Izvor: GradskeInfo.rs, 01.Feb.2024, 15:31

Централни градски трг у Новом Саду, место окупљања Новосађана и њихових гостију

Једна од најлепших речи, али и речи са највећом тежином, без обзира на ком језику се изговара је реч слобода.
Према Википедији реч слобода се односи, у најопштијем смислу, на тврдњу „бити слободан“ (неспутан, >> Pročitaj celu vest na sajtu GradskeInfo.rs << незаробљен) и означава стање у којем субјект може да делује без присиле и забране.
Положај човека потпуно супротан слободи јесте ропство.
У модерној политици, слобода се састоји од социјалних, политичких и економских слобода на које имају право сви чланови заједнице. У филозофији, слобода укључује слободну вољу као супротност детерминизму. У теологији се мисли на слободу од ефеката „греха, духовне службе, (или) земаљских веза”.
Централни трг у Новом Саду именован је управо овом речју, па носи назив Трг слободе. Али није одувек било тако. Нити је Нови Сад имао један централни трг, нити је тако изгледао, нити се данашњи Трг слободе тако звао.
Наиме, некада је Нови Сад имао два централна трга. Један се налазио у крају где је живело претежно православно становништво, око Владичанског двора, Саборне цркве и Српске гимназије, у тзв. српском крају, док се други налазио на данашњем месту, код старе католичке цркве из 1742. године, уместо које је 1895. године подигнута данашња црква Имена Маријиног (популарна катедрала).
Тек са изградњом зграде Магистрата и пресељењем градске администрације у нову зграду, данашњи Трг слободе постаје централни трг Новог Сада.
Током бомбардовања Новог Сада 1849. године, велики број зграда на овом тргу је готово потпуно уништен, па је данашњи изглед грађевина на Тргу слободе резултат обнове и изградње спроведене крајем 19. и почетком 20. века.
Трг Слободе готово 200 година није мењао име јер то је био главни градски трг и звао се Главни трг, али на плану града из 1900. године видимо ново, политички обојено, име Трг Франца Јозефа (тадашњег цара).
Након Првог светског рата добија име Трг Ослобођења, па током окупације у Другом светском рату, име се мења у Трг Државне заставе (на мађарском), да би после рата добио име Трг Слободе које носи и данас.
Још од најранијих времена, док се Нови Сад још звао Петроварадински шанац, Трг Слободе је био место где се састају два пута, и то пут ка Футогу и пут ка Каменици, те настављају даље заједно као Змај Јовина улица. Фото: Градске инфо Током 18. века, на Главном тргу се налазила пијаца, па је цео Трг слободе био познат под називом Велика пијаца.
Када су се на новосадским улицама 1845. године појавили фијакери, на овом тргу је направљено њихово стајалиште.
Између два светска рата Трг је био озелењен и ограђен ниском гвозденом оградом од округлих већих гвоздених профила.
Увођењем јавног превоза, прво трамвајског, а касније аутобуског, 1930. године трг постаје важно саобраћајно чвориште. На тргу су саобраћали трамваји од 30. септембра 1911. до истог дана 1958. године, када је укинут. Овде је било рачвање на Линију 1, позната као бела линија од Футошке Капије до Темеринске улице, и Линију два, зелену линију која је ишла од бивше железничке станице до краја Дунавске улице, што је била обала Дунава.
Неке од најзначајнијих грађевина за историју Новог Сада, али и српског народа налазе се управо на овом тргу. Централно место на Тргу слободе у Новом Саду заузима зграда Магистрата, односно Градске куће. Пре градње било је приличних политичких несугласица око њене локације.
Светозар Милетић је предлагао да се на том месту гради Српско народно позориште, а да Градска кућа буде изграђена на Ханском плацу, на којем се данас налази зграда Матице српске. Победила је противничка струја, па је зграда изграђена на данашњем месту.
Новосадска Градска кућа представља монументално магистратско здање у центру Новог Сада, у неоренесансном стилу, подигнуто 1895. године по пројекту архитекте Ђерђа Молнара.
Вајар Јулије Аника украсио је фасаду алегоријским фигурама грчких богиња, док су симболични медаљони у свечаној сали рад сликара Павла Ружичке. Занимљив је податак да је након Другог светског рата један од медаљона замењен новим државним грбом.
Градску кућу карактерише висок торањ, на који је 1907. године постављено звоно са посветом светом Флоријану, заштитнику градова од пожара. Улога овог торња и звона није била само естетска, већ је била и практична. Фото: Градске инфо Наиме, са торња су ватрогасци осматрали град да ли је негде избио пожар, а ако би се десило да јесте, звоном са торња је оглашавана узбуна, те да треба ићи гасити пожар.
Из данашње зграде градом се управља тек нешто више од 100 година, а зграда у којој је смештена градска администрација је пета Градска кућа у историји Новог Сада.
Зграда је подигнута у време када је градоначелник Новог Сада био познати адвокат Стеван Пециа Поповић.
У свечаној дворани 3. јануара 1895. године одржана је прва скупштинска седница, а осим седница, у свечаној сали одржавани су и градски балови.
На централном градском тргу налази се и Хотел „Војводина“, најстарији хотел у Новом Саду,  изграђен 1854. године. Фото: Градске инфо Првобитно се на његовом месту налазила чувена пивара Јохана Хајла, али је срушена током бомбардовања Новог Сада у Буни из 1849. године.
Рушевине некадашње пивнице купио је Јохан Ајглер и 1854. године започео зидање једноспратне зграде новог хотела.
Током своје, преко 150 година, дуге историје Хотел је увек био стециште културног, забавног и политичког живота града.
Хотел „Царице Јелисавете“ је било престижно место где се редовно окупљала новосадска господа, уметници, али и прави Боеми.
Фото: Историјски архив Града Новог Сада Посебно је на популарности добио када је 1895. године у дворишту хотела изграђено позориште Лазара Дунђерског, са 650 места.
На жалост 1928. године позориште је потпуно изгорело, а са њим и гардероба, декорација и многи предмети Српског народног позоришта, па и комплетна библиотека.
Првобитно је назван Хотел „Царице Јелисавете“, по Царици Јелисавети (Елизабети) Аустријској, жени Фрање Јосифа, да би од тада, па до данас још два пута мењао име.
Прво, 9. маја 1920. године мења име у Хотел „Краљица Марија“, по супрузи југословенског краља Александра Карађорђевића румунској принцези Марији, а у част њиховог венчања.
Наредни пут име мења 1945. године, после Другог светског рата и то име носи до данас.
Иако је у граду електрично осветљење уведено 1910. године, хотел га је имао још од 1899.
Фото: Градске инфо Између два рата, у приземљу се налазила кафана, која је била средиште најважнијих окупљања. Из тог периода остала је записана анегдота о тзв. „Билијарском штрајку“.
Наиме, у то време билијар је био нарочито популарна игра, а за игру се чекао ред.
Године 1937. избио је поменути штрајк, јер је управа хотела подигла цену једног сата играња на 16 динара.
Играчи су спровели бојкот, а како би показали да се не шале и „дали на тежини“ својим захтевима, чак су одредили и своје преговараче да са управом хотела постигну цену од 12 динара за сат билијара.
Договор је постигнут и склопљен је мир, па је уживање и надметање у омиљеној игри могло да се настави.
Као угоститељски и туристички објекат угостио је многе путнике и славне личности из јавног и културног живота, као што су Лаза Костић, Милош Црњански, војвода Марко Миљанов, принц Томислав Карађорђевић.
Осим зграде Магистрата и најстаријег новосадског хотела, Хотела „Војводина“, на Тргу слободе значајан је и објекат на броју 5. У питању је двоспратна зграда, позната под именом „Гранд хотел Мајер“ изграђена 1893. године.
На овом месту се налазила кафана „Зелени венац“, која се први пут помиње још 1754. године, када је забележено да је отворена у кући капетана Саве Николића. Зграда је за оно време била пространа, са три собе, две коморе и кухињом на спрату и кафаном у приземљу. Обновљена је 1769. године, за тадашњег власника Сенатора Поузија.
Хотел је био знатно оштећен за време Буне, па је обновљен 1852. године.
Градња новог великог и луксузног хотела на овом месту је завршена 1893. за власнике Емерлиха и Регину Мајер, под именом „Гранд хотел Мајер“.
Лазар Дунђерски је откупио хотел 1916. године, а 25. новембра 1918. године у великој сали хотела је одржана Велика народна скупштина присаједињења Војводине Србији.
Након првог светског рата име му је промењено у Хотел „Слобода“, а 1924. године у дворишту хотела отворен је биоскоп Одеон.
После Другог светског рата биоскоп је променио име у „Славица“, по првом послератном домаћем филму.
Хотел је радио све до 1953. када је претворен у Дом ЈНА, а биоскоп у дворишту постао познат као „Биоскоп Дома ЈНА“.
Данас се у овој згради налази банка.
Једноспратна зграда на броју 3, позната под именом „Хаџићева кућа“ изграђена средином 18. века и у својим зидовима чува богату историју, како својих власника и станара, тако и Новог Сада. Фото: Градске инфо Првобитно је ова кућа припадала новосадском Јермену Јосифу Минасу, од кога су је откупили Барон генерал Јероним Љубибратић и његова супруга Еуфемија.
Након брачног спора из 1777. године у кући остаје да живи Еуфемија, док се Јероним трајно сели у Италију, након што је одређен за командата ондашњих царских земаља.
Еуфемију су, када је имала 80 година, напали и удавили разбојници, а како није имала потомства, кућа је припала граду.
Град је кућу продао 1837. Јовану Хаџићу, једном од оснивача и првом председнику Матице српске, који је извршио адаптацију и доградњу куће 1841, када је и добила данашњи изглед, у стилу класицизма.
Фото: Градске инфо У дворишу куће, године 1910. отвара се биоскоп Аполо, један од најстаријих новосадских биоскопа. Биоскоп Аполо био је у дворишту „Хаџићеве куће“ у згради која је изграђена управо у ту сврху по плану будимпештанских архитеката, за деоничарско друштво “Аполо пројектограф”, на чијем челу је био Стеван Адамовић, тадашњи градоначелник.
Фото: Градске инфо Нови власници здања, браћа Чернаи, који су од “Аполо пројектографа”1918. купили биоскоп и зграду, стално су проширивала здање, и настојали су да улазни портал добије антички изглед.
После Другог светског рата име биоскопа је било промењено у биоскоп Звезда.
Биоскоп је на овом месту радио у континуитету све до јула 1980. године када је срушен.
„Хаџићева кућа“ је 1993. године реконструисана и уклопљена као део тржног центра Аполо, названог по биоскопу који се на овом месту налазио.
Уз све наведено, ова зграда значајна је за историју Новог Сада јер је у њој средином 1990-тих отворен први новосадски Мекдоналдс ресторан. Фото: Wikimediacommons/Mister No Иако ће се можда многи побунити и покушати да оспоре значај првог новосадског Мекдоналдса, треба одмах напоменути да је, ма колико данас то смешно звучало, чињеница да у свом граду имате ресторан брзе хране ове светске франшизе била ствар престижа.
Наиме, први Мекдоналдс у Србији, као и у целој југоисточној Европи, отворен је у Београду 1988. године на кружном току Славија, што је био велики догађај за једну социјалистичку земљу (СФРЈ).
Баш негде у то време, са навијачких трибина београдских клубова супарничким екипама и њиховим навијачима певана је песма:
„Ми имамо Мекдоналдс, Мекдоналдс, Мекдоналдс, где је вама!?“, ваљда желећи да се истакне како је главни град, са отварањем Мекдоналдса, уврштен на светску листу метропола.
Многи потоњи ауторски текстови са темом политике и дешавања на простору бивше СФРЈ неретко анализираће и помињати значај доласка овог симбола глобалног капитализма у једну социјалистичкој држави.
Било како било, осам година након отварања Мекдоналдса у Београду, отворен је и први ресторан овог ланца брзе хране у Новом Саду.
Дуго је Мекдоналдс у центру града био једини у граду, а нарочито је био популаран као рођендаоница за децу. Такође, био је и незаобилазна станица за многе ђаке на екскурзијама у Новом Саду.
Контраверза коју „Старосађани“ ни дан данас нису спремни да опросте је чињеница да је „Мек“ отворен у простору популарног новосадског ресторана „Grill 13“. „Grill 13“ је био један од ресторана Друштвено хотелско туристичко угоститељског предузећа „Слобода“ у Новом Саду.
Но, било како било, дана 21. јуна 2021. године затворен је ресторан Мекдоналдса у објекту Аполо центра. Данас у Новом Саду постоји још три оваква ресторана брзе хране, али је само овај на Тргу прерастао у својеврстан новосадски топоним.
Двоспратна палата „Штедионице“ на броју 7, изграђена је у стилу сецесије 1904. године по пројекту Липота Баумхорна, пештанског архитекте који је пројектовао и новосадску Синагогу. Фото: Градске инфо У овом објекту је једно време био смештен Филозофски факултет, да би се 80-тих година 20. века зграда вратила првобитној намени, када постаје седиште Војвођанске банке.
Некада се на централном градском тргу налазио споменик Католичко тројство, назван још и Мермерни (мраморни) крст. Фото: Историјски архив Града Новог Сада На ово место постављен је још 1781. године, као заштита од куге. Овај споменик са веома декоративном пластиком имао је све стилске одлике раног класицизма Луја XVI. Као такав, био је јединствен на овим просторима.
Од нагодбе 1867. године, Мађари су имали јурисдикцију над Новим Садом, тако да је грб Аустрије у постаменту замењен аустроугарским грбом.
Када је Српска војска 1918. године ушла у Нови Сад, аустроугарски грб замењен је српским.
По избијању Другог светског рата Мађари су поново добили јурисдикцију над  Новим Садом, па је српски грб скинут и замењен мађарским.
Фото: Историјски архив Града Новог Сада После завршетка Другог светског рата споменик су нове власти уклониле са Трга слободе и преместиле на гробље на Телепу и у порту католичке цркве Свете Катарине. На велику жалост, како је споменик био израђен од кречњака, под утицајем временских прилика, он је временом потпуно пропао.
Један од препознатљивих симбола Новог Сада, осим Петроварадинске тврђаве, свакако је и споменик Светозару Милетићу који се налази на Тргу слободе. Фото: Градске инфо Споменик се налази на мермерном постољу, висок је седам метара и тежак тридесет тона. Рад је истакнутог академског вајара Ивана Мештровића.
На место на ком се налази постављен је 2. октобра 1939. године, пред великим бројем Новосађана.
На почетку Другог светског рата, средином априла 1941. године, споменик Светозару Милетићу био је склоњен са Трга у шупу Коњичког ескадрона код Алмашког гробља.  Намера окупационих снага била је да се споменик претопи у увећану круну светог Стевана, симбол мађарске краљевске државности, те да се таква скулптура постави на централни градски трг.
Фото: Историјски архив Града Новог Сада На сву срећу, родољуби су га маскирали и сакрили, па је неоштећен у шупи провео остатак рата.
Поново је постављен и откривен 10. децембра 1944. године, а тим поводом, нове градске власти су издале посебан проглас.
Још један од познатијих објеката са новосадских разгледница и новосадски топоним је црква Имена Маријиног или, како је Новосађани називају, Катедрала. Узалуд је Новосађанима објашњавати да чувена Катедрала у центру града заправо није  катедрала, јер црква Имена Маријиног припада Суботичкој бискупији, која своју катедралу има у Суботици.
Као што смо већ рекли, на овом месту се раније налазила стара католичка црква из 1742. године.
Фото: Историјски архив Града Новог Сада У бомбардовању 12. јуна 1849. године и она је била запаљена и срушен јој је торањ. У каснијој обнови првобитни торањ није у целости реконструисан. Новосадски католици нису били задовољни изгледом, па су у Градској скупштини дали иницијативу да се подигне такав који ће приличити Новом Саду као слободном краљевском граду.
Године 1891. донета је одлука да се стара црква поруши и на истом месту изгради нова. Посао изградње нове цркве извео је Ђерђ Молнар и то не затраживши никакву накнаду. Из поштовања према његовој хуманости, у цркви се налази његова биста што је чудно с обзиром на то да се ради о световном лицу.
Фото: Историјски архив Града Новог Сада У октобру 1894. подигнут је на торањ освећени позлаћени крст. Црква је дугачка 52, широка 25, висина крова износи 22 метра, а изграђена је у неоготичком стилу. У цркви има 4 олтара.
У цркву се улази кроз масивна порталска врата, изнад којих је грб у рељефу, са текстом Crux amore (крст љубави).
Фото: Градске инфо Фасада је од жуте клинкер цигле, а капа звоника и кров су покривени чувеном Жолнаи керамиком.
Торањ је висок 72 метра и највиши је сакрални објекат у Новом Саду.
Трг слободе у Новом Саду представља централно место окупљања Новосађана и њихових гостију. На овом тргу се организују разни културни и спортски догађаји, новогодишњи дочеци, политички скупови, фестивали и слични садржаји. Фото: Градске инфо Дуго времена је Трг слободе био отворен за саобраћај, да би каснијом одлуком градских власти постао пешачка зона. Данас многобројни Новосађани и посетиоци могу да уживају на централном градском тргу на некој од клупица.
 
 
Преузмите андроид апликацију.
Чланак Централни градски трг у Новом Саду, место окупљања Новосађана и њихових гостију се појављује прво на Најновије градске вести Нови Сад | Градске инфо.

Nastavak na GradskeInfo.rs...