Izvor: GradskeInfo.rs, 23.Jul.2023, 09:00
Градска „институција“ које више нема – кафана „Зелени венац“
На централном новосадском Тргу слободе некада се налазила веома позната и посећена кафана „Зелени венац“, која се први пут помиње још 1754. године, када је забележено да је отворена у кући капетана Саве Николића.
Фото. Историјски архив Града Новог Сада
Зграда је за >> Pročitaj celu vest na sajtu GradskeInfo.rs << оно време била пространа, са три собе, две коморе и кухињом на спрату и кафаном у приземљу. Обновљена је 1769. године, за тадашњег власника Сенатора Поузија.
У кафани „Зелени венац“ играо се билијар, који је био веома популаран тих година, па су често организовани турнири у овој игри. Осим тога, точила се кафа, а око 50 гостију могло је да руча на овом месту.
У Историјским архивама Новог Сада Сачувано је мноштво података о овој кафани, која је била једна од најпосећенијих у граду. Као и у свакој другој кафани, било је ту разних ситуација, и оних смешних и оних лоших.
Будући да се у Новом Саду одувек налазило мноштво угоститељских објеката, што би се просто народски рекло, на сваком ћошку, самим тим је и конкуренција била велика. Сваки од угоститеља се трудио да понуди нешто, због чега ће привући што већи број гостију.
Фото: Wikimediacommons/John Sloan
У време када нису постојали телевизија, радио и биоскоп, главни извор забаве за грађанство су били балови. Будући да су балови били добро место да се види и буде виђен, те склопе нова пријатељства или успоставе нови пословни односи, овај вид друштвеног живота био је посве веома важан за Новосађане. Како би што више профитирали од ове друштвене активности, остао је сачуван податак да су свирци 1789. године тражили да им се одобри да два до три пута недељно, свирају „балску музику” у кафани „Зелени венац”.
Очигледно је молба усвојена, будући да су забаве организоване врло често до дубоко у ноћ, што је само по себи створило нове изазове.
Тако нам је из 1792. године до данашњих дана остала сачувана пријава Василија Чарнојевића, команданта варошке страже, да су га злостављали официри-поручници: Ницки и Ронци, жупанијски приседник Јован Војнић, комесар Гал и још неки из друштва, у крчми „Зелени венац”, када је хтео да прекине забаву у 11 сати увече.
О политици се одувек највише дискутовало у кафанама, а дневно-политичке теме су саставни део кафанских разговора. Врло често би дошло до размимоилажења у мишљењу, а када „чашица више“ претегне, и до озбиљних инцидената.
Фото: Wikimediacommons/François Courboin
Кафана „Зелени венац“, као једно од омиљених места за окупљање старих Новосађана није била изузетак од овог неписаног правила. У време када је у тадашњој Аустроугарској монархији јачао национални и верски идентитет народа и реч је могла бити окидач за инцидент.
У “Зеленом венцу” се родила мисао и учињен први покушај за оснивање Српске читаонице. Поједини гости кафане, српски родољуби су се претплатили на “Скоротечу”, ”Народне новине” из Пеште и “Српске новине” из Београда и остављали их на столу у гостионици, у коју је сваком било слободно да уђе и да чита.
Остао је забележен сукоб који се у овој кафани за Христовдан 1832. године догодио између полицијског поручника Карла Исекуца и грађана Јована Полита, књижара Константина Каулиција, адвоката Андрије Печеновића, Константина Николића, Александра Костића и Јоакима Димитријевића.
Како су касније учесници инцидента изјавили, они су били изазвани од стране пијаног поручника Исекуца, док су мирно седели са супругама за столом и више пута певали „Многаја љета”.
Фото: Wikimediacommons/ Morrow, William Chambers
Са друге стране, Исекуц је тврдио да су они су на празник слушали музику Цигана, на тај дан забрањену, а на позив Исекуца да се са забавом прекине, Полит се побунио, напао га и исцепао му униформу.
Спор се очигледно развукао на неколико година, јер у сачуваним списима из 1836. године постоји молба адвоката Андрије Печеновића и трговца Јована Полита, да се ослободе оптужбе полицијског поручника Карла Исекуца да су се побунили и напали га, те му исцепали одело.
Такође, полицијски поручник Карло Исекуц је, 1839. године, поднео тужбу за увреду части и физичку повреду, против књижара Константина Каулиција. Сва је прилика да је поступак још трајао када је избила Буна 1849. године. Нажалост, епилог ове парнице није остао сачуван до данашњих дана, јер је велики део списа Магистрата изгорео током бомбардовања Новог Сада 1849. године.
После Буне, 1850. године, тадашњи власник кафане „Зелени Венац“ Георгије Кода обраћа се Магистрату за уверење о његовом материјалном стању.
Магистрат издаје уверење да је он имао кућу број 841 под шилтом „Зелени венац” – у којој су били кафана и дућан – и да је све то за време бомбардовања изгорело.
Хотел је био знатно оштећен за време бомбардовања Новог Сада 1849. године, па је обновљен 1852. године. Тада су извршени обимни радови, па је у знатној мери проширен, те је добијено чак 20 гостинских соба, четири штале, два магацина и подрум.
Међутим, пред крај 19. века, ова зграда је у великој мери изгубила стари сјај, а гости су почели да је заобилазе, па је срушена и на њеном месту се одмах приступило изградњи новог здања.
Фото: Градске инфо
Градња новог великог и луксузног хотела на овом месту је завршена 1893. за власнике Емерлиха и Регину Мајер, под именом „Гранд хотел Мајер“. Ту ће 25. новембра 1918. године, у великој сали хотела бити одржана Велика народна скупштина присаједињења Војводине Србији, али то је већ друга прича.
Та зграда и данас стоји на Тргу слободе у Новом Саду, а у њој се налази седиште једне банке.
Новосадска кафана „Зелени венац“ се одавно преселила у историју и данас живи у староградским причама.
Radnici koji su izgradili pola Novog Sada – kubikaši
Преузмите андроид апликацију.
Чланак Градска „институција“ које више нема – кафана „Зелени венац“ се појављује прво на Најновије градске вести Нови Сад | Градске инфо.
