Izvor: Blic, 18.Apr.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravoslavna etika i duh kapitalizma
Sticajem okolnosti, tačnije zahvaljujući činjenici da su neki verski blagdani pokretni, moderno rečeno mobilni (zanimljiva podudarnost između religije i tehnologije u oblasti komunikacije, zar ne) desi se da "najradosniji hrišćanski praznik", kako se često u crkvenoj terminologiji kvalifikuje Uskrs (za razliku od Božića, koji je "najveći") i najveći radnički praznik, 1. maj, budu vrlo blizu jedan drugom ili se čak poklope. Ove godine ih deli (ili povezuje?) svega desetak dana.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Eto zgodne prilike da se oni povežu i na "teorijskoj ravni", tj. da se nešto kaže o njihovom "institucionalnom" odnosu, o odnosu njihovih organizacija, ali i o odnosu religije i rada uopšte. Pogotovo za tim, čini se, ima potrebe u vreme krize, kada se i vrednosni i organizacioni sistemi dovode u pitanje, ruše i menjaju.
Dok je crkva jačala, sindikati su slabili. To je možda najuočljivija, i najupečatljivija, karakteristika društvenih kretanja u Srbiji u poslednjih dvadesetak godina. Kako brojčano, po članstvu, tako i materijalno, po bogatstvu. Tako da danas, za razliku od sindikalista, sveštenstvo, moglo bi se čak reći, živi na visokoj nozi. Oni voze skupe automobile, nihovi objekti se grade na svakom koraku itd. Ništa od tog izobilja ne preliva se, međutim, njihovoj "pastvi", običnom narodu, na radnike, seljake i poštenu (bolje bi bilo reći: osiromašenu) inteligenciju. Ko je primetio da je crkva, Srpska pravoslavna pre svega, osnovala neku "narodnu kuhinju", da je poklonila neki skener, ili bar rentgen aparat nekoj bolnici, školsku tablu nekoj školi, igračke nekom vrtiću. Ako je toga i bilo, to nije poznato javnosti. Reklo bi se da se Crkva ponaša poprilično samoživo, egoistično, ni malo hrišćanski. To je jedan, uži, aspekt ovih odnosa.
Drugi aspekt je širi. Naslov ovog teksta, naime, u stvari je parafraza referata "Pravoslavni duh i etika kapitalizma", vladike Irineja Dobrijevića, podnetog na istoimenoj konferenciji održanoj još pre nekoliko godina (a gde drugo nego) u - Beču. (Vladika Irinej, rođen i školovan u Americi, jedan po mnogo čemu netipični pravvoslavni sveštenik, u Beogradu, međutim, nije uspeo da se održi dugo i brzo je otposlat u Australiju.) Referat o kome je reč zapravo je svojevrsna polemika sa poznatim delom Maksa Vebera "Pretestantska etika i duh kapitalizma", objavljenom 1908. godine. Vladika Irinej u svom radu ističe da "Pravoslavno hrišćanstvo ne odobrava ekonomski sistem koji nagrađuje lenjost i podstiče siromašne da zavise od davanja države. Produktivan rad je neophodan deo ljudskog života, Bogom zapoveđen...Prezirući nesputani, neregulisani kapitalistički sistem (laissez-faire)" Pravoslavlje istovremeno "zagovara društveno odgovaran sistem slobodnog tržišta", tvrdi Vladika Irinej Dobrijević.
Kad je ovaj rad, sa nekoliko meseci zakašnjenja i u skraćenom obimu doduše, objavljen u Beogradu došlo je do male polemike. Irena Ristić, iz beogradskog Instituta društvenih nauka, iznela je, naime, bitno drugačije viđenje ove problematike. "U pravoslavlju se radu i sticanju, tj. akumuliranju bogatstva, ne pridaje veliki značaj. Rad služi u prvom redu namirenju fizičkih potreba, a idealnim se smatra onaj rad koji se čini bez lične koristi i koji se obavlja bez naknade", tvrdi Ristićeva dodajući da se "istovremeno zapadni svet omalovažava zbog svog 'aktivizma' i 'obožavanja rada'...Takvo shvatanje rada je bliže socijalističkom, nego kapitalističkom poimanju ekonomije, što je možda i navelo Dostojevskog da tvrdi da je 'pravoslavlje naš ruski socijalizam'", zaključuje Irena Ristić u svom članku. Bilo je pokušaja da se ova polemika nastavi i proširi, ali su oni bili kratkog daha.
Socijalizam je, pak, da se vratimo temi, bar kad je o Srbiji reč, "tranzitirao" najpre u nacionalizam, a ovaj u nacionalne poraze od kojih do dana današnjeg nismo uspeli da se oporavimo. Štaviše, političke i ekonomske elite su u Srbiji i posle 5. oktobra, a od prve Koštuničine vlade posebno i naročito, to egalitarističko-etatističko tlo pothranjivale, tako da je stvoren jedan poprilično debeo antireformski orijentisan društveni sloj. Sloj koji se zapravo, kao neka gusta mreža, bolje rečeno sito, prostire kroz čitavu strukturu društva, od vrha do dna, malo šta od sveže vode i vazduha propuštajući da prođe.
