Izvor: GradskeInfo.rs, 12.Mar.2024, 09:00
Како нас усамљеност убија
Усамљеност се тихо шири нашим друштвом. Истраживања кажу да се 60 одсто људи осећа отуђено. Роберт Валдингер, професор психијатрије на Харвардовом медицинском факултету, истражује корене ове растуће епидемије усамљености човечанства и предлаже начине за њено решавање.
Фото: >> Pročitaj celu vest na sajtu GradskeInfo.rs << Pexels/Keenan constance
Усамљеност је апсолутно епидемија у савременом друштву, и из деценију у деценију све више расте. Усамљеност је осећање да смо “мање повезани са другим људима него што желимо да будемо“. То је веома субјективно искуство, и по томе се разликује од изолације.
Тако неко може намерно да се изолује и да се осећа сјајно, наводи професор Роберт Валдингер, али усамљеност је сасвим субјективан доживљај, јер чињеница је да се може бити усамљен и у гомили. Може се бити усамљен у браку, као што можемо бити веома задовољни и не осећати се усамљено на врху планине.
Почевши од 1950-их па све до данас, напомиње професор, људи су све мање улагали у друге људе. У неким студијама, чак 60 одсто људи ће рећи да се осећају усамљено већину времена. А најниже процене показују да 30–40 посто људи каже да се осећа усамљено.
Млади од 16 година до 24 године су најусамљенија старосна група, а опет, међу старијим особама постоји пораст усамљености, посебно када људи губе пријатеље, губе партнере. Али усамљеност је распрострањена широм света, у свим старосним групама, свим друштвеним слојевима, свим демографским категоријама.
Постоји толико много фактора који су одговорни за ову епидемију усамљености, сматра професор Валдингер. Они нису почели са дигиталном револуцијом. Усамљеност је била у порасту, као што знамо, барем од 1950-их, делимично због тога што смо постали много мобилније друштво у коме се породичне и пријатељске мреже прекидају јер се људи селе ради посла и других врста могућности попут образовања.
С једне стране то је донело одређене предности, али нас је одвојило од ткива припадности средини у којој смо рођени и у којој смо провели већи део живота.
Такође, када је телевизија ушла у наше домове, дошло је до опадања ангажовања у друштвеним контактима. Људи су мање излазили, ређе су излазили у ресторане, на забаве, заједничке скупове. Ређе су позивали пријатеље и родбину у госте.
Чини се да је све то допринело нашој све већој неповезаности и нашем растућем осећању усамљености. С доласком дигиталне револуције ситуација се још више погоршала, јер нас све дуже дружи приковане за екране, захваљујући софтверима који су посебно дизајнирани да привуку и што дуже задрже нашу пажњу и држе нас подаље од људи до којих нам је стало.
Професор Валдингер наводи рад Џулијане Холт-Ланстад, која је проучавала усамљеност и открила да је она подједнако опасна по наше здравље као и пушење пола кутије цигарета дневно. Сматра се да је стрес један од главних узрока нарушавања физичког здравља који долази од усамљености, али вероватно постоје и други узроци.
Поред тога, истраживање показује да људи који су усамљени у каснијем животном добу имају бржи пад когнитивних способности, тако да овај исти процес повећаног или смањеног стреса утиче на старење нашег мозга. И многе друге студије показују да је једини избор који можемо да направимо и који ће нас највероватније одржати на добром путу благостања – да улажемо у наше односе са другим људима.
Професор наглашава да све врсте односа, а не само са најближима, чине да се осећамо повезанима. То може бити и поштар, касирка, комшија и бројни случајни сусрети. Сви ови контакти се могу учинити личнијим и много допринети томе да се други људи осећају као да припадају, а уједно да се и ми сами осећамо повезаније.
Многи људи који су усамљени осећају да други не желе да буду са њима, а оно што знамо је да усамљени људи понекад могу да одају поруку да не желе да им се приђе јер се плаше других; боје се света, истиче професор.
Зато би усамљени људи могли да науче више о гестовима који ће другима послати поруку: “Желео бих да се повежем“, чак и када се помало плаше да то ураде. Тако се заправо развија облик когнитивне терапије понашања у којој се људи подучавају овим друштвеним вештинама и уче како да ревидирају своје претпоставке о томе да их други људи не желе.
Професор Роберт Валдингер препоручује да, ако се осећате усамљено и помало уплашено да нађете друштво, укључите се у активности око других људи где се осећате пријатно и видите како ће да се развија ситуација. Ви припадате. Ти си важан. Повезани сте, поручује професор.
Reči koje treba reći detetu kada misli da nešto ne može
Преузмите андроид апликацију.
Чланак Како нас усамљеност убија се појављује прво на Најновије градске вести Нови Сад | Градске инфо.
.jpg)
