Izvor: Blic, 07.Okt.2011, 03:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
A gde je nada?
Bila jednom jedna nada. Tu nadu smo svi delili. Tog 5. oktobra pre 11 godina većina je imala isti cilj i nadu. Da nam bude bolje, da živimo kao sav normalan svet, da putujemo, kad završimo fakultete da se dobro zaposlimo, da primamo dobre plate, da verujemo u sudstvo i ustav, da zaboravimo na njuške koje su nam ukrale godine, da budemo zemlja koju niko od nas ne želi da napusti.
Ta neka naša zajednička nada sada otprilike ima oko 21 godinu (onih 10 koje su nam ukrali plus >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ovih 11 od takozvanog velikog preokreta).
Vrlo mlada, a već umorna i oslabljena. Neki su je već i zaboravili. Pojedini su je izgubili. Neki je ipak skrivaju duboko u sebi. Mnogi su pobegli i traže je po svetu.
A neki i dalje očekuju da će se samo jednog dana probuditi u nekom drugom životu. I kakav bi taj život bio? Hm, u njemu bi sve bilo bolje, bili bismo srećni, radili ono što volimo, poštovali zakon i jedni druge"
Problem je možda u tome što su naši ciljevi previše idealizovani. Nigde život nije savršen i nema savršene države, ali ima država gde bez obzira na to ko je na vlasti i kakva je ekonomska situacija ljudi i dalje imaju nadu da mogu nešto da promene. Ne u tuđim, nego u svojim životima. Naša nada je malo oslabila, a čini se kao da je i cilj izgubljen. Kao da smo svi mi protagonisti nekog tuđeg filma i ne znamo kako da pobegnemo.
Ciljevi primitivni i niski, rešenja kratkotrajna, zavidimo drugim glumcima, preziremo reditelje, gunđamo i samo se žalimo. Možda treba zaboraviti sve te izgubljene bitke i ne tražiti krivce u drugima, koji su isto ostali bez nade. To je jedino što nam bez obzira na to gde živimo, kako živimo, koga volimo, koliko zarađujemo niko ne sme uzeti. Nije valjda da smo i bez toga ostali?
Belo: Nada da ću jednog dana napraviti zimnicu. Spicova biografija: Džeger.
Crno: Stiv Džobs.
