Izvor: B92, 19.Jan.2015, 14:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
14 godina iza rešetaka Gvantanama
Dnevnik iz Gvantanama, potresno svedočanstvo zatvorenika u američkoj vojnoj bazi na Kubi koji je već 14 godina zatvoren, više ne nosi oznaku tajnosti.
Muhamed Ould Slahi (44) jedan je od stotinu zatvorenika koliko ih je ostalo u Gvantanamu, iako nikakva optužnica protiv njega nije podignuta.
On je godinama pisao dnevnik na engleskom jeziku koji je i naučio u zatvoru.
U svom dnevniku opisuje život u tom logoru, svakodnevni režim, kako izgledaju ispitivanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << detaljno opisuje svoj slučaj, sve ono što mu se tamo događalo, kako je bio podvrgnut fizičkom i psihičkom pritisku i mučenju, kako su se stražari odnosili prema zatvorenicima, što su im govorili, čime su ih plašili.
Muhamed Ould Slahi počeo da piše dnevnik 2005. u formi pisama advokatima koji su se godinama borili da dnevnik bude objavljen i da se s njega skine oznaka tajnosti. Nakon višegodišnje borbe s tajnim službama, u tome su napokon uspeli. Ipak, pojedini delovi dnevnika su ostali zatamljeni, ali u tim delovima je uglavnom reč o imenima i mestima.
Ono kroz što je prošao još je strašnije ako se zna da su samo dvojica zatvorenika, a on je jedan od njih, prošli kroz posebne protokole mučenja, koje je potpisao tadašnji ministar odbrane Sjedinjenih Država Donald Rumsfeld.
Slahi je zatvoren, prvo u Avganistanu, a potom i Jordanu, pa u Gvantanamu pod sumnjom da je u vreme hapšenja bio član Al Kaide, što nikada nije dokazano.
Kad me XXXXXXXXXXXXX XXX obavestio o tome što nameravaju, potpuno sam se prestravio. Usta su mi se sasušila, počeo sam da se znojim, srce je počelo snažno da mi lupa (nekoliko nedelja kasnije ustanovili su mi hipertenziju), javila mi se mučnina, glavobolja i bolovi u želucu. Znao sam da se XXXXXXXXXXXXXXXX ne šali, kao što sam znao i da laže o tome kako su mučenja koja me čekaju lišena fizičke boli. Međutim, uspeo sam se pribrati.
“Baš me briga”, rekoh.
Stvari su se odvijale brže nego što sam očekivao. XXXXXXXXXXXXXXXX me odmah poslao natrag u moj blok, a ja sam rekao drugim zatvorenicima da me šalju u deol za mučenje.
“Nisi dete. Mučenje ne zavređuje da o tome misliš. Imaj vere u Alaha”, rekao mi je XXXXXXXXXXX. Izvukli su me iz moje ćelije kasnije još istog dana. Ne znate kako je ljudskom biću strašno kad mu netko zapreti mučenjem. Postanete poput deteta.
***
U mojoj su se ćeliji pojavili čuvari iz tima za premeštaj.
“Idemo!”
“Gde?”
“To nije tvoj problem”, rekao mi je omraženi čuvar XXXXXX. Ali nije bio baš bistar. Na svom rukavu je zapisao gde me vode.
Jedini ljudi za koje sam znao da su proveli neko vreme u XXXXXXXXXXXXXXXX, u delu za mučenje, su bili jedan čovek iz Kuvajta i još jedan zatvorenik iz XXXXXX.
Kad sam ušao u taj blok, tamo nije bilo nikakvih znakova života. Smestili su me na sam kraj bloka, dok je jedan Jemenac bio na samom početku. Uopšte nismo mogli da razgovaramo. XXXXX XXXXXXXX su smestili između nas. Kasnije su ih obojicu preselili, pa sam ostao sam u celom bloku, o, Alah, potpuno prepušten na milost i nemilost. A milosti nije bilo puno.
U ovom bloku su me potpuno lišili ikakvog komfora, osim tankog madraca i vrlo tankog i vrlo kratkog pokrivača. Oduzeli su mi knjige, Kur’an i sapun. Uzeli su mi i pastu za zube i rolnu toalet papira koju sam imao. Moja ćelija bila je toliko hladna da sam gotovo stalno drhtao. Nisu mi dopuštali da vidim dnevno svetlo. Niti su me puštali da vidim druge zatvorenike. Sledećih sedamdeset dana ispitivali su me 24 sata dnevno, u tri ili četiri smene. Ne sećam se ni jedne mirne noći.
“Ako počneš da sarađuješ, pustićemo te da spavaš i dobićeš toplu hranu”, stalno mi je ponavljao XXXXXXXX XX.
“Vi ćete me sada mučiti, ali vi ne znate koliko ja mogu izdržati. Možete me tako i ubiti”, rekao sam im kad su me XXXXXXXXXXX i XXXXXXXXXXXX izvukli na ispitivanje.
“Nismo još ništa odlučili”, rekao je XXXXXXXXXXXXX.
“Hteo bih vas samo upozoriti. Strašno mi je u ovim uslovima. Već sam imao napade bolova u leđima. A mučenje neće pomoći da počnem da sarađujem.”
“Naša iskustva kažu da ćeš biti kooperativniji. Imamo veliki izbor metoda”, rekao mi je XXXXXXX. On nikad nije rekao kako se zove, ali ga je jednom drugi čuvar pozvao po imenu. On nije znao da sam čuo njegovo ime, ali jesam.
XXXXXXXXXXXX je bio sve gori iz dana u dan i počeo je da konstruiše moj slučaj s pričom o XXXXXXX, da sam ga ja regrutovao za napad 11. septembra.
“Zašto bi on lagao?”, pitao me XXXXXXXXX.
“Ne znam.”
“Ti samo odgovaraš ‘ne znam’, ‘ne sećam se’ ili ‘nisam ništa uradio’. Misliš da će to impresionirati američki sud? U očima svakog Amerikanca ti si već kriv i osuđen. Pogledaj se kako izgledaš u tom narandžastom odelu, u lancima, musliman, Arap. Sve je to i više nego dovoljno da te osudimo”, rekao mi je XXXXXXXXX.
“To nije fer!”
“Mi znamo da si ti kriv!”
“Što sam vam napravio?”
“Bolje nam to sam reci, pa ćemo ti smanjiti kaznu na trideset godina, a nakon toga ćeš imati priliku opet da živiš. Ako ne počneš da sarađuješ, strpaćemo te u rupu i obrisati tvoje ime sa liste zatvorenika.”
To me jako uplašilo. Znao sam da on sam nema takva ovlašćenja, ali i da ga njegova vlada potpuno podržava. Nije on to govorio bez osnove.
“Baš me briga gde ćete me strpati”, rekao sam mu.
***
XXXXXXX i njegovi šefovi shvatili su da će trebati više XXXXXXXXXXXXXX. I zato su mi doveli novog ispitivača, XXXXXXXXXX. Jedan je bio nizak i mršav, a drugi vrlo snažan. XXXXXXX je bio XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXX. Niti jedan od njih me nije pozdravio, niti mi oslobodio ruke XXXXXXXXXXXXXXXX.
“Što je ovo”, upitao me XXXXXXXX i pokazao plastičnu vrećicu u kojoj je bio jedan mirisni indijski štapić.
“To je mirisni indijski štapić”, odgovorio sam. To mi je prvo palo na pamet. Pomislio sam da mi XXXXXXXX hoće malo ugoditi i zapaliti štapić za vreme ispitivanja.
“Pogrešno!”, rekao mi je XXXXX i skoro mi ga bacio u glavu.
“Onda ne znam”, rekao sam.
“Sada smo našli dokaz protiv tebe. Više nam ne treba ništa drugo”, reče XXXXXXX. Nisam znao što se događa. Da li mi žele podmetnuti neki deo bombe.
“Ovo je štapićasta elektroda za zavarivanje koju si skrivao u wc-u”, reče XXXXXX.
“Kako bih mogao da imam tako nešto u svojoj ćeliji, osim ako to tamo nisu stavili sami stražari? Pa ja uopšte nemam kontakt s drugim zatvorenicima.”
“Pametan si ti. Nekako si to prokrijumčario.”
“Kako?”
“Odvedi ga do wc-a”, reče XXXXXX. XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXX. Čuvari su me zgrabili i odveli. Mislio sam da su oni bili toliko očajni da će mi sada nešto podmetnuti. U međuvremenu je čuvar XXXXXXXXX objašnjavao XXXXXXXXXX kako ti štapići stignu do ćelije. Čuo sam zadnje reči koje je govorio dok su me vodili nazad.
“To je vrlo jednostavno, oni koji grade ove ćelije ubace te štapiće u wc kad su gotovi s poslom.”
Kad su me doveli natrag, odednom su svi zaćutali. XXXXXXXX je vratio štapić natrag u žutu kovertu. XXXXX mi se nikad nije predstavio, ali nisam to ni očekivao. Što je ispitivač gori, to se više trudi da sakrije svoj identitet.
Jedno poslepodne bilo je određeno za seksualno ponižavanje posle kog me je ovaj novi odvukao u tamnu prostoriju s još nekoliko čuvara. Tamo su me bacili na prljavi pod. Bio je potpuni mrak. XXXXXXXX je pustio jako glasnu muziku, “Let the bodies hit the Floor”.
Nikad to neću zaboraviti. Onda su uključili jake reflektore raznih boja, od čega su me bolele oči.
“Ako zaspiš, prebićemo te.”
Morao sam da slušam tu pesmu sve do jutra. Počeo sam moliti.
Oko pet ujutro, otprilike, XXXXX me posao nazad u ćeliju.
“Dobrodošao u pakao”, rekao mi je čuvar XXXXXXX kad sam se vratio u njegov blok. Nisam mu ništa odgovorio.
