Izvor: Kurir, 30.Jan.2011, 08:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
A-PE-PE
Uzmite u obzir naizgled nevažnu stvar kao što je aut u košarci. Sve se odigrava u deliću sekunde. Igrač plavog tima baca loptu saigraču, igrač belog tima pokušava da je ukrade. Lopta se odbija od ruke igrača belog tima i završava u autu. Lopta je, međutim, bila sumnjivo blizu ruke drugog igrača plavog tima koji se našao na njenoj trajektoriji. Sve se desilo prebrzo za ljudsko oko
Uzmite u obzir naizgled nevažnu stvar kao što je aut u košarci.
Sve se odigrava >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << u deliću sekunde. Igrač plavog tima baca loptu saigraču, igrač belog tima pokušava da je ukrade. Lopta se odbija od ruke igrača belog tima i završava u autu. Lopta je, međutim, bila sumnjivo blizu ruke drugog igrača plavog tima koji se našao na njenoj trajektoriji. Sve se desilo prebrzo za ljudsko oko.
Da li je lopta udarila igrača plavog tima? Obojica dižu ruke, ubeđuju sudiju da je baš onaj drugi bio taj koji je poslednji pipnuo loptu. Prave „poštene“ face, krše prste, mole sudiju.
A jedan od njih dvojice laže, i zna da laže.
Sudija prilazi monitoru na kojem se emituje usporeni snimak. Jasno se vidi da je lopta udarila rame igrača u plavom timu. Sudija dodeljuje loptu belom timu. Utakmica se nastavlja. Bez posledica po igrača plavog tima, koji je lagao.
Ali niko mu ne zamera. Niko mu ne kaže ni reč. To što je uradio, to je standard u košarci, ali i u svim drugim sferama društva. Vrlo je verovatno, štaviše, da bi mu trener, saigrači i navijači zamerili da nije lagao. Ako prođe - prođe.
Nije li čudan slučaj navijača koji su ubili Brisa Tatona? Sve primerni momci, sve atlete, sve Srbi, sa velikim „s“, veruju u boga, sa velikim „b“.
Pa ipak, ubili su čoveka. Napali ga kao čopor kerova, tukli i, dok je molio za milost, bacili ga u ponor, u smrt. I niko od njih nije imao problem s tim dok nisu uhvaćeni. „Shvatili“ su šta su uradili tek kad je pravda zakucala na njihova vrata. Kad su se suočili s kaznom za zločin. Tek su onda „ukapirali“ da su ubili čoveka.
Država se obračunava s huliganima, nema sumnje, ali i ona se bavi a-pe-pe biznisom. Videli smo: pokušali su da u Skupštini proguraju različite akcize za gorivo za domaće čedo i strane dilere. Mislili da niko neće da vidi. I kad su dobili šljusku od međunarodne zajednice, reakcija je bila „e pa dobro, zajebali smo se“.
A međunarodna zajednica, ili Zapadna civilizacija, u čijim je rukama (skoro) sva sila ovog sveta? Nad njima nema nikog, mogu da rade šta žele?
U poteri za profitom, u potrazi za „permanentnim rastom“ uveli su čovečanstvo u najveću krizu još otkad smo sišli s drveta. Samo što se o toj krizi još ne piše jer ti što ganjaju profit poseduju masmedije. Formula krize je uvredljivo jednostavna: za luksuzni način života koji uživamo koristimo resurse koji su izuzetno ograničeni (nafta, pre svega).
Kad ih potrošimo (što će biti negde kad vaš nedeljni komentator bude na izmaku života), svojoj deci ostavićemo - ništa. Pustoš. Zemlju koja je pregrejana, bez 50 odsto životinja i biljaka koje danas znamo, bez resursa za golo preživljavanje. Uživajući, jedući i serući mimo svake realne potrebe, luksuzirajući se, dakle, ubili smo nadu za sopstvene potomke.
Od ovog teško da ima nečeg neodgovornijeg i odvratnijeg.
Postoji faza u razvoju deteta u kojoj ono još ne pojmi „dobro“ i „loše“. Radi po instinktima, pa kako bude. Ako, međutim, uradi nešto zbog čega će dobiti batine od mame i tate, počinje da percipira taj postupak kao „loš„. Dete će ubuduće izbegavati da ponovi taj postupak da ne bi dobilo po dupetu.
Postali smo preterano bahati, svi zajedno. Postali smo kao razmažena, bezobrazna deca; ali deca koja imaju moć da razaraju svetove. Raspuštena deca bez roditelja. Potreban nam je roditelj strogih moralnih nazora i teške ruke. Potrebno je da odrastemo, da shvatimo značenje posledica svojih postupaka. A odrasti možemo samo ako dobijemo batine. Potreban nam je novi red, gvozdena ruka koja će bez milosti kažnjavati nas koji smo moralno posrnuli.
Da budemo kakvi treba da budemo, ili da nas uopšte ne bude. Ovakvi kakvi jesmo, bolje da nismo.
