Izvor: Politika, 16.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stranac tamo, stranac ovde
Nije lako gastarbajterima iz homoljskog kraja – uložili su silan novac u velelepne kuće, deca ne žele da se vrate u Srbiju, a vremenom i oni sve ređe dolaze
Petrovac na Mlavi – Ovako je uvek za Uskrs i leti, inače je mrtvo preko godine. Grad živi od gastarbajtera. Mi ih i ne zovemo tako, jer to su naši rođaci, prijatelji... Ovde nema kuće koja nekog nema napolju, a sela su grupisana po državama: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obično ode jedan čovek, snađe se, a onda odvede čitavu familiju i sve komšije.
Ovako priču započinje naš vodič Spomenka Vukašinović, muzičar, novinar, pisac, dok se provlačimo kroz saobraćajnu gužvu sa nula šanse da se parkiramo u centru grada. Automobili sa svih strana sveta, mahom „mercedesi”, registracije Švajcarske, Austrije, Italije, Nemačke...
– Svi vide samo lepe kuće i lepa kola, a ne razmišljaju koliko ti ljudi mnogo rade... Zato kada dođu hoće da se opuste, uživaju, i potroše, ovde prave svadbe, krštenja, ispraćaje, najnoviji hit je i proslava punoletstva, a tu onda uskaće orkestar Novice Dobrnjca – kaže Spomenka, priznajući da sve što su u životu stekli duguju ovim ljudima.
– Imate dve grupe naših gastarbajtera – nastavlja priču. – Oni koji ne žele da se vrate i ne dolaze, a godišnje odmore koriste za putovanja po svetu... Oni koji imaju nameru jednog dana da se vrate tu su nekoliko puta godišnje i ulažu. Obavezno sređuju porodične kuće, dvorišta, hoće da im bude lepo kada dolaze makar i na tih nekoliko dana godišnje. Do penzije, naravno.
Ono što se ipak na kraju dogodi jeste da kada dođe i ta dugo čekana penzija – stignu unučići bez kojih se ne može, tako da povratak u Srbiju ostaje i dalje rezervisan za tih nekoliko dana i ređe...
– Kada muškarce pitate da li će da se vrate, oni svi listom odgovaraju da hoće. Žene su posebna priča. Mnoge su odavde otišle neobrazovane, patrijarhalno vaspitane, a onda im je tamo u belom svetu ekonomska nezavisnost dala krila, tako da je mnogo razvoda. Nijedna od njih se više neće vratiti – kaže naša „veza” u Petrovcu na Mlavi, dok ispijamo kafu u „Zlatniku”.
Spomenka nas odvodi do prijatelja s kojima su se upoznali kada su im svirali na krštenju i žurno prekida priču jer kasni. Jedan od dvojice sinova, inače svojevremeno apsolutni prvak sveta u harmonici, stiže iz – Švajcarske.
Stižemo pred kuću Jenića. Dobrica je bravar, a Violeta kontroliše proizvodnju kesa (za čokolade, čajeve, zdravstvo). Domaćin nas dočekuje u radnom kombinezonu. Izvinjava se, samo da ruke opere i da se presvuče. Radovi u toku: sveže betonirana terasa, a pored bagera parkiran „audi” švajcarskih tablica. Njegova supruga, Kruševljanka rodom iz Brusa, uvodi nas u novu kuću. Stara je srušena. Ovo je već treća kuća u istom dvorištu (prva je babina i dedina, druga od oca i majke).
U Srbiju dolaze za Uskrs i na leto, a kada nisu tu, o svemu vodi računa „osoba od poverenja” koja tu živi već pet godina i koju smatraju članom porodice. Objašnjavaju nam da se u Švajcarskoj dobija četiri dana za „njihov Uskrs”, što onda iskombinuju sa godišnjim odmorom. Na more odlaze leti, ako ugrabe vremena, iz Srbije, naravno...
Sve sobe su bogato nameštene, preovladava crvena boja. Neki komadi su stigli iz Švajcarske dok je Dobričin otac imao kamion. U dnevnoj sobi gipsani stubovi.
„Ovo je više vizantijski stil, a i mi Vlasi volimo veselo, šareno, pogledajte samo naše nošnje”, s ponosom kaže Dobrica. Ipak neće na ogradu da stavlja kamene a ni bronzane lavove koji su uobičajeni dekor u ovom kraju. Dok sedamo u udobnu kožnu garnituru naši domaćini objašnjavaju da ovo nije ništa neobično, sve kuće u ovom kraju su ovako uređene. Ideje ljudi uglavnom nalaze preko, a oni koji nisu u inostranstvu vide od ovih koji jesu...
A Jenići imaju već treću generaciju u Švajcarskoj. Prvi je u Italiju krenuo tata Sima, kovač po zanimanju, daleke 1977. godine. Posle godinu dana je za njim otišla i majka Vojinka. Prvo je radila u kožnoj industriji, posle sa pečurkama. Dobrica i mlađi brat mu Toplica su odrasli sa babom i dedom. Pošto je u Italiji bilo teško srediti porodične vize, prešli su u Švajcarsku 1984. godine. Posle tri godine stigao je i Dobrica, a 1989. i Toplica. Obojica su se oženili devojkama koje su „naše gore list”. Dobrica je Violetu upoznao u Švajcarskoj (i njoj je sva rodbina tamo), a Toplica je Goricu odveo. Svi žive u istom mestu, Burgdorfu, u okolini Berna, deli ih nekoliko ulica. I dok se Dobrica odlučio za život u iznajmljenom stanu i da svu ušteđevinu ulaže u kuću u Srbiji, Toplica je kupio kuću u Švajcarskoj.
– Moj muž je strašno vezan za Srbiju i stalno govori da bi voleo da ovde živi, a da često odlazi u Švajcarsku. Ja ne bih mogla da se zauvek vratim ukoliko deca ostanu tamo. Osim toga, ne mogu a da se ne pitam kako ljudi preživljavaju ovde. Da se razumemo, mi ne vodimo nikakav luksuzni život, radi se po ceo dan od pola sedam, pa jedva čekamo vikend da se odmorimo, da budemo s decom koju preko nedelje čuvaju baka i deka ili da odemo negde u prirodu i roštiljamo – priča Violeta dok poslužuje kafu i sok.
– Ponekad je i nama svega preko glave, stranac si tamo, stranac si ovde – priznaje Violeta. I njen tata ima jaku želju da se vrati, ali ne i sestra i brat.
Na stolu uskršnja jaja od čokolade. Starija kćerka Emilija sluša razgovor, a Predrag igra šah. Kako pričate u kući?
– Srpski i vlaški, iako deca imaju poteškoća, ne znaju sve reči, bolje govore nemački jer su upućeni na drugare iz škole. Mada smo ih upisali i u srpsku školu. Idu vikendom, uče geografiju, istoriju, Emilija je igrala i folklor...
Odlazak u crkvu je uobičajen, kao i proslava Svetog Jovana.
Iako u Švajcarskoj imaju prodavnice s domaćom hranom pa kažu da nisu ničega željni, u „audiju” će se ipak naći mesta za sir, kafu i kore, a babi i dedi nose rasad za njihovu baštu – kupus, paradajz, paprika. Ima tamo svega, ali naš kupus je, kako da objasne, ipak mekši. I naš.
Sandra Dimitrijević
--------------------------------------------------
Čuvari kuća u odsustvu vlasnika
Iako je grad prazan van gastarbajterske sezone, ovde nećete naći „samu” kuću. Obično se uzimaju žene da u njima žive. One vode računa o svemu, okopavaju baštu, hrane živinu, a nekoliko puta godišnje spremaju sve za dolazak porodice... A i na oko „same” kuće, nisu „same”: sve imaju alarme i video nadzor, tako da često i prolazak miša kroz kuću izaziva upad obezbeđenja u stilu američkih filmova... Zato su i krađe retke.
------------------------------------------------
Nisu Švajcarci kao Srbi
Dobro su obavešteni o svemu što se dešava u Srbiji, imaju sve novine i programe kao i mi, nisu željni ni naše pesme, jer, kažu, ponekad imaju utisak kao da se naša estrada preselila u Švajcarsku.
Prijatelji su im uglavnom iz krajeva bivše SFRJ. Druže se i sa Švajcarcima, ali pak kažu da to nije to, nema one širine tako svojstvene našem narodu, dok mi lako sklapamo prijateljstva, oni teško komuniciraju i između sebe...
[objavljeno: 17/04/2009]
.jpg)
