Izvor: B92, 08.Jun.2010, 05:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zagreb - Alternative Balkans
Ako je verovati urbanoj legendi, Miroslav Krleža je umro u uverenju da se Balkan geografski i kultuloroški proteže do zagrebačke Esplanade (sada Hotel Regent). U tom smislu se prva službena poseta legendarnog pank sastava Stiff Little Fingers (SLF) regionu može uvaliti u balkanski kontekst.
Autor: Dušan Mihajilović
Izvor: Danas
Kada je u pitanju SLF, pa makar i u sastavu gospodin Jake Burns + drugopozivci, ne mogu a da ne budem krajnje ličan. Dugo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << su mi jedan od najdražih bendova, koje nikada nisam gledao uživo. SLF su nastali pod najdirektnijim uticajem Kleša, beskompromisno antiratni i društveno odgovorni, dokaz da panksi ipak umeju da skrpe više od tri akorda, iskorače iz klišea i parola koje se izvikuju već 30 i kusur godina i napišu i poneki inteligentan stih. Konačno, zašto ne reći, crno-beli su od palca do trepavica.
Svirka je organizovana u klubu „Tvornica", komercijalnom delu lokalnog doma sindikata (svakako južno od Esplanade i imaginarne granice potkontinenta). Tu se otprilike sva solidarna i socijalno odgovorna priča završava. Pokazaće se da je rezervisanje ulaznica preko interneta bila veoma mudra odluka, jer se pre početka koncerta ispred ulaza u klub tražila karta više. Ne znam ko je Fingerse dovukao na ovu stranu, i u kom aranžmanu, ali hvala mu/joj/im beskrajno.
Deo hodočasnika iz Beograda, prispeo brzim prugama i sopstvenim prevozom, tokom većeg dela dana atmosferu je hvatao preko raznih domaćih proizvoda u jednoj od pivnica spektakularnog lanca „Medvedgrad". Pojedini gosti su bili toliko oduševljeni ponudom da su jednolitarkama „Crne Kraljice" (15 kuna) oplemenili i svoje lunch pakete.
Crnu kraljicu treba kriviti i za to što će delu mlađe hodočasničke ekipe, prva ekskurzija u Zagreb i panoramsko razgledanje grada tokom forsiranog marša Ilica - Šubićeva, možda ostati u magli. Crnu kraljicu treba kriviti i za to što je ova dopisnica svedena i sa teškim fokusom na muziku.
Jedini opipljivi minus večeri mogu da podele superstarovi i publika. Koncert je kasnio za zagrebačke prilike nedopustivih sat i po (balkanska pravila?). Pretpostavljam da je bendu bilo bezveze da se pojavi na bini pre nego što njihova podjednako vremešna (uglavnom 40 godina i 100 kilograma) publika ušuška decu ili ispegla garderobu za početak nove radne nedelje, i izvoli se pojaviti na podiju(mu). Predgrupe nije bilo.
Domaćin se malo obrukao ponudom piva (Tuborg i PAN u mikroambalaži za više od dva eura), tako da je tečni deo lunch paketa već u prvoj trećini svirke otišao u istoriju. Ležerni start je omogućio i razgledanje raznovrsnog, ali prilično skupog bistroa, koji je mogao da se plaća u više valuta (ali, zamislite, ne i dinarima - gospodine Jelašiću, gde će vam duša?). Takođe je bilo prostora i za prijateljske razgovore sa znanim i neznanim saborcima iz drugih ex-yu entiteta i lokaliteta (kako žena, deca, kanarinac, leđa?) i za analizu set liste koju smo na kvarnjaka snimali preko tončevih leđa. SLF su za nas osmislili laganu šetnju kroz svoj autorski opus i nekako uspeli da se svedu na 18 pesama, na listi predstavljenih interesantnim anagramima. Tako je npr. Strummerville ispisan kao Bummerville, a Suspected Device - Shower and Delice.
Konačno, smilovali su se oko 22:20 i otvorili svirku sa jednom od svoje prve dve pesme, ogorčenom i direktnom - Wasted Life (za potrebe tonca „Pasted Wife"). Mi još uvek u neverici, dok na bini dominira simpatični trbonja sa akcentom sa severoistoka Engleske, a ispred njega singalong i diskretni - da ne kažem plašljiv - pogo, prouzrokovan neuigranošću i problemima sa leđima koji se javljaju kod većine učesnika. Nisam u stanju da ocenim broj prisutnih, ali je Tvornica (kulture) bila jako lepo ispunjena. Ozbiljan utisak su upotpunile mini tribine u zadnjem delu sale, idealne za kibicere i reanimaciju.
Ni do kraja večeri SLF nisu popustili. Bila je to zaista vrhunska svirka, bez mitingovanja ili šlihtanja između pesama, uokvirena horskim pevanjem antologijskih pankrok refrena koji su, moj je utisak, kulminirali na At the Edge i Doesn’t Make it Alright. Verovatno bi se svi članovi grupe the Specials i svi sekretari SKOJ-a zamislili nad činjenicom da su ovu drugu mladi koji žive južno od Esplanade (i poneki Slovenac) prihvatili samoinicijativno i bez ikakvih zadnjih namera.
Ipak, platili smo danak kašnjenju koncerta (i neiskustvu), i u jurnjavi za vozom/vlakom B 315 te promašili poslednje dve pesme. Ne znam da li ćemo imati prilike da nadoknadimo, ali ostaće upamćeno da je čika Jake Burns za sat i dvadeset svirke uradio ono što regionalnim guzonjama ne polazi za rukom. Stavio je stvari u realnu perspektivu i pokazao da je drugačiji Balkan moguć.
