Izvor: Blic, 03.Maj.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
(Ne)sporazum sa EU i sa budućnošću
Između Uskrsa i Prvog maja došlo je do potpisivanja sporazuma o stabilizaciji i pridruživanja (SSP) između EU i Srbije. Doduše, njegova primena i ratifikacija od strane članica EU su „zamrznute", odnosno uslovljene ostvarenjem „pune saradnje" Srbije sa Hagom.
Sam čin potpisivanja ovog sporazuma na političkoj sceni Srbije izazvao je pravu eksploziju potpuno različitih političkih emocija i reakcija. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << One su, doduše, prisutne od samog početka izborne kampanje i najave predsednika Republike B. Tadića i izborne koalicije okupljene oko DS da takav sporazum treba što pre potpisati, jer je od životne važnosti za ekonomski i svaki drugi napredak Srbije. Takođe, da njegovo potpisivanje nikako ne znači odricanje od Kosova, to jest od dalje diplomatske i pravne borbe za očuvanje državnog integriteta i suvereniteta Srbije. S druge strane, koalicija DSS-NS potpisivanje ovog sporazuma smatra priznanjem nezavisnosti Kosova. Zato, zajedno sa radikalima, kao glavnu izbornu parolu i obećanje svakodnevno ponavlja da će nova vlada i skupština (očigledno misle na koaliciju sa SRS) poništiti potpisani sporazum.
Za samo potpisivanje sporazuma lider DSS i predsednik tzv. tehničke vlade V. Koštunica tvrdi da je to „antiustavan i antidržavni čin". Takođe je poručio „NATO i svim državama EU koje su priznale lažnu državu Kosovo da ovaj Tadićev protivpravni potpis ne mogu tumačiti kao potpis Srbije na nezavisnost Kosova". Ova izjava sadrži jednu netačnu i jednu istinitu tvrdnju. Netačna , a namerno tako formulisana, jeste tvrdnja da je reč o „Tadićevom protivpravnom potpisu". Time se želi poreći da je potpis na SSP stavio B. Đelić, potpredsednik Vlade Srbije, na čijem je čelu V. Koštunica, koja je 7. novembra 2007. godine jednoglasno parafirala ovaj sporazum i ovlastila B. Đelića da ga potpiše. Takođe, pripisivanjem samog čina potpisa B. Tadiću želi se politička optužba na njegov račun i njegova navodna odgovornost za kršenje Ustava, učiniti jačom, ubedljivijom. Drugi deo tvrdnje je mnogo važniji, jer je istinit i u skladu je sa zvaničnom državnom politikom Srbije, a samim tim i sa politikom i stavovima predsednika Srbije. Reč je o stavu da se potpis na SSP ne može tumačiti kao priznanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije.
Međutim, potpisivanje SSP koristi se, pre svega, od strane DSS-NS, kao razlog za vrlo prljavu političku kampanju protiv proevropske koalicije okupljene oko DS. Tako, visoki funkcioneri DSS navodni Tadićev potpis nazivaju „Judinim pečatom", a novopečeni radikal V. Ilić predsednika Republike izdajnikom Srbije, dok jedan od radikalskih potpredsednika potpisivanje SSP izjednačava sa potpisom Trojnog pakta u martu 1941. godine sa nacističkom Nemačkom i predviđa mu istu sudbinu.
Potpisivanje SSP najvažniji je politički događaj postoktobarskih godina sa stanovišta budućnosti Srbije, njenog sigurnog i uspešnog ekonomskog i drugog razvoja u zajednici evropskih društava i država. Naravno, pod uslovom da izborna koalicija oko DS, zajedno sa ostalim proevropskim političkim partijama i snagama, pobedi na parlamentarnim izborima 11.maja i da, zatim, ostvari punu saradnju sa Haškim tribunalom. U tom smislu, potpisivanje SSP, na čijoj pripremi se radilo nekoliko poslednjih godina, nesumnjivo jeste i veoma važan predizborni adut proevropske koalicije DS.
Ako bi, međutim, na izborima prevladao stav nacionalističko-narodnjačkih partija, one bi potpisani SSP sigurno proglasile pravno ništavnim, „protivustavnim i antidržavnim činom". To bi, naravno, bio samo još jedan njihov manipulativni i inadžijski politički potez, koji ne bi uticao na promenu sadašnjeg statusa Kosova. Ali, time bi praktično bila izgubljena i poslednja šansa da se kroz nastavak diplomatskih aktivnosti i pregovora dođe do kompromisa. Na primer, makar u vidu pravedne podele Kosova, čvrste zaštite ljudskih i manjinskih prava i imovine Srba i Srbije na Kosovu, zaštite srpskih kulturno-istorijskih i verskih objekata, neposrednih veza i saradnje Srba sa Kosova i nijihovih opština sa Srbijom itd. Takođe, tako bi se zalupila vrata daljoj ekonomsko-finansijskoj i investicionoj aktivnosti EU, evropskih država i njihovog kapitala u Srbiji. A time i njenom ubrzanom ekonomskom razvoju i porastu životnog standarda građana.
Nasuprot toj sumornoj opciji, pobeda proevropskih demokratskih partija, tačnije građana Srbije, osigurala bi aktiviranje SSP, to jest korišćenje velikih ekonomsko-finansijskih pogodnosti, posebno trgovinskih i carinskih olakšica za izvoz poljo-privrednih i drugih proizvoda i uslugu u zemlje EU. Takođe, Srbija bi postala sigurna destinacija za veliki broj krupnih stranih investicija koje bi dovele do njenog ubrzanog ekonomskog i tehnološkog razvoja, povećanja broja zaposlenih, ukidanja sadašnjih trgovinskih i drugih monopola na domaćem tržištu, a time i do povećenja životnog standarda. Najbolji primer za to je sklapanje ugovora, i to sutradan posle potpisivanja SSP, o ogromnim ulaganjima „Fijata" u kragujevačku „Zastavu". A sticanjem statusa kandidata za člana EU Srbiji se direktno otvara pristup velikim i povoljnim razvojnim fondovima EU. Jedina alternativa toj politici, koju građanima nude DSS-NS i radikali, objektivno se svodi na to da Srbija trajno ostane i bez evropske razvojne budućnosti i bez Kosova.
