Izvor: Blic, 13.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
A gde je igra?
Gde još ima dobrog fudbala na ovom svetu, ako se sezona velikih takmičenja ovako završava, "s treskom ne, nego cvileći"? U Engleskoj, to sad znamo, ima najviše novca. Amerikanci koji taj kapital obezbeđuju, međutim, ne bave se fudbalom, nego poslom, baš kao što to čini i dokoni sibirski gubernator. No, tamnošnje je prvenstvo završeno, a to što još ima dovršiti Liverpul ne vonja po velikim uzbuđenjima, sve da se ponovi i onaj trenutak neumnosti sa Bosfora, od pre dve godine. Koga još >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << briga za devetu Fergusonovu titulu? Ni njega samog, važno je da se majice dobro prodaju u Kini.
Od tri engleska kluba iz polufinala samo je onaj "najneengleskiji" stigao u finale. Kako je reč o timu koji nas je lišio gledanja kakvog lepog Mesijevog ili Ronaldinjovog poteza, to su osećanja, moja, razume se i to ne mora niko deliti, sasvim pomešana: na jednoj strani, Liverpul je zaslužio da, sprečivši Barsu, ode u Atinu; opet, teško je navijati za tim koji igra "italijanskije" od svog italijanskog protivnika. U Kupu UEFA, kudikamo zanimljivijem takmičenju ove godine, Španci iz druge tranšeje nose šnjur: ne vidim što bi bilo manje zanimljivo gledati Valtera Pandijanija od, zaboga, Krega Belamija?
Pa, je li onda fudbal tamo, južno, odakle dolazi Liverpulov trener? I jeste i nije. Sevilja se upetljala u iberijski trio, ali to ne znači da će se tamo dugo i zadržati. Neizvesnost, jača od kako je Rajkard, u Kupu kralja, bacio tri nula protiv Hetafea i to u najjačem sastavu, nije mala, ali uprkos lepoti igre, nešto nedostaje u Primeri. Ili je reč o postgalatikos bluzu, nečem što je penzionisanjem Zidana definitivna objava kraja jedne epohe?
O Italiji se ne može ozbiljno govoriti sve dok svi ne počnu takmičenje s jednakim brojem bodova. Milaneških minus osam, uostalom kao i Juventusovo premeštanje u niži rang takmičenja, Interovoj tituli ne oduzimaju ništa. Ali - ništa ni ne dodaju. U svakom slučaju, ne onu dodatnu vrednost, zvanu uzbuđenje.
Posle dosadnog svetskog takmičenja u kome su bili među retkim kojima je zbilja stalo do igre, Nemci ostaju da brane čast one vrste fudbala koja, van logike kapitala i pritiska tržišta, proizvodi starinsku potrebu da se prate nacionalna prvenstva. Štutgart, Šalke i Verder, tako, biju one bitke koje bismo voleli da biju i svi drugi veliki, pa da se to onda, logikom igre, transferiše u Ligu šampiona, kao centralno takmičenje na kontinentu. Verder je igrao odlično u oba evropska kupa, iako je iz oba zasluženo ispao. Baš kao što je Nemačka, to sad znamo, jedina igrala ozbiljan fudbal na Svetskom prvenstvu, pa je, opet, ostala van finala. To su paradoksi savremenog nogometa: biti dobar ne znači i biti uspešan.
Uvek je tako bilo, reći će neko. Ali, neće biti u pravu: nekada je gornji paradoks bio izuzetak koji potvrđuje suprotno pravilo; danas, biti dobar ne znači i igrati najbolji fudbal. Ovo, hitam reći, nema nikakve veze sa zastarelim terminom "industrijski fudbal". Lombardijska škola već odavno nije ono što je nekad bila, odlaskom Kapela iz tog dela sveta, baš kao i Ančelotijevom hrabrošću da se bavi nečim drugim, a ne skupljanjem bodova. U postindustrijskom društvu nema više industrijskog načina mišljenja ni u čemu, pa ni u fudbalu. Štaviše, kao što su svi pružaoci usluga postali izdašniji u luksuznoj ponudi - shodno, razume se, sve većoj potražnji za pravom udobnošću i/ili ekskluzivnošću prosečnog potrošača u raznim oblastima - tako je i fudbal od robe postao uslužna delatnost. Nekadašnje mašine za proizvodnju bodova sada su servisi za zadovoljavanje potreba homo ludensa.
Igra, jer o igri je reč, tako, jeste na prvom mestu, ali ne više kao takmičenje, nego kao sredstvo za reorganizaciju kapitala. Nema boljeg primera za to nego što je Njukasl. Tim koga su grobari dva puta tukli, tim koji se batrga u Premijeršipu, na listi bogatih odmah je uz bok velikoj engleskoj četvorci. Veza između rezultata i kapitala još nije uspostavljena onako kako je to slučaj u, recimo, američkim nacionalnim ligama u hokeju, košarci, njihovom fudbalu ili bejzbolu. Kao što ni pravila poput "seleri kepa" još ne važe u Evropi, pa je čelsijevsko divljanje u skupljanju skupih mediokriteta postalo moda i stiglo do Enfilda. (Razlog više da dvadeset trećeg maja više volimo Kaku nego Krauča.)
Fudbal je pre nedelju dana dospeo na naslovnu stranu britanskog izdanja "Tajma". Zbog novca: slika Balaka opkoljenog saigračima iz Murinjovog baršunastog konclogora bejaše anahrona i ne samo zbog proste činjenice da je čovek uveliko bio otišao na operaciju preponske kile, ili nečeg sličnog; neutemljenost u vremenu posledica je činjenice da se na najprestižniju naslovnu stranu na svetu stiglo zbog nekih obrta u kapitalu, nikako ne zbog nekog Miškovog fenomenalnog gola koji je doneo kakvu titulu. Fini poziv za biznismene, nikakav značaj za igru zvanu "soker".
Svakog dana, poslednje dve nedelje, prolazim, prirodom nekog posla, pored Finer stadiona, mesta na kome će se srpski fudbal, za kojih dvadesetak dana, prikazati svetu koga to bude zanimalo. Pored je Olimpijski stadion, podignut za nikad održanu Olimpijadu četrdesete, dograđen da bi se tamo, dvanaeset godina kasnije, prošetao Emil Zatopek, "češka lokomotiva". U blizini je spomenik Pavao Nurmiju, jednom od najznanijih Finaca posle Sibelijusa. U Helsinikiju niko ništa ne zna o toj utakmici, Finer je manji i ružniji stadion.
Gde je velika igra danas? Možda treba sačekati Kopa Amerika, ta stvar počinje za koji mesec, neko naš će se već setiti da to pokaže, makar na kakvoj kablovskoj mreži. Vredi se nadati, ako već nema tačnih odgovora.
