Izvor: Politika, 02.Apr.2010, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naša čuvarkuća
Sveštenik nam pre neki dan najavio još jedan brzi Uskrs. Protrčao kroz naš stan kao da obara rekord za Ginisa. Izdidžejisao molitvu na „78 obrtaja” – osveštao vodicu za neverovatnih 45 sekundi! – i nastavio dalje kroz parohiju da juri rezultat, a nas ostavio da se u čudu krstimo.
Kakav sveštenik – takva i pastva: i mi smo usvojili devizu „vreme je novac”. Brzo živimo, brzo radimo, s nogu se svađamo, volimo, praznujemo... Brzinom svetlosti i jaja kuvamo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
– Opet mi sva popucala! Lepo sam ti rekla da ih ne stavljaš u frižider pred farbanje! Pod hitno kupi još 20 komada ako uopšte misliš da se tucaš! – dovikuje mi žena iz mobilnog.
Šniram među tezgama na Kalenić pijaci. Proleću boje. Zeleno. Narandžasto. Crveno. Na brzaka pazarim mladi luk, salatu, spanać. Šargarepu. Rotkvice. Novi „karton” jaja i „haljinice” od celofana sa veselim zekama, plavim kvočkama i roze pilićima – deca više vole sličice nego farbu.
– Od onih 40 puknutih napravićemo predjelo za familiju! – ponovo zove.
– Blago gostima! Uskršnji ručak biće jedno ogromno jajčano predjelo – odgovaram.
Potpuno su u pravu tvorci teorije da se sve žene dele na „kuvarice” i „čistačice”. Moja definitivno spada u drugu grupu. Od kuhinje beži kao đavo od krsta! Da se u ovoj prostoriji ne snalazi najbolje, shvatio sam prvog dana braka kad je na trpezarijski sto spustila ugljenisani tiganj i... još tad opasao kecelju. Pobedila je ljubav. Mnogo godina kasnije, ljubav cveta! Danas sam 40 puknutih kuvanih jaja oslobodio ljuske, prepolovio ih, povadio žumanca, a bele „školjke” napunio sardinom, majonezom, sirom, šargarepom, struganim rotkvama... Kreirao desetak kombinacija.
I ženica bila vredna. S krpom u ruci vrebala je „neposlušne” kapljice koje su – gle čuda! – skakale svuda po radnoj ploči, pločicama i celoj kujni. Uzgred je gunđala što nam stiže gomila rođaka. Ništa ja, zujim mikserom, kao ne čujem. Imam jak odbrambeni mehanizam. Ne dam da mi kvari atmosferu radosti. Nadevam polutke. Ako nekom bude malo belanaca, može da proba specijalitet – cela žumanca sa okicama od kečapa i ručicama od seckanih krastavčića.
Služimo šarena jaja. Počinje takmičenje. Graja. Ujka Boki nas je smlatio veselim zekom. Izbio deci iz šaka roze piliće, meni i ženi sredio plave kvočke, nemilosrdno odeljao svastiku i pašu, pa zgromio tetke redom sleva nadesno – Ljubu, Branislavu i Milku. S teča-Kizom se malo pomučio, Kiza podmetnuo drveno jajce, ali stari lisac Boki ga provalio i potom u ravnopravnoj borbi skucao.
Pošto smo pojeli sva slomljena jaja, pred pobednika i poražene postavismo ovale s predjelom. Rođaci se zgledaše. Ko će sad da pojede pun sto polutki od jaja! Ujka ne bi smeo, muči ga žučna kesa, tetke sleva nadesno drže dijetu, teča neće da se pretovari... Počnem da hvalim sopstvene đakonije, nabrajam recepte, nudim svesku... Ne prolazi! Svi čekaju „nešto konkretno”, taktiziraju, pričaju o skupoći. Al’ i mi, domaćini, tvrdi! Odugovlačimo, sipamo kiselu vodicu. Pričamo o krizi. – Nikad nije bilo gore – klima glavom familija.
Umalo žena da saopšti da glavno jelo – mini-pice! – samo što nije podgrejano, kad – cimnu zvono na vratima. Pade mi kamen sa srca. Uđe baka i reče: – Hristos vaskrse! Sine, oprosti, jedva nađoh taksi! Što ste mi lepi ovako na okupu...
Pa poče sa decom da unosi plehove i posude sa hranom.
– Vaistinu vaskrse! – oraspoloži se družina.
Priskočiše tetke da pomognu. I ženi laknu: – Ipak si angažovao babu! E, to si dobro uradio...
Normalno, pale su sarmice od zelja, pa jagnjeće pečenje, štrudla...
I tiha pesma se začula. Ujka Boki se setio stihova „Ako si ti pupoljak od ruže”. Obećao babi da će da je časti koncertom Zvonka Bogdana u „Madlenijanumu” 9. aprila... Kasno se setio: ja joj već kupio dve karte! Može da vodi svog prikana. U opštem smehu, pomislih da je baka naša čuvarkuća. Ovaj put, da ne beše njenog „keteringa”, stvarno ne znam šta bih radio.
Darko Kalezić
[objavljeno: 03/03/2010]
