Izvor: BeautifulSerbia.info, 28.Maj.2012, 00:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vikend u Ivanjici, poseta Studenici, a za desert – plovidba po Uvcu (III deo)

Prvi deo ptuopisa „Vikend u Ivanjici…“ pročitajte ovde >>>
Drugi deo putopisa „Mali odmor – Kušići“ i „Skok do Studenice“ pročitajte ovde >>>
Treći deo:
Uvačko jezero i Ledena pećina, Mesko, beloglavi supovi i mi Piše: Slobodan Boba Ogrizović




Kada se od Kušića zaputite ka Sjenici, posle nekih tridesetak kilometara, sa desne strane će vam se najednom otvoriti pogled na Sjeničko ili Uvačko jezero (a zašto se samo ovo zove Uvačko, a Zlatarsko i Radoinjsko ne, iako su oba takođe na Uvcu, ne zna se).

Sjenicko Jezero – Rezervat Uvac in Serbia
Prolećni majski dani i već uveliko zelene okolne livade i šume ofarbali su površinu jezera umirujućom zelenom bojom. Zahvaljujući prethodnim dogovorima sa „rendžerima“ rezervata Uvac i razgovorima koji su vođeni u barem onoliko nastavaka koliko ih je do sada imala serija „Sulejman“ (taman kažete par reči, a čuvari s one strane zamaknu u kanjon Uvca, ili uđu u neku od pećina i „puče“ mreža…) dogovorili smo vožnju čamcem po jezeru uz posetu Ledenoj pećini. Uspešno smo se pronašli na dogovorenom mestu sa (čuvenim) Meskom i Šukijem, univerzalnim čuvarima rezervata. A to znači da rade – sve: priređuju izlete za turiste – čamcem ili pešice, hrane i čuvaju beloglave supove – naročito kada je cela okolina zatrpana trometarskim snegom kao prošle zime, uređuju pećine za turističke obilaske, čiste reku i obale od otpada, paze na pecaroše i lovce sa dozvolama i bez dozvola, pomažu kamperima, a po potrebi čak i snimaju filmove – što za TV, što za veliki ekran („Sivi kamion crvene boje“)!

View Larger Map
E sad, pogodili smo da napravimo izlet baš kada je temperatura za 24 časa pala sa 30 na 7-8 stepeni! A još kada je čamac krenuo niz reku pa je raspalila neka uvačka bura po pramcu… Brrrr! Sva sreća, Mesko je u rezervi imao nekoliko plastičnih džakova, nabavljenih sa idejom da se u njih ubaci plastika i papir, da ne kažem đubre, a ne promrzli turisti, ali dobro. Zamislite tu scenu – približava vam se čamac sa čuvarem rezervata, a u njemu šest kesa za đubre (koje se pritom još i mrdaju) sa improvizovanim otvorima za lice! Ali pomoglo je! A o domaćoj rakijici iz čamdžijskog pribora za prvu pomoć, za ovakve slučajeve smrzavanja – da i ne govorimo.

Svašta se da videti u kanjonu Uvca, te viseći most, pa Nemanjin grad, drva koja rastu pravo niotkuda iz kamenja po liticama, pa pećine, milina jedna. Tu je i Devojačka stena, gde se, kaže Mesko, pre jedno vek i po, zbog roditeljske zabrane da se uda za voljenog, jedna devojka bacila sa stene (danas bi samo okrenula SOS telefon za nasilje u porodici: znači, šta ne može?). A njen voljeni, koji je stajao na susednoj steni, kad je video šta je ona uradila – šta će, okrene se i ode kući, da nađe neku drugu (to je omiljeni Meskov dodatak ovoj legendi, naročito kada je većinski sastav u čamcu ženskog pola). Naš čuvar nas je neumorno zabavljao tokom svih 3,5 sata izleta! Reklo bi se da ovde vlada mrtva trka, tj. da podjednako energije daju i (HE) Mesko i HE „Uvac“!

Posle cik-cak vožnje po čuvenim uvačkim meandrima, uspeli smo čak i da, diskretno, bacimo pogled na beloglavog supa (ili supicu) u gnezdu, iz kojeg je izvirivala čak i glava ovogodišnjeg supčeta, negde blizu (skoro potopljenog) ulaza u Ušačku pećinu. Malo dalje i malo više, ulazi se u Ledenu pećinu (gde smo se, za divno čudo, čak i ogrejali koliko je hladno bilo napolju). Visoki svodovi, betmenovski miševi sa krilima okrenuti naglavačke, bogati ukrasi i divno uređena staza (zahvaljujući ogromnom trudu čuvara) od jednog kilometra (od ukupno šest) – krase ovo divno mesto.

Pa vi sad nemojte da dođete do Uvca.
Zaista, da se vratimo na sam početak, kada stignete na zborno mesto – videćete na sve strane pecaroše, po obali, kao i čamce koji čekaju da ukrcaju znatiželjne turiste. Ovde se u jezero (ili je to još reka) ulivaju Uvac i pritoka Vapa, rečica kojoj je za malo izmaklo kumstvo nad jezerom (bilo bi to Vapsko jezero?).
Jako je važno da nađete prave vodiče po Uvcu – jer ako vas „uhvati“ privatni sektor, postoji opasnost da za dva puta više novca vidite mnogo manje (naime, ulaz u Ledenu pećinu je zagrađen gvozdenom ogradom čiji ključ imaju samo zvanični čuvari rezervata „Uvac“, pomenuti Mesko, Šuki i drugi iz tima). Nadam se da mi g. Mesko Rebronja, šef, tj. koordinator čuvarske službe, neće zameriti što ću ovde ostaviti njegov mobilni telefon (koji ionako, rekao bih, ima pola Srbije), a to je 064 867 4715 ili 063 832 9598 – pa – kad nije u Ledenoj pećini, ili u sred Uvačkog kanjona – gde mobilne mreže ne mogu da dobace – javiće vam se, sigurno.
Izlet po jezeru traje oko 3-3,5 sata, a verovatno i duže ukoliko vas čuvari povedu do vidikovca „Molitva“ odakle se pruža, kažu, fantastičan pogled na meandre Uvca. A mogu samo da zamislim kako to izgleda tokom jesenjih meseci, možda u pozni oktobar, sa svim onim čarobnim bojama koje priroda servira u to doba.
Karta za ulazak u rezervat košta 100, a krstarenje još 800 dinara. Cena je za odrasle, deca – besplatno. I, naravno, ovaj obilazak vredi svaki dinar, do poslednje pare. Naravno, doživljaj uvačkih meandara je sigurno mnogo lepši kada ih gledate odozgo, sa ivice kanjona, ali lepo ih je videti i iz te donje, skoro riblje perspektive.
Vode Uvca su tokom vekova onako muški, u okolnom krečnjaku, usekle svoje korito i kako to stručno kažu na sajtovima o rezervatu: „formirale sužene klisurasto-kanjonske doline sa visokim strmim krečnjačkim liticama“. Kanjon je visok (dubok) od 200 do 350 metara, a najlepši delovi kanjona su pomenuti, tzv. uklješteni meandri, sa uglom „meandriranja“ od čak 270 stepeni (još malo pa 360, što bi značilo da reka istovremeno teče uzvodno i nizvodno?)
Čamac se, u ovakvim turama, uobičajeno parkira kod visećeg mosta, da bi se malo protegle noge i da se napravi neka fotografija, a zatim dalje promiču i glavni kamp – posećen preko cele godine, pa prvo mesto gde su se (u)gnezdili beloglavi supovi, pa pomenuta Devojačka stena, i još svašta. Okolo se brčkaju patke, praćakne se poneka riba, a čamac je sve vreme, na pristojnom odstojanju, pratila jedna graciozna siva čaplja. S vremena na vreme, čuvari bi se približavali obali, iznenađenim pecarošima, da priupitaju ima li dozvole za pecanje, i ako nema – može li da se kupi. I da vidite kako može… A uz kupljenu dozvolu ide odmah i savet gde je najbolje mesto za pecanje.
Osim turista, tu su naravno i redovni pecaroši, lokalni ortaci i veseljaci, kojima ponekad itekako zatreba dragocena čuvarska pomoć – kada neki klen otkine najlon, pa odveze plovak na sred reke, gde samo čamac može da pomogne.
Kažu da je temperatura vode tokom leta oko 25-26 stepeni, što znači da je Uvac tada pravi raj za kupače. Pretpostavljam da je idealno (ko baš ne voli kampovanje) da se tokom leta nađe smeštaj u Sjenici, i onda svakog jutra – na Uvac – na plivanje, skakanje i ronjenje – sve do 100 metara u dubinu (blizu brane).
Sa motorom u leru, prišli smo na desetak metara jednom „beloglavom gnezdu“, baš negde u blizini Ušačke pećine, i videli, počašćeni time, jednog beloglavog supa kako se bavi svojim juniorom. Par fotografija, i brzo nazad, da ih ne uznemirimo. A gnezda se, inače, mogu lako „nanišaniti“ (okom) iz daljine, jer – kad se dežura u gnezdu, ne ide se daleko zbog, hm, fizioloških supovskih potreba, pa se ispod svakog gnezda vide, hm, upadljivi, snežno beli ostaci supovske probave. A kad smo kod snežnog i snega, u nekim zasenčenim ćoškovima kanjona mogli su se videti ostaci februarskog i martovskog snega, čak i početkom maja, posle onolikih vrućina i sunčanih dana!

Inače, rezervat prirode „Uvac“ obuhvata preko 7500 hektara površine, na područjima opština Nova Varoš i Sjenica. Glavne znamenitosti rezervata su reka Uvac, zatim Ušački pećinski sistem, ali i raznovrsna flora i fauna, čiji je glavni predstavnik pomenuti – beloglavi sup (društvo mu ovde prave još 103 vrste ptica). Sup, i to beloglavi, je ustvari orao lešinar, raspona krila i do 3 metra, što mu omogućava da leti koliko god hoće i dokle god hoće. Isključivo se hrani uginulim životinjama, što znači, drugim rečima, da se bavi reciklažom. A baviti se danas reciklažom bez licence, uz opasnost da to dozna ministar Dulić i pomoćnici… Jadan sup, ne bih mu bio u koži (perju).
A kada bi se beloglavi sup u rezervatu Uvac hranio i ribom, imao bi na raspolaganju i mladicu, i potočnu i jezersku pastrmku, i klena, i potočnu mrenu… Ali ne! Voli ptica lešine, i tačka.

Supovi su, u proseku, teški između osam i devet kilograma, uz ponekog bucka od 11 kila, a ženke početkom godine (januar/februar) snesu po jedno jaje i zatim na njemu leže i majka i otac – sledećih osam nedelja. Obično svoja gnezda prave u kolonijama, a mladunci se u vazduh otisnu posle jedno četiri meseca izležavanja. Zahvaljujući brižnim ljubiteljima prirode, za poslednjih dvadesetak godina, kolonija supova je narasla od jedva 7 jedinki, na skoro 300 ptica, od kojih blizu 70 parova živi u srećnom lešinarskom braku. Kad smo već ovoliko zabrazdili u ptičji svet, vredi pomenuti da su u prošlosti u kanjonu Uvca živele i druge orlovsko-lešinarske vrste, kao, na primer, bela kanja (valjda zato što živi u kanjonu?), pa bradan i sup starešina ili crni lešinar. Možda se i vrate ovamo jednog dana, svi ih željno očekuju.
Pećine su posebna priča – Ušački pećinski sistem obuhvata preko 6 kilometara pećina, od čega je manji deo dostupan za klasične turističke obilaske. Ušačka pećina ima dva ulaza a Ledena jedan. Pećinski prolazi su skoro paralelni jedan drugom, a međusobno su i povezani u određenim tačkama. U turističkim vodičima piše da je „najmanji, ali i najinteresantniji deo ovog pećinskog sistema – jama Bezdana (negde piše i „Bezdan“). Ulaz u jamu nalazi se na kraju slepe doline Miletin Do.“ Eto, samo za pećine bi se ovde mogao odvojiti ceo dan (ili noć, svejedno, ionako ste u pećini).

Da se zadržimo još malo u tom pećinskom mraku: Dakle, u Ledenu pećinu se ulazi kroz gvozdenu kapiju (kada ste sa čuvarima koji imaju čarobni ključ) i stvarno se morate zapitati kako je cela ta kapija, iako u delovima, doneta čak ovamo. A i one stepenice od reke do ulaza u pećinu. Čuvarska služba je, valjda mesecima i godinama, prilježno uređivala pešačku stazu za posetioce, dovlačila kamenje kojim je staza ograđena sa leve i desne strane, a zatim je nasipan i šljunak, da turistima bude što udobnije. Gde god je to bilo moguće, uklesane su i stepenice – po stenama nezgodnim za pentranje, a još nezgodnijim za klesarske radove. U pećini nema stalnog veštačkog osvetljenja, pa vam sve vreme Mesko i družina baterijskim lampama osvetljavaju put i skreću vam, usput, pažnju na impresivne pećinske ukrase – stalaktite (ko je zaboravio – spuštaju se odozgo) i stalagmite (penju se odozdo), stubove, iglice i čitave pećinske zavese ili draperije, pa još u čitavom spektru neobičnih boja. Nezahvalno je porediti Ledenu sa drugim pećinama (Resavska, Ceremošnja, Rajkova…) jer je svaka priča za sebe, a, uostalom, sa Rajkovom pećinom nikako ne mogu da je poredim jer tamo još nismo ni bili! A možda su i te pećine, kao u Kusturičinom „Podzemlju“ sve povezane jedna sa drugom?
Osim ponekog naopačke obešenog lenjog slepog miša, nije bilo drugih životinjki, mada čuvari kažu da se jednom u neki zgodni pećinski otvor uselila jedna lija. I posle otišla.
Kažu čuvari da svakako treba obići i izvorište Uvca u selu Caričina, da se treba i prošeteti duž kanjona Uvca do nekoliko vidikovaca (najpoznatiji je “Molitva”), da bi se u punom sjaju videli uvački meandri, a da li je pogled lepši zimi, u proleće ili jesen, treba se lično uveriti. Pešački obilazak kreće negde od kampa i ide se desnom obalom jezera (Uvca) sve do vidikovca kod vrha Molitva. Staza je dugačka oko 4,5 kilometra i, uz uživanje, odmaranje i fotografisanje, treba vam laganih 2 sata (sve sam ove “pešačke” informacije našao po raznim sajtovima), a onda možete i da stopirate neki čamac pa se nazad vratite Uvcem.

A kažu i da, kad se našetate ili naplivate, treba posetiti i lokalne restorandžije, sa jagnjećim i ribljim specijalitetima. Nažalost, ugostiteljska ponuda ovoga puta, zbog cajtnota, nije bila predmet našeg interesovanja.
Tako je to bilo sa Uvačkim jezerom, a možda jednoga dana obiđemo i Zlatarsko i Radoinjsko, sve do susreta Uvca sa Limom. Ova tri jezera su ukupno dugačka čak 63 kilometra, čisto da znate ako neko planira da ih obiđe peške (i da se vrati na početnu tačku).

I za kraj – par reči o Sjenici. Uvek vam teško padne kad dođete blizu nekog mesta, a ne stignete da ga obiđete, jer nikad ne znate kada će se ukazati sledeća prilika (a nešto se slabo ukazuju poslednjih godina).
Sjenica se prvi put pominje još u 13. veku, kao stanica na dubrovačkom putu. Kao i svaki deo Srbije, i Sjenicu su obeležili bogati istorijski događaji tokom dugih vekova. Ona je oduvek imala važan strateški značaj, što je, nažalost, a uobičajeno, sinonim za brojne vojne pohode i borbe da se ta strateška pozicija zauzme. Kako danas Sjenica izgleda opisaću vam jednom kada se vratim u ovaj kraj i kad je vidim svojim očima.
Uspešno završivši naš vikend pohod na ivanjičko-sjeničke krajeve, odvezli smo se lagano nazad do Beograda, istim putem kao u dolasku. Možda nas je odozgo pratio i neki beloglavi sup, ali ko bi to znao po onoj kiši i oblacima.
Kraj


Povezani tekstoviUžice, razglednica iz zapadne Srbije

Nastavak na BeautifulSerbia.info...