Izvor: GradskeInfo.rs, 05.Okt.2026, 17:10
Носталгијска туга: Осећај који многи родитељи имају, али о њему ретко говоре
Родитељство је испуњено љубављу, поносом и бројним лепим тренуцима, али са собом доноси и једну тишу, често неизговорену емоцију – тугу због одрастања деце. Пуштање детета да постане самостална особа природан је део родитељства, али то не значи да родитељ због тога не може осећати >> Pročitaj celu vest na sajtu GradskeInfo.rs << празнину.
Фото: Pixabay/timkraaijvanger
Замислите обичну вечер. Док припремате вечеру, ваша деца седе за столом, играју друштвену игру, смеју се и расправљају око правила. Гледате их и одједном вас преплави сећање на време када су били мали, када су вам седели у крилу и тражили још једну причу пред спавање.
Свесни сте да је све у реду. Деца расту, сазревају и постају све самосталнија. Ипак, у том тренутку можете осетити нешто налик тузи. То је осећај који се често описује као носталгијска туга.
Да ли је то заиста туга?
Јесте. Психолози овај осећај повезују са туговањем за променама које су саставни део одрастања детета. Понекад се говори и о непризнатој тузи, јер друштво углавном не очекује да родитељ тугује због нечега што је заправо позитиван догађај.
Постоји и појам двосмисленог губитка. Он описује ситуацију када је особа и даље присутна, али се променио начин на који је познајемо. Дете је и даље ту, али више није оно исто мало дете које је некада тражило родитељску помоћ за готово све.
Како деца расту, поједине ствари једноставно престају. Последњи пут када желе да их носите. Последња прича пред спавање. Последњи пут када инсистирају да их отпратите до школе. Проблем је што често не знамо да је нешто био „последњи пут“ све док тај тренутак већ не прође.
По чему се разликује од обичне носталгије?
Носталгија је пријатна чежња за прошлим временима. Носталгијска туга је нешто сложенија. У њој постоји топлина због лепих успомена, али и свест да се тај период живота више неће вратити.
Родитељ не жали само за прошлошћу. Он постаје свестан свих промена које су се већ догодиле и оних које тек долазе.
Једног дана дете више не жели да седи у вашем крилу. Затим почиње само да иде у школу. Касније само доноси одлуке, вози, одлази на факултет и гради сопствени живот.
Свака од тих промена представља мали корак ка самосталности, али и мали опроштај од претходне фазе њиховог односа.
Зашто родитељи о томе тако мало говоре?
Зато што се од родитеља често очекује да буду само срећни због одрастања своје деце.
Чујемо реченице попут: „Па то је добро“, „Треба да будеш поносан“ или „Зар ниси то желео?“. Све је то тачно, али не значи да друга осећања не постоје.
Родитељ може истовремено бити неизмерно поносан на своје дете и тужан због тога што оно више није мало.
Та два осећања нису супротна. Она могу постојати заједно.
Многи родитељи чак осећају кривицу када признају да их осамостаљивање детета боли. Знају да дете треба да одрасте и да је то најбољи могући исход, па своје емоције често задрже за себе.
Када је носталгијска туга најизраженија?
Код сваког родитеља може се појавити у различитом тренутку. Често се јавља током важних животних прекретница – поласка у школу, рођендана, празника, завршетка основне или средње школе, одласка на факултет.
Понекад, међутим, није потребна велика промена.
Довољно је да једног дана погледате дете преко стола и схватите колико је порасло. Или да приметите да му се лице променило, да је глас другачији или да вас више не тражи за помоћ као некада.
Такви мали тренуци могу изненада пробудити снажан осећај проласка времена.
Да ли је таква туга заправо корисна?
Може бити.
Свака емоција има своју сврху, па тако и ова. Носталгијска туга може родитељу помоћи да застане и схвати колико му је одређена фаза живота значила.
Та бол заправо говори: „Ово ми је било важно.“
Не треба је потискивати нити се због ње осећати кривим. Уместо тога, важно је прихватити је као природан део родитељства.
Она нас може подсетити и да уживамо у садашњем тренутку, јер многе ствари које данас делују сасвим обично можда једног дана више неће бити део свакодневице.
Најважније је, ипак, не покушавати да задржимо дете у прошлости само зато што нама недостаје време када је било мало.
Јер циљ родитељства није да дете заувек остане зависно од нас.
Циљ је да једног дана може самостално да живи, доноси своје одлуке и гради свој живот – а да, упркос томе, и даље жели да нам се врати, исприча како је и подели са нама делове свог света.
Пуштање боли управо зато што је љубав била велика.
Једноставни трикови за уређење дома за предстојећу јесењу и зимску сезону
Преузмите андроид апликацију.
Чланак Носталгијска туга: Осећај који многи родитељи имају, али о њему ретко говоре се појављује прво на Најновије градске вести Нови Сад | Градске инфо.









