Izvor: GradskeInfo.rs, 20.Avg.2026, 16:39
Петра: Град уклесан у розе стене
Удруживање инжењерског генија и сурове природе ретко где је произвело тако фасцинантан резултат као у розе литицама јужног Јордана. Петра, древна престоница Набатејског царства, није грађена у класичном смислу те речи; она је дословно исклесана из живих стена пешчара пре више >> Pročitaj celu vest na sajtu GradskeInfo.rs << од две хиљаде година. Град је вековима цветао у потпуној изолацији, као скривено уточиште на укрштању кључних трговачких путева који су спајали Арабију, Египат и Медитеран.
Фото: Unsplash/alexrvasey
Не знамо како је у то време Петра изгледала, али данас је овде прилично живахно. Између монументалних фасада свакодневно се мешају реке од по неколико хиљада туриста, локални Бедуини и животиње које дају посебан ритам овом месту. Већ на самом улазу почиње динамични хаос: док се пробијамо кроз гужву, поред нас неуморно пролазе магарци и камиле натоварене опремом или уморним посетиоцима, док се локалне мачке потпуно смирено истежу на хиљадугодишњим каменим степеницима, игноришући вреву око себе. Бедуини наговарају пролазнике на вожњу, нудећи “такси на четири ноге”, док из малих импровизованих тезги допире мирис јаког црног чаја са кардамомом.
Фото: Unsplash/Mihaela-Claudia-Puscas_
Упознавање са Петром почиње проласком кроз Сик, природни кланац дугачак више од једног километра, настао тектонским расцепом стена. Док пролазимо кроз овај уски процеп, где се литице високе осамдесет метара на неким местима приближавају на свега три метра ширине, температура нагло опада. Зидови од пешчара мењају нијансе од јарко црвене до тамнољубичасте. Набатејци су искористили овај природни улаз и дуж целог кланца уклесали акведукте који су воду спроводили директно у град. На самом изласку из мрачне сенке кланца, кроз узак прорез међу стенама указује се чувена Ризница (Ал-Казне), чија монументална фасада од четрдесет метара доминира простором.
Фото: Unsplash/_Jorge Fernández Salas
Иако је назив сугестиван, Ал-Казне није била ризница већ маузолеј и гробница набатејског краља Аретаса Четвртог. Назив су јој дали локални Бедуини због урне на другом спрату за коју се веровало да скрива злато. Ако се пажљивије погледа врх фасаде, и данас се могу видети оштећења од метака које су Бедуини испаљивали у покушају да разбију камену урну.
Набатејци су били номадски трговци који су богатство стекли монополом на трговину тамјаном, свилом и зачинима. То огромно богатство омогућило им је да створе функционалан град за више од двадесет хиљада становника у потпуности окружен суровом пустињом.
Пут даље води кроз Улицу фасада и поред римског амфитеатра за осам хиљада гледалаца који је, за разлику од већине римских грађевина, у потпуности уклесан у стену. При његовој изради Набатејци су без оклевања пресекли старије гробнице које са налазиле на тој литици. Кључ опстанка у овом окружењу била је контрола воде. Док ходамо дуж старе Римске улице, са страна се јасно виде остаци сложеног хидрауличног система. Набатејци су конструисали мрежу брана, подземних канала и цистерни која је хватала сваку кап ретких зимских киша, спречавајући разорне бујице и обезбеђујући стабилно водоснабдевање током целе године.
Фото: Unsplash/_raldoc
Успон до Манастира (Ad-Deira) захтева савладавање више од осам стотина стрмих, прашњавих степеника уклесаних у стену. Труд се исплати на самом врху, где се на пространој висоравни помаља здање широко педесет и високо скоро педесет метара, још веће од саме Ризнице. Фасаде у Петри нису зидане од блокова, већ су клесане одозго надоле, директно из литице, што је грађевинама пружило изузетну отпорност на земљотресе и омогућило им да преживе миленијуме. Унутрашњост ових објеката је изненађујуће празна и једноставна, јер је сва пажња архитеката била усмерена на спољашњи утисак.
Фото: Unsplash/Valentin Karisch
Оно што је данас доступно посетиоцима представља свега око петнаест одсто целокупне Петре, док се преосталих осамдесет и пет одсто древног града и даље налази под земљом и песком. Након серије јаких земљотреса у четвртом и шестом веку и преусмеравања трговачких рута на море, град је потонуо у заборав. За западни свет остао је тајна све до 1812. године, када га је швајцарски истраживач Јохан Лудвиг Буркхарт поново открио прерушен у арапског ходочасника. Док се сунце полако спушта иза литица и стене попримају дубоку бронзану боју, остаје јасан утисак да је Петра једно од највећих градитељских достигнућа старог света.
Аутор текста: Н.К.
Бар: Два света у једном граду
Преузмите андроид апликацију.
Чланак Петра: Град уклесан у розе стене се појављује прво на Најновије градске вести Нови Сад | Градске инфо.
