da je ovog puta bio čak i obavešten. Kao uporan advokat, Popović se oslanja na sopstvene odbrane i zastupanja, koje su bile dalekosežne, pošto je pravda spora. Dakle, primedba potpisnice nije ad hominem, već ad maksimum.
Stoji da je „lov na Koštunicu“ u punom zamahu, bez obzira na prividni zastoj, i da je isti koncipiran još 2003! Znači, ovo je proces jedan na jedan kojim će biti učinjena još jedna redaktura najnovije srpske istorije.
