Izvor: Kurir, 21.Nov.2010, 10:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
40, ZNAČI
Vraćajući se sa nekog po meni veoma uspešnog TV gostovanja, u liftu zgrade u kojoj živim samozadovoljno se gledam u ogledalu i dosmevam sopstvenim fazonima izgovorenim u programu. Raduje me i činjenica da na mom četrdesetogodišnjem licu nema ni jedne jedine bore. Možda zato što mi lobanja još uvek raste pa zateže kožu, ali nema ni veze. Pažnju mi privlači dlaka iz nosa. Jebote, iz nosa mi viri dlačurda duga ceo centimetar, i to bela, kao da sam šetao Igmanom krajem januara 1942. >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir <<
Ranije sam starijim ortacima, kao vrhunac duhovitosti, pričao da su dlake u ušima i nosu prvi siguran znak skore smrti od starosti i da ih frizeri u mom kraju nazivaju grobljansko cveće.
Sad jednostavno ne postižem da počupam te jebene dlačurde. Obradim prvo levo uvo, pa dok čupam dlake u desnom, ono prvoočupano levo već zaraste u grobljansk... U fine seksi dlačice.
Nedavno mi drugarica, koja je finansijski direktor jedne ogromne inostrane firme, ispričala da su celu firmu i sve radnike ponaosob osigurali. Zapričala se, pa iznosi detalje osiguranja, da pokaže koliko idu u „treću decimalu“. Recimo, desna ruka je osigurana na 100 odsto, a leva (kod desnorukih) na 75 odsto. Nepušači su tretirani bolje od pušača i dobijaju 100 odsto na premije, dok pušači dobijaju 80 odsto. Stariji imaju manje kvote od mlađih.
I kao poseban kuriozitet navodi da je bilo moguće osigurati muškost, to jest izvršni organ iste. Ali i tu je stepenovano premiranje. Do 40 godina premija na totalnu štetu ljubavnog mišića je 100 odsto od osigurane sume, a preko četrdesete pada na 60 odsto. Bez obzira što se moja drugarica slatko smejala na ovu simpatičnu umotvorinu proračunatih tipova iz osiguranja, ja se smejao nisam.
A bre, gde se dede mojih 40 odsto? Na sve to još mi na pamet pade situacija od pre nekoliko nedelja, kad sam bio gost na Sajmu knjiga. Pošto nisam napisao ništa novo, da budem iskren, uhvatila me mrza, gostovao sam na štandu svog izdavača na džabe pivo i vanilice. Malo li je? Ranijih godina sam stalno nešto istrčavao da se potpišem na „svoju novu knjigu“ kad je neko kupi. Sad malo slabije. Zvali me samo jednom da se pojavim pred čitalačkom publikom kad je neka devojčica, videvši me iza kulisa štanda, „donela Strongmenu knjigu na poklon“. Lep gest, nema šta. A knjiga štampana u nekom manjem, džepnom izdanju i ima naslov „Znači imate 40!“. Baš sam se obradovao što su mi oči otvorene i u pisanoj formi. Dok se kiselo smejem, prelistavam mini-knjigu na stotinak strana.
„Možete da izađete ispred kuće da bacite đubre obučeni u pidžamu a da niko ne smatra da ste nepristojno odeveni“. „Možete da pričate sa dvadesetogodišnjakinjom velikih grudi a da njoj ni na kraj pameti nije da joj se udvarate“.
Vrlo ohrabrujuće, nema šta.
Jedini pomak koji mi se desio u smislu zakamufliranja mojih godina je što sam počeo da glumim. Pre nekoliko dana je pala poslednja klapa filma u kom sam glumio makroa. Kao ohrabrenje najstarijem debitantu, rekli su mi da sam bio odličan, da me kamera voli i da je, uostalom, i najupečatljiviji Džejms Bond, alijas Šon Koneri, počeo da glumi sa 40, te da je pre toga bio bodi-bilding prvak Ostrva.
Koliko je meni poznato, Šon ima kosu samo na ušima, a i dan danas glumi.
Samo da prevedem na jezik mlađih. Šon Koneri je za moju generaciju isto što je bio Švarceneger za sledeću, i što je sada Anđelina Žoli.
