Izvor: GradskeInfo.rs, 27.Sep.2022, 16:03
Како да моје дете не буде жртва?
Шта треба да учимо децу да смањимо могућност да им се насиље деси? Није доста рећи „Мени можеш све испричати!“
Фото: Unsplash/Annie Spratt
Не постоји гаранција, али се вероватноћа да наше дете буде жртва може знатно смањити.
1. Деца треба да знају да постоје људи без емпатије (психопате, >> Pročitaj celu vest na sajtu GradskeInfo.rs << манипулатори, нарциси), болесни и злонамерни умови.
Ово је једна од оних ствари о којима би се заиста морало учити у школама. У супротном, о томе знамо само из филмова, па мислимо да су то они који иду около са тетоважама и мрким погледом, убијају људе кад год им се пружи прилика.
Истина је најчешће сасвим супротна. Они се углавном маскирају као вукови у јагњећој кожи. Имају одличан „селф-маркетинг“. Често су социјално врло пожељни, цењени, омиљени. Обожавају позиције моћи у комбинацији са маском хуманости и баш зато се одлично крију управо у таквим занимањима.
2. Деца треба да знају да то што је неко свештеник, професор или полицајац, не значи да је исправан човек, нити да се на било који начин пред њим треба повлачити.
3. Треба их учити да постоје интимне теме, а не како се често пропагира да о свему треба отворено причати.
Деца треба недвосмислено да знају да није у реду да их професор пита да ли су имали сексуалне односе са неким. У супротном, они оваква питања омогу доживети као врло пријатељска и модерна.
4. Треба их учити да верују својим емоцијама.
Да када се осете повређено, знају да јесу повређени, без обзира на то колико се од тога правила шала или се читава прича изокретала и представљала у другом светлу. Кад год их нечији третман боли, треба то да препознају као агресију.
5. Треба их учити да толеранција није добра као што се прича.
Савремено друштво учи децу да буду толерантна, да ми тј. деца немамо право да процењујемо да ли су нечији поступци исправни или не, да немамо право да се против неморала бунимо или за праве вредности боримо, да немамо право да се са тим како други живе не слажемо и да се карте не износе на сто.
6. Децу треба учити да увек, али увек имају пуно право да се заузимају за себе (важна напомена: то не значи да буду себични, већ да не дају да их други повређују на било који начин).
Агресори углавном пре напада добро испитају терен, они траже оне који се преиспитују, који су мање самопоуздани, који имају еластичније границе јер ту грубост лакше прође без последице. То им је безбеднији терен.
Када неко на време, на ситницама покаже како третира добро себе тј. себе цени и штити, много је мања шанса да ће постати плен. Деци је ово свакако тешко и кад смо их учили најбоље, просто зато што су мали, али наше је да учинимо на овом пољу што више можемо.
7. Да буду што независнији од туђег мишљења.
Насилници веома уживају у својој моћи, те често не могу да сакрију колико им то одговара. Дакле, онај ко има очи да види, после неког дужег времена, сигурно ће присуствовати некој врсти презентације надмоћи, бахатости, демонс буду ја вно исмејани или проглашени за погрешне, неадекватне и слично. Ето зашто је важно код себе и код свог дет ета изградити имунитет на то шта ће други рећи.
8. Треба их учити мудрој комуникацију да би се осећали спремније да пруже отпор.
Даћу један једноставан пример. Моја ћерка је у прошлом полугодишту имала један изазов са професорицом која иначе одлично ради свој посао, али има лошу навику да прича док деца раде писмене провере знања.
Већини деце то смета, али не знају како да то саопште, а да не увреде професорицу. Једино што им природно пада на памет је да је глупо и недопустиво да кажу: ,,Наставнице, ајде мало ћутите, смета ми.“ И зато ћуте и трпе.
Пошто се овим бавим, учила сам дете, да зна како да се заузме за себе, а да другог не нападне, па је она мудро срочила своје обраћање отприлике овако: ,,Наставнице, извините, али ја не могу да се сконцентришем кад год има неких звукова, а много сам се трудила да научим, па ми је сад жао да забрљам контолни.“ Као што видите, ово није било ни мало нападачки, агресивно или непримерено, али је уродило плодом.“ Дакле, има смисла учити комуникацију!
9. Родитељ не сме да буде критичар, већ онај који воли, разуме и поставља границе, а то је још како могуће без критике јер она у себи увек носи дозу осуде.
Без обзира на ону причу о томе да ли се критика односи на личности или на поступак, критиковање не ваља!
Одрасли смо уз критике, тешко нам је другачије, али сам сигурна да се другачије може. Тако сам своју децу подизала, тако радила у школи и увек имала изузетну дисциплину на часу. О овоме више у књизи која ускоро треба да изађе, јер је ово опширна тема.
Треба их учити да закон функционише и да се правда може истерати.
У супротном осећаће се апсолутно не заштићени и немоћни. Дакле чувајте им веру у систем барем на основном нивоу.
Деци треба развијати критичко мишљење.
Биљана Грбовић, оснивач Удружења родитеља “Матица”
Радујем се кад помажем!
Фото: Градске инфо
Da li decu treba voditi na sahrane?
Преузмите андроид апликацију.
Чланак Како да моје дете не буде жртва? се појављује прво на Градске инфо.
.jpg)
