Izvor: Blic, 17.Avg.2012, 03:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
16.8.
Znam gde sam bio tog dana kad je umro Elvis, srca udavljenog u holesterolu onih njegovih sendviča sa bananom i kikiriki-puterom, pohovanima u dubokom ulju. Bio je kralj, lepo kaže Nil Jang u istoimenoj pesmi.
Sećam se, potom, sledećeg dana i novina u malom hercegovačkom mestu, šta raditi tako blizu mora, a tako daleko od plaže, čitaš novine i kad si dete. U to vreme bila su samo dva kralja, Pele i Elvis. Dobro, i Tito. Bila je to godina „njegovih i naših jubileja“, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << time su nas neopisivo davili po školama i ostalim ustanovama za zatiranje slobode misli – televiziji i socijalističkoj štampi. Godina u kojoj su izašli „Pistolsi“ i „Kleš“. Dobra godina za umiranje rokenrol otaca.
Svi su objavili vest o Elvisovoj smrti.
Istog dana, trideset devet godina ranije, umro je glavni praotac cele stvari i još uvek najveći bluzer, Robert Džonson. O tome nije bilo reči u dnevnoj štampi, tog se datuma retko sete i danas, u rubrikama „na današnji dan“. A da nije bilo Roberta Džonsona, ne bi bilo ni kralja. Prostije rečeno, ako je Elvis kralj, onda je R.Dž. – Bog. Samo što je on više preferirao Vraga.
Tako je to i danas: bogovi su zaboravljeni, kraljevi su pomrli.
Fukara vlada.
Povezane vesti: Povratak kravata Kultura i beda Stare navike i potrošeni modeli Kontrasti Životi drugih
