Izvor: Kurir, 15.Nov.2014, 07:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

7 znamenitih predsednika vlade Kraljevine Srbije

Pojedini premijeri uticali su na nastanak i razvoj moderne države

1. Ilija Garašanin

Sin imućnog trgovca u istoriji ocenjen kao jedan od najvećih državnika i administratora svog doba

16. predsednik vlade Srbije1852-1853.

24. predsednik vlade Srbije1861-1867.

Ilija Garašanin rođen je 1812. godine u selu Garaši pored Aranđelovca. Kao sin imućnog trgovca, školovao se kod privatnih učitelja, a zatim je pohađao >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << školu u Zemunu. Pomagao je ocu u trgovini, a kad je imao 25 godina, Miloš Obrenović postavio ga je za carinika u Višnjici, na Dunavu. Docnije će ga Miloš premestiti u vojnu službu i dati mu čin pukovnika.

Odluke Rusije

U otimanju Karađorđevića i Obrenovića za vlast, njegov otac i stariji brat poginuli su u borbi protiv kneza Mihaila Obrenovića. Ilija Garašanin postao je kod kneza Aleksandra Karađorđevića ministar unutrašnjih poslova, pa ministar spoljnih poslova i predsednik vlade, ali je na zahtev Rusije morao da podnese ostavku.Garašanin se kasnije okrenuo i protiv kneza. Hteo je da ga na prestolu zameni njegovim maloletnim sinom Petrom, a da vlada namesništvo u kojem bi i sam bio.

Kad je Svetoandrejska skupština zatražila od kneza Aleksandra da podnese ostavku, on se uplašio i rešio da se skloni kod turskog paše na Kalemegdanu. Garašanin ga je prevezao svojim kolima, ali to je odmah predstavio kao napuštanje prestola. Dan kasnije Skupština je proglasila zbacivanje Karađorđevića i odmah uspostavila dinastiju Obrenovića. Garašaninov plan o namesništvu je propao.

Posle povratka kneza Miloša Garašanin se držao po strani. Kad je knez Mihailo stupio na presto, Garašanin, koga je Mihailu preporučila Rusija, 1861. opet je postao predsednik ministarskog saveta i ministar inostranih poslova. Radio je na sklapanju ratnih saveza sa Crnom Gorom i Grčkom, kako bi Mihailo mogao da povede rat protiv Turske. Posle proterivanja Turaka iz Srbije izbačen je iz vlade jer se žestoko protivio Mihajlovoj ženidbi sa sestričinom Katarinom Konstantinović.

Veliki državnik

Istorija Iliju Garašanina ocenjuje kao „jednog od najvećih državnika i administratora svog doba“. Stvorio je policiju u Srbiji i državni aparat. U spoljnoj politici njegov najveći doprinos je formulisanje ideje o stvaranju jugoslovenske države pod predvodništvom Srbije, u kojoj bi svi Srbi živeli u jednoj državi. Dokument o tome nazvan je „Načertanije“, i bio je aktuelan sve do pre dvadesetak godina.

Prilikom atentata na kneza Mihaila 1868. godine, tada već penzioner, zatekao se u Topčideru i odmah požurio u Beograd da obavesti ministre o nesreći koja se desila, ostavivši na mestu pogibije ranjenog sina, kneževog ađutanta. Zahvaljujući prisebnosti Ilije Garašanina, osujećene su namere atentatora da preuzmu vlast u državi.

Poslednje godine svoga života Garašanin je proveo udaljen od politike, na svom imanju u Grockoj, gde je i umro 1874. godine.

Milutin Garašanin, arheolog i član SANU, bio je njegov praunuk.

3. Jovan Ristić

Doktor filozofije najviše je uticao na to da Srbija na Berlinskom kongresu postane nezavisna i proširi teritorije

25. predsednik vlade Srbije1867-1868.

30. predsednik vlade Srbije1873.

37. predsednik vlade Srbije1878-1880.

41. predsednik vlade Srbije1887-1888.

Uz Iliju Garašanina i Nikolu Pašića, Jovan Ristić spada u red najvećih srpskih državnika 19. veka.

Odbijen kao profesor

Rođen je 1831. u Kragujevcu, u siromašnoj porodici. Rano je ostao bez oca. Kao državni stipendista, posle Liceja u Beogradu, doktorirao je filozofiju u Hajdelbergu, u Nemačkoj. Studije je nastavio na Sorboni, u Parizu. Nameravao je da karijeru nastavi kao istoričar, ali nije primljen za profesora istorije na beogradskom Liceju.

Zapošljava se u Ministarstvu unutrašnjih dela, koje je vodio Ilija Garašanin. Oženio se ćerkom najbogatijeg beogradskog trgovca Hadži-Tome. Ovaj brak ga je uveo u visoke krugove srpskog društva i obezbedio mu, pored novca, i naklonost srpskih kneževa iz dinastije Obrenović.

Garašanin ga šalje za poslanika u Carigradu, gde uspešno pregovara o povlačenju Turske iz srpskih gradova. Ristić je uspešno završio borbu Srbije sa Osmanskim carstvom.

Vrativši se u Beograd, postavljen je za ministra inostranih dela. Postaje jedan od najuticajnijih srpskih političara u periodu od 1868. do 1893. godine. Bio je osnivač i vođa Narodnoliberalne stranke, četiri puta predsednik vlade i dva puta namesnik - knezu Milanu i kralju Aleksandru, što mu je dalo najveću moć u Srbiji. Posle ubistva kneza Mihaila u maju 1868, upravo je Ristić kneza Milana, kad je ovaj imao 14 godina, doveo iz Pariza u Beograd. Nesiguran u sebe, Milan ga nije voleo, ali nije mogao da vlada bez njega.

Branio Srbe

Jovan Ristić je, s pravom, važio za jedinog našeg diplomatu koji ravnopravno može da razgovara sa evropskim kolegama. Uoči Berlinskog kongresa 1878. godine, u Beču, pa u Berlinu, brani srpsko stanovništvo kod austrougarskog ministra inostranih dela Andrašija i nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka. Ovi pregovori označiće vrhunac Ristićeve diplomatske karijere, a Srbiji doneti znatnu korist. Zahvaljujući upravo Ristiću, Srbija je dobila nezavisnost na Berlinskom kongresu i uvećala svoje teritorije za četvrtinu.

Istorija beleži da Ristić nije voleo „zamah koji stvara velike političke potrese“, već je bio zagovornik „tihog, postepenog kabinetskog izvođenja komplikovanih političkih zahteva“.

Dok je u mladosti radio kao urednik Srpskih novina, popularisao je Šekspira u Srbiji. Pred kraj života, voljom kralja Milana, sklonjen je iz politike na mesto predsednika Srpske kraljevske akademije.

Umro je u Beogradu 1899. godine. Posmrtni govor na opelu držao mu je kralj Milan.

4. Sava Grujić

Srpski general školovan u Prusiji i Rusiji na čelu vlade Kraljevine Srbije bio čak pet puta

42. predsednik vlade Srbije1888.

45. predsednik vlade Srbije1892-1893.

49. predsednik vlade Srbije1893-1894.

61. predsednik vlade Srbije1903-1904.

64. predsednik vlade Srbije1906.

Srpski general, državnik, vojni pisac i diplomata Sava Grujić rođen je 1840. u selu Kolari, u uglednoj porodici - deda mu je bio brat vojvode Vula Ilića Kolarca, komandanta Smedereva.

Sposoban oficir

Posle završetka Vojne akademije u Srbiji, dve godine provodi na vojnim studijama u Pruskoj, a zatim još šest godina na usavršavanju u Rusiji. Pripadao je redu najobrazovanijih i najsposobnijih srpskih oficira tog doba.

Imao je 36 godina kad je prvi put postavljen za ministra vojnog, a sa 37 dobio je čin generala. Dve godine kasnije prelazi u diplomatiju i zastupa Srbiju u Sofiji, Atini, Petrogradu, da bi odatle bio vraćen u vladu - prvo kao ministar vojni, a zatim i kao njen predsednik, sa zadatkom da normalizuje odnose Srbije i Rusije. Ovo je bila prva vlada Narodne radikalne stranke, koja će potom decenijama dominirati na političkoj sceni. Predsednik vlade bio je u pet mandata, povremeno obavljajući i dužnost ministra vojnog i inostranih poslova.

Učestvovao je u srpsko-turskim ratovima od 1876. do 1878, a savremenici beleže da je bio hrabar i snalažljiv oficir. Ostavio je za sobom brojne rasprave iz istorije ratova i diplomatije. Još u mladosti, kao artiljerijski kapetan, zalagao se u novinama za reformu vojske, pa ga je ministar vojni izbacio iz vojne službe jer „svojim pisanjem podriva već formiranu državnu misao“. Dve godine kasnije, pod pritiskom javnosti, vraćen je u vojsku.

Bio je izuzetno loš govornik, ali krasili su ga staloženost i upornost.

Obračun s naprednjacima

U vreme njegovog drugog predsedničkog mandata vlast se obračunala sa opozicionom Naprednom strankom. Huligani koje je organizovala policija napali su naprednjačku skupštinu. Novine su izvestile: „Od blizu 2000 naprednjaka što je bilo došlo na zbor, mnogi izubijani tu leže, drugi su utekli iz Beograda kud je ko znao; treći su proveli noć posakrivani na tavanicama, i inače po kućama.“

Bio je upućen u pripreme za atentat na kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu, iako se u to vreme nalazio na mestu diplomatskog predstavnika u Carigradu. O pripremama za prevrat obaveštavala ga je starija ćerka, koja je bila uključena u zaveru, i koja je u nju uvela i svoja dva brata, oficira.

Umro je u Beogradu 1913. godine.

Ćerke Save Grujića bile su udate za izdanke uglednih porodica Čolak-Antić i Lozanić, a njihovi potomci živi su i danas. Jedna njegova unuka udala se za starešinu škotskog bratstva Mejtlend, erla od Loderdejla.

Podriva državu

Još u mladosti, kao artiljerijski kapetan, zalagao se u novinama za reformu vojske, pa ga je ministar vojni izbacio iz vojne službe jer „svojim pisanjem podriva već formiranu državnu misao“. Dve godine kasnije, pod pritiskom javnosti, vraćen je u vojsku

Nastavak na Kurir...