Izvor: Politika, 02.Jan.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
A opet...
Birokratija nije stvorena samo za tvoju kaznu
Svratio sam u banku, da proverim imam li išta na računu, barem za konopac, jer sam prethodne večeri čuo u jednoj humorističnoj emisiji da svaki čovek treba da ima konopac, makar onaj najevtiniji za sušenje veša, upreden od plastičnih vlakana.
Službenica, kosooka mlađa crnka, zatražila mi je ličnu kartu. „Ako vam nije teško“, dodala je... Izvadio sam taj naddokument iz starog iskrzanog novčanika, dobro zaštićen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tvrdim tamnocrvenim omotom iz vremena Josipa Broza i pružio ga ljubaznoj službenici.
Ona je odmah počela sa ukucavanjem podataka u kompjuter. Budući da je ukucavanje potrajalo, pretpostavio sam da je podatke trebalo uneti na više mesta, a to je bilo dovoljno da mi se po ko zna koji put smuči posao življenja.
A kako da mi se ne smuči kad u tu malu filijalu svraćam već godinu dana, poznajem sve tri službenice i pride radnika obezbeđenja, naoružanog službenim pištoljem, koji svakom dolazniku blagovremeno otvara vrata pritiskom na dugme ispod pulta, čak nikad ne propustim da s njima ne razmenim pokoju reč.
Kako dakle da ne budem začuđen ako pođem od toga da su mi ličnu kartu tražili samo u početku. A posle su mi je vraćali neotvorenu kad bih je sam ponudio. Dovoljna je bankovna kartica, rekla bi dotična službenica. Ovog puta mi je zatražila ličnu kartu baš ona s kojom sam najviše reči potrošio. No sve se završilo kako treba...
Ja sam u poslednje vreme dosta radio na konsolidaciji strpljenja i uopšte na otmenosti držanja, tako da se to isplatilo. Nastavio sam da mirno čekam da se ukucavanje podataka završi.
Najzad mi je službenica ponudila neki formular, s tim da stavim svoj potpis na označeno mesto i da pri tom nastojim da se on ne razlikuje bitno od potpisa na samoj kartici. Kad sam to učinio sa frapantnom sličnošću, vratio sam joj papir pomalo teatralno – da ne prođe stvar tek tako – u očekivanju da sledi još nešto.
Ona mi je pružila ličnu kartu i rekla
„Gotovo je, to bi za sada bilo sve.“
– „A primerak za mene?“, upitao sam.
– „Ništa za vas ovog puta, rekla je i osmehnula se.
Stisnuo sam usne, ali nisam mogao da prikrijem tvrd i sumoran izraz lica...
Umesto nje, odgovorila je njena koleginica:
„Trebalo je dopuniti vaš dosije nekim podacima, nije strašno, gospodine.”
– „Ali vi mi niste tražili ništa od podataka koji ne stoje u ličnoj karti, a te ste već uzeli na početku“, rekao sam.
„Ma, šta da vam kažem... Nije ni nama lako da svaki put objašnjavamo zašto nešto činimo. Traže. Nova vlast, novi zahtevi. A i ovi iz Evrope su nemilosrdni. Uporni! Vi uzmite da je sve O. K. i ponašajte se normalno... Najbolje je tako, verujte.”
Kad sam izašao iz banke, pomislih da je žena u pravu. A opet... (Poslednje reči sam izgovorio glasno, sluđen čovek.)
„Šta a opet?“, trže me zvonak glas.
Ispred mene je stajala moja kćerka M., profesorka španskog jezika, već dve godine bez posla. Vraćala se iz Doma zdravlja.
„Čitala si Kafku?”
„Neke stvari jesam. Najviše mi se sviđaju Dnevnici.”
„Da, Dnevnici. Ima tamo rečenica u koju je stala cela istorija modernog doba, a možda i više...“
„Znam, tata, više puta si mi to ponovio.“
„Dobro, ja ponavljam... A kako ona glasi?”
,,Ovako: 'Životinja uzima bič od gospodara i bičuje samu sebe, ne znajući da je to još jedan čvor na gospodarevom biču.' Možda nisu sve reči tu, ali smisao jeste.”
„Da, jeste. Smisao sigurno jeste... Kad sam kazao a opet..., setio sam se te rečenice.“
„Komplikuješ, tata, kao i obično... Birokratija nije stvorena samo za tvoju kaznu. Nova vlada će i u tom pogledu čudo da napravi. Onaj tvoj Vučić će i mafiji i birokratiji da stane za vrat“, reče ona i odskakuta. „Kad sam ja to kazao?“, upitah. Nije me čula.
Dragiša Kalezić, pisac
objavljeno: 02/01/2013
