Izvor: Večernje novosti, 11.Jan.2015, 21:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
24.000 dece bez imena oca u krštenici
Ja u krštenici imam crtu. I čitav život čekam da neko za mene stane na tu crtu, neko jak. Ovo su reči petnaestogodišnjeg dečaka iz Beograda. Samo jednog od 24.000 mališana u Srbiji koji ne znaju ko su im očevi. Udruženje građana "Luneta" bavilo se ovim problemom i sakupilo podatke, brojke, analize... Ali i pregršt životnih priča, sudbina ovih mališana koji ne odrastaju kao ostala deca. I uprkos mukama od samog životnog početka, ovu decu i njihove majke uglavnom prati osuda okruženja. >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << I beznačajna pomoć države. - Moja je porodica drugačija, jer ako me neko čupa ne mogu da pretim sa tatom, jer ga nemam - rekla je osmogodišnja devojčica. - Zato svako može da me čupa... Ali ne može kada kažem da imam tatu, da je na putu i da svaki čas može da dođe. Pa nek se oni, ipak, boje. Dečko od deset godina svestan je da se njegova porodica razlikuje od drugih. - Najgore je što ako nemaš tatu nemaš ni strica. Jedan moj drug ima strica u Švajcarskoj i preziva se taj stric isto kao i taj dečak. Zato svi znaju da su rod i da može da mu pošalje odande papire da dođe i da uvek bude bogat čovek. Podaci Zavoda za informatiku i statistiku pokazuju da među decom koja su 2011. godine, 2012. i 2013. navršila 18 leta, njih više od dva odsto - u krštenici nemaju podatke o ocu.PRAVO DA ZNA IME OCA Dete po Konvenciji ima pravo da zna ko mu je roditelj, ali samo u slučajevima gde je to moguće - kaže Spomena Milačić. - Postoje okolnosti detetovog rođenja kada je ovo naprosto nemoguće - recimo kada ni sama majka ne zna identitet detetovog biološkog oca. Prema rečima Spomene Milačić, kliničkog psihologa iz Udruženja "Luneta", razlozi da ova deca nemaju priznato ime oca su mnogobrojni, ali nikako ne bi smela da se potencira krivica žena ili njihova promiskuitetnost. Zbog teze da su žene sklone promiskuitetu i da im je samo važno da rode, nastaje problem kome su skloni muškarci - sumnjičavost u sopstveno očinstvo. - Da je DNK analiza još jeftinija, mislim da bi gotovo svaki Srbin uradio proveru svog očinstva - kaže dr Goran Brajušković, iz Centra za humanu molekularnu genetiku Biološkog fakulteta. - Postojimo oko 18 godina i zasada smo uradili nekoliko hiljada provera očinstva. Kako Brajušković kaže, gotovo svakog dana barem jedan tata koji želi da proveri da li odgaja svoje ili tuđe dete zakuca na vrata Centra. Od oko 30 provera mesečno, gotovo sve su bile lažne uzbune, obične sumnje. - Sada je kod nas cena za ovu analizu sa popustom oko 20.000 dinara - kaže naš sagovornik. - Najčešće nam dolaze muškarci koji sumnjaju da nisu očevi, ali i majke koje na sudu žele da dokažu čije su dete rodile, jer muškarac ne želi da ga prizna. Postoje i kućni testovi, koje najviše koriste ljudi iz unutrašnjosti, jer im je komplikovano da dolaze u Beograd zbog analize. Dovoljno je uzeti čašu iz koje je dete pilo, žvaku, ili bilo koji sličan uzorak... Tako je uz veliki broj mališana čiji očevi sumnjaju da su njihovi, barem još toliko onih koji od rođenja ne znaju ko im je otac. A iza malene crte krije se ozbiljna praznina u dušama dece. - Postoji grupa žena koje su u dugogodišnjim vezama sa oženjenim muškarcem i, nakon mnogo preispitivanja, ipak se odlučuju na "dete ljubavi" iako je partner izričit u tome da neće da ga prizna - objašnjava Spomena Milačić. - Ima slučajeva vereništva gde je partner otišao, recimo, za Kanadu, a devojka ostala da ga čeka verujući da će on stići da pošalje garantno pismo dovoljno rano da se dete tamo rodi. Umesto toga, nikada joj se više ne javi. Postoje žene koje imaju teškoće psihičke prirode, kao i one koje su nehotice zatrudnele baveći se prostitucijom. - Imali smo primer žene koja je zatrudnela nakon odnosa u kome je silovana, a iz religijskih razloga nije htela abortus kao ni upis biološkog oca u krštenicu - priča naša sagovornica. - Ima primera da oba partnera ne žele da očinstvo bude upisano, a takođe i pretnji ženi "ako ga tuži". Čini mi se da je naša prevashodna obaveza da ova deca budu tretirana kao i sva druga deca. U praksi, naše istraživanje na beogradskom uzorku pokazuje da prosečno na tri školska odeljenja dolazi jedno do dva deteta bez podataka o ocu. I u domovima za decu i mlade bez roditeljskog staranja, za one sa smetnjama u razvoju, kao i u hraniteljskim porodicama dosta je mališana koji ne znaju ko su im očevi. Spomena Milačić zaključuje: - Grupa udruženja je dala predlog za izmenu nacrta Građanskog zakonika u delu koji se odnosi na Alimentacioni fond. Smatramo da sredstva iz Alimentacionog fonda treba da budu dostupna i deci bez priznatog očinstva. NEMA EVIDENCIJE U Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja kažu da ne postoji precizna evidencija o broju samohranih roditelja u Srbiji. Nema čak ni jedinstvene definicije pojma "samohrani roditelj". - Za potrebe ostvarivanja pojedinih prava, ovaj se pojam posebno definiše - kažu u Ministarstvu. - Samohrani roditelji mogu pod povoljnijim uslovima da ostvare pravo na dečiji dodatak, a iznos dečijeg dodatka za samohrane roditelje je veći za 30 odsto u odnosu na druge roditelje. Zakonom o socijalnoj politici definisano je da ako ispunjavaju propisane uslove, jednoroditeljske porodice mogu da dobiju uvećanu novčanu socijalnu pomoć. Druge posebne pogodnosti za samohrane roditelje ne postoje.
Nastavak na Večernje novosti...
