Izvor: Kurir, 06.Jul.2014, 09:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
7 momenata kada je mogao da propadne atentat u Sarajevu
Atentatori nisu umeli da pucaju i imali su loše oružje
1. Kada su vežbali gađanje, Gavrilo Princip i Trifko Grabež ispalili su svega po 25 metaka, od čega je prvi promašio devet, a drugi čak 13 puta
Kad su odlučili da organizuju atentat, Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež živeli su u Beogradu i baš nikakvo iskustvo u rukovanju oružjem nisu imali, ako se ne računa Čabrinovićevo hvalisanje da je kao šesnaestogodišnjak >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << imao pištolj, koji je docnije prodao.
Pre toga, uoči Prvog balkanskog rata, u jesen 1912, Princip je pokušao da se upiše u srpske dobrovoljce - komite. S jednim drugom otputovao je u Prokuplje, u štab vojvode Voje Tankosića, ali je Voja Principovog druga primio, a njemu naredio da se vrati odakle je došao jer je rastom nizak i fizički slab. Zanimljivo je da je i sam Tankosić bio žgoljav.
Ali u maju 1914, kad na Principov predlog odluče da u Sarajevu na Vidovdan ubiju Franca Ferdinanda, ova trojica upravo će od Tankosića dobiti oružje.
Njegov komita Milan Ciganović Principu i Grabežu je u Topčideru - Čabrinović nije mogao da napusti radno mesto u štampariji - pokazao kako se odvrće bomba i u kapsulu udara nečim tvrdim, pa posle brojanja do trinaest baca... To su bile neke zastarele bombe.
Pokazao im je i kako se puni pištolj „brauning“. Onda su sa desetak koraka pucali u stablo širine čoveka, a Ciganović im je pokazivao kako da sklope šake oko drške i prst polože uz cev i kako da zadrže disanje dok povlače obarač. Ispalili su svaki po 25 metaka. Princip je promašio devet, a Grabež 13 puta.
Možda bi vežbali još da se, privučen pucnjavom, odnekud nije pojavio policajac i oterao ih iz Topčidera. Na javnom se mestu ne sme pucati, rekao im je, neka idu na strelište.
Uoči samog polaska u Sarajevo, tri dana docnije, Ciganović im je dao četiri pištolja, šest bombi i tri bočice sa otrovom cijankalijem. Tako opremljeni, i sa onolikom i onakvom obukom, pošli su da ubiju Ferdinanda.
I kad Nedeljko Čabrinović na Vidovdan baci bombu na Ferdinanda, ona će pasti gde treba, odmah iznad zadnjeg sedišta, na složenu ceradu krova. Ali neće tu eksplodirati, jer Čabrinović nije smeo da broji do trinaest, pošto su svuda oko njega bili agenti. Bomba se otkotrljala sa Ferdinandovih kola i raznela sledeći auto u koloni.
Čabrinović se preko ograde keja bacio na obalu Miljacke i iz reke zahvatio rukom vodu da lakše popije otrov.
Misleći da će za minut-dva biti mrtav, okrenuo se i izazivao agente koji su jurili ka njemu. Ali i otrov je bio loš, pa mu je samo izgoreo nepca i grlo. Uhapsili su ga i tu odmah krvnički pretukli.
Ferdinandu od njegove bombe ništa nije bilo. Nastavio je put, da bi se pola sata kasnije sreo s Principom... ali o tome dalje u ovom dodatku.
2. Zbog teške bolesti cara Franje Josifa, nadvojvoda je zbog pisanja govora za preuzimanje vlasti zamalo
odustao od posete Sarajevu
Poseta Franca Ferdinanda Sarajevu obznanjena je 20. marta 1914. Sa načelnikom Generalštaba Konradom fon Hecendorfom hteo je da nadgleda manevre vojske u Bosni, planirane za kraj juna, da budu pretnja Srbiji.
Ali njegov dolazak u Sarajevo zamalo nije bio odložen u poslednjem trenutku!
Ferdinand je sa ženom i decom boravio na svom imanju u Hlumecu, u Češkoj, kad mu je sekretar javio da je Njegovo veličanstvo car Franja Josif, koji je tada imao 80 godina, opet pao u postelju. Kao i uvek do tada kad se činilo da će car umreti, nadvojvoda je pisao novi govor za ceremoniju preuzimanja prestola i stavljao ceo svoj kabinet u pripravnost. U prvi mah careva bolest činila se vrlo ozbiljnom i nadvojvoda je rešio da ostane u Beču.
Osamnaest godina bio je prestolonaslednik i nije hteo da ga trenutak kada će mu najzad pripasti kruna zatekne u nekoj zabiti, daleko od prestonice. A onda su izveštaji lekara postali takvi da je 22. juna pala konačna odluka: nadvojvoda Franc Ferdinand ipak će sa suprugom putovati u Sarajevo.
Ali ni tada nije sve išlo glatko.
Osovine na nadvojvodinom salonskom vagonu zapalile su se, pa je u Beč morao da putuje u izdvojenom kupeu „običnog“ vagona redovnog ekspresnog voza.
- Lepo nam ovo putovanje počinje. Ovde gori, a dole će bombe da lete na nas - našalio se mračno nadvojvoda, misleći na upozorenja o mogućem atentatu.
Nadvojvoda je, naime, bio poznat po svom crnom humoru.
Godinu dana pre atentata, recimo, kad je došao da vidi tek završenu porodičnu grobnicu u zamku u Arštetenu, slikovitom mestu na pola puta između Linca i Beča, nadvojvoda je primetio:
- Sve je dobro urađeno, grobnica je zračna i svetla, baš kao što volim. Jedino ulaz nije dobro planiran. Trapavi nosači će zapeti kovčegom za ugao, pa ću se prevrnuti u kovčegu!
Od Beča do Trsta putovao je vozom, od Trsta do Metkovića brodom, a odatle opet vozom, preko Mostara, do Ilidže nadomak Sarajeva, gde je Gavrilo Princip već bio stigao.
Osovine na carskom salonskom vagonu bile su popravljene, ali sada u njemu nije bilo struje. Sedeći za stolom koji su osvetljavale sveće, Franc Ferdinand je rekao svom sekretaru:
- Još jedan zlokoban znak... Kako vam se dopada ovaj način osvetljavanja? Nije li kao u grobu?
Vagon se pri polasku zatresao, pa se svećnjak prevrnuo i ugasio.
- Sad i ovo! - opsovao je nadvojvovoda u mraku.
