Izvor: Politika, 06.Nov.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
A šta ćemo sad?
Srbija poseduje razvojnu šansu koju bi mnogi narodi do sada višestruko iskoristili
U poslednje vreme u Srbiji vlada klima napetosti, nasilja, banalnog stranačkog prepucavanja, kao i optuživanja u javnom prostoru uvek onog drugog – prve, druge, treće Srbije – za brojne probleme u društvu. Psiholozi i sociolozi defiluju po medijima pokušavajući da nađu uzrok ovakve klime u karakteru ličnosti savremenog građanina Srbije, a prateći medije ovih dana pomislili bismo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da su za sve nedaće u državi krive isključivo navijačke grupe ili subvencije javnim preduzećima. Ipak, ukoliko za momenat pogledamo Srbiju iz ptičije perspektive, primetićemo da postoji dublji uzrok ovih pojava, a da su slučajevi nasilja više manifestni oblik nego uzrok one istinske krize. Koren problema, to jest nacionalne krize, treba tražiti u činjenici da se Srbija nalazi u izvesnom geopolitičkom ćorsokaku i ekonomskom začaranom krugu, što predstavlja pravi izvor tenzija.
Naime, u prvoj deceniji ovog veka vladalo je naivno uverenja da Srbiji ne treba autentična razvojna politika, već da će proces evropskih integracija odigrati ulogu automatskog pilota, koji će nas sam po sebi dovesti do blagostanja. Međutim, prevideli smo osnovnu činjenicu da su u prošlosti iza svakog proširenja Evropske unije stajali snažni geopolitički razlozikoji su u slučaju zapadnog Balkana izostali. Politička odluka da Rumunija i Bugarska pristupe NATO-u doneta je na samitu u Pragu 2002. (što se na kraju i desilo dve godine kasnije), a na samitu u Solunu 2003. određen je datum za njihovo pristupanje Evropskoj uniji – 1. januar 2007. Tim odlukama države zapadnog Balkana su definitivno izgubile dosta manevarskog prostora i geopolitičkog značaja, jer su se našle potpuno okružene članicama EU i NATO-a, a usitnjene i osiromašene ionako nisu imale kapacitet za značajniju samostalnu akciju.
Pod ovim okolnostima, proces evropske integracije postao je sredstvo uticaja na spoljnu i unutrašnju politiku ovih državica, bez ozbiljne namere da se one politički i u punom kapacitetu integrišu u evropsku konstrukciju. Ponašanje velikih evropskih država bilo je u suštini surovo racionalno: imale su u takvoj situaciji luksuz da utiču na rekompoziciju zapadnog Balkana i na redefinisanje odnosa snaga na njemu, bez posebnog napora i izbegavajući investiranje ozbiljnijih resursa u njegovo formalno primanje u članstvo. Imajući u vidu ovakav razvoj događaja, najlogičniji potez za Srbiju bioje ljubomorno čuvanje primarnih nacionalnih interesa i fokusiranje na ekonomiju, i shodno tome vođenje dinamične i višestrane spoljne politike kojom bi se valozirovao idealan geografski položaj. Naš geografski položaj koji podrazumeva dunavski koridor, relativnu blizinučak tri topla mora i centralnost Beograda na mapi kontinenta, predstavlja izuzetnu platformu za ozbiljnu međunarodnu trgovinu i tranzit robe iz Azije u centralnu Evropu. Međutim, umesto da se ove mogućnosti za razvoj zemlje do maksimuma iskoriste, lokalni političari (čast izuzecima) trošili su energiju na parole o svetloj budućnosti koja može da se uveze sa strane, kao i za međusobno optuživanje za spor proces evropskih integracija. Pritom nisu videli,očigledno, da je pravi uzrok ovog kašnjenja mnogo dublji od onoga što je korištenokao izgovor, poput saradnje sa Haškim tribunalom i pregovora o statusu KiM.
Čak i danas, umesto da se usredsredimo na oživljavanje privrede i pretvaranje Beograda u trgovinsku i finansijsku prestonicu ovoga dela Evrope, mi se međusobno okrivljujemo za stvari koje su izvan našeg domašaja i tražimo uzroke suštinskih problema u marginalnim stvarima. Tako propuštamo da naučimo lekciju iz nemačkog iskustva koje rečito govori o tome kako se jedan narod u nepovoljnim geopolitičkim okolnostima fokusira na razvijanje sopstvenih kapaciteta, da bi kada se spoljnopolitičke prilike promene naplatio sav trud i ostvario svoje nacionalne ciljeve. A Srbija poseduje razvojnu šansu koju bi mnogi narodi do sada višestruko iskoristili i čija bi realizacija neutralisala kolektivni osećaj bespomoćnosti.
Navešću samo jedan primer. Ukoliko bi se u beogradskoj luci oživeli kapaciteti za pretovar robe sa morskog na rečni vid prevoza, sva roba koja se jeftino proizvodi u Aziji,a namenjena je Evropi, mogla bi se transportovati upravo preko Beograda i Dunava do svojihodredišta. Time bi subvencionisanje železnice postalo ekonomski višestruko isplativo, jer bi se roba iz morskih luka,kao što su Bar, Rijeka i Solun, prugama najjeftinije dopremala do Beograda. Ulaganjem u lučku i železničku infrastrukturu, značajno bi se umanjili troškovi izvoza poljoprivrednih proizvoda i minerala, ali i uvoza nafte. Umesto ovakvih kapitalnih investicija, Beograd se proslavio po tome štoje zemljište svoje luke iskoristio za stanogradnju. Umesto da se pokrene biznis i olakša protok krupnog međunarodnog kapitala, u našoj prestonici špekulanti ostvaruju profit brzom izgradnjom stanova lošeg kvaliteta, kao i otvaranjem noćnih klubova u cilju pranja novca.
Momenat u kome će sazreti svest da neka ideja i plan razvoja moraju da postoje, da se ne živi od parola i floskula, kao i da nas niko sa strane neće razvijati umesto nas, označiće povratak ozbiljne države i ostvarenog društva.
Nikola Jovanović
objavljeno: 06.11.2013.
