Izvor: GradskeInfo.rs, 10.Jul.2026, 08:26
Радохоличар није човек који много ради. Радохоличар је човек који не уме да престане
У друштву у којем се успех често мери бројем одрађених сати, препуним календаром и сталном доступношћу, није лако разликовати посвећеност послу од нечега што може постати озбиљан психолошки проблем. Често се дивимо људима који први долазе на посао, последњи одлазе из канцеларије >> Pročitaj celu vest na sajtu GradskeInfo.rs << и одговарају на мејлове касно увече. Називамо их вредним, амбициозним и успешним.
Фото: Pexels/silverkblack
Али психолози упозоравају да између марљивости и радохолизма постоји велика разлика. Она се не мери бројем сати проведених на послу, већ односом који човек има према раду. Другим речима, није питање колико радите. Питање је да ли можете да престанете.
Када посао постане зависност
Термин радохолизам први је 1971. године употребио амерички психолог Wayne Oates. Посматрајући сопствени однос према послу, описао га је као „неконтролисану потребу за непрестаним радом“, упоређујући је са другим облицима зависности
Данас, више од пола века касније, психолози и даље расправљају да ли радохолизам треба посматрати као засебан поремећај или као образац понашања. Међутим, око једне ствари постоји сагласност: није сваки човек који много ради радохоличар.
Неко може да води успешну компанију, ради десет или дванаест сати дневно и притом буде психолошки здрав. Таква особа уме да се одмори, ужива у слободном времену и не осећа кривицу када није на послу.
Са друге стране, неко може радити стандардно радно време, али никада ментално не напушта посао. Док вечера размишља о роковима. На одмору проверава пословне поруке. Викендом осећа немир јер „губи време“, а сваки тренутак без обавеза доживљава као пропуштену прилику. Управо та унутрашња принуда разликује посвећеност од радохолизма.
Љубав према послу није исто што и опсесија
Једно од најпознатијих истраживања о овој теми спровели су психолози Janet Spence и Ann Robbins. Њихови резултати показали су да постоје људи који раде много зато што заиста уживају у свом послу. Они су ангажовани, мотивисани и задовољни, али немају проблем да направе паузу када је потребно.
Радохоличари, међутим, не раде првенствено из задовољства. Њих покреће унутрашњи притисак. Они често имају осећај да морају да раде чак и када су исцрпљени, болесни или свесни да посао почиње да нарушава њихов приватни живот. Другим речима, посао више није избор. Постаје потреба.
Шта се заправо крије иза потребе да стално радимо?
На први поглед може изгледати да радохоличаре покреће жеља за успехом или новцем. Међутим, истраживања показују да су разлози често много дубљи.
Код многих људи посао постаје начин да регулишу непријатне емоције. Док раде, осећају се корисно, успешно и важно. Када не раде, јавља се празнина, немир или осећај кривице.
Психолози сматрају да радохолизам може бити повезан са ниским самопоштовањем, перфекционизмом и потребом за сталним доказивањем. Код неких људи корени сежу још у детињство, посебно ако су одрастали уз поруке да љубав, признање или прихватање зависе од постигнућа.
Ако сте као дете често слушали реченице попут: „Мораш бити најбољи“, „Немој да се опушташ“ или „Успех долази само кроз тежак рад“, могуће је да сте временом развили уверење да ваша вредност зависи од онога што постижете.
Тада посао престаје да буде само посао. Он постаје потврда сопствене вредности.
Када тело каже оно што ум не жели да призна
Проблем са радохолизмом није само психолошки. Дуготрајна изложеност стресу оставља траг и на телу. Бројна истраживања повезују радохолизам са већим ризиком од синдрома сагоревања (burnout), анксиозности, депресивних симптома, поремећаја сна, повишеног крвног притиска и нарушених партнерских и породичних односа.
Занимљиво је да људи који су зависни од рада често нису продуктивнији од својих колега. Напротив, због хроничног умора, пада концентрације и емоционалне исцрпљености њихова ефикасност временом може да опадне. Другим речима, више рада не значи нужно и боље резултате.
Како препознати да је посао преузео контролу?
Норвешки психолози развили су Берген скалу зависности од рада, један од најчешће коришћених алата за процену радохолизма. Она се не заснива на броју радних сати, већ на обрасцима понашања.
Вреди се запитати:
Да ли стално размишљате о послу, чак и када би требало да се одмарате?
Да ли осећате грижу савести када не радите?
Да ли због посла често запостављате породицу, пријатеље или своје здравље?
Да ли сте покушали да успорите, али нисте успели?
Да ли радите чак и када знате да вам то озбиљно штети?
Ако је одговор на више ових питања потврдан, можда није проблем у томе што много радите, већ у томе што вам је тешко да се од рада одвојите.
Може ли се изаћи из тог зачараног круга?
Добра вест је да може. Али решење није једноставно као одлука да ћете од сутра радити мање. Психолози истичу да је много важније разумети шта вас тера да стално будете у покрету. Да ли радите зато што вас посао испуњава или зато што вас плаши помисао да станете?
Ако посао користимо да побегнемо од непријатних емоција, усамљености или осећаја да нисмо довољно добри, ниједан слободан викенд неће решити проблем. Зато психотерапија може бити од велике помоћи, јер не мења само распоред обавеза, већ начин на који доживљавамо себе. На крају, циљ није волети посао мање. Циљ је да посао престане да буде једино место на којем проналазимо сопствену вредност.
Питање које вреди себи поставити
На крају овог текста можда није најважније да израчунате колико сати дневно радите.
Много важније питање гласи:
Да ли много радим зато што то желим или зато што не умем да престанем?
Одговор можда неће бити пријатан, али би могао бити први корак ка здравијем односу према послу, одмору и, на крају, према самом себи.
Преузмите андроид апликацију.
Чланак Радохоличар није човек који много ради. Радохоличар је човек који не уме да престане се појављује прво на Најновије градске вести Нови Сад | Градске инфо.
