Izvor: BeautifulSerbia.info, 27.Maj.2012, 16:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vikend u Ivanjici, poseta Studenici, a za desert – plovidba po Uvcu (II deo)

Prvi deo ptuopisa „Vikend u Ivanjici…“ pročitajte ovde >>>
Mali odmor – Kušići Piše: Slobodan Boba Ogrizović




Za Kušiće kažu da imaju tako divan vazduh da čak i Ivanjičani, stanovnici mesta koje je Vlada Srbije zvanično proglasila za prvu vazdušnu banju u Srbiji, dolaze ovamo da počaste svoja pluća i da dopune krvna zrnca (za dopunu mora lično da se dođe, ne može SMS-om). Pa ko ima problema sa astmom, bronhitisom, povišenim (a i sniženim) krvnim pritiskom, anemijom – pravac Kušići. Svakako, još je pametnije doći ovamo pre pojave pomenutih problema, preventivno.
Selo Kušići se nalazi na padinama Javora, a od Ivanjice se stiže pristojnim, pomalo krivudavim asfaltnim putem (25 km) – koji dalje nastavlja ka Sjenici. Od Beograda do ovde (ako se ide preko Topole, Rudnika, Čačka i Guče) ima nekih 205 km vožnje. Selo se smestilo na „kilometar“ nadmorske visine – u proseku, jer su kuće i imanja razbacani po obroncima, pa se neko nalazi na 800 a neko na 1200 metara iznad (nekog) mora.

View Larger Map
A otkud to „Kušići“? Možda po lekovitoj biljci „kuš“ (žalfija), a možda po reči „kuši“ što je u prevodu „đidija“ a u prevodu prevoda – kosač koji je najbolje odeven, najlepše peva, ima najbolji stas i glas (uzgred, svake godine se tokom kosidbe na Rajcu izabere po jedan đidija)! Dakle, moglo se danas dolaziti i u Žalfi(ji)će ili Đidi(ji)će. Prema arheolozima, ovde se živelo i pre Starih Slovena: behu tu malo Iliri, malo Tračani, a posle i Rimljani. A gde su Rimljani, tu su i latinske izreke: „Cur moriatur homo, cui salvia crescit in horto?” (Zašto da umre čovek, kome u vrtu raste žalfija?) Da li je baš u Kušićima nastala ova izreka, nije poznato.
Ovde se dugo nalazila i granica Srbije i Turske, a mnogi su bojevi ovde vođeni. Na planini se još ponegde mogu videti ožiljci (Karađorđevi šančevi) srpsko-turskih okršaja i ratova.

Put Ivanjica – Sjenica, prolazi pravo kroz „centar sela“, čijom levom stranom dominira nedavno renovirani hotel „Mona – Javor“, a desnom stranom, kada prođete crkvu – osnovna škola „Major Ilić“ i, odmah pored nje, vila „Angelina“, sa porodičnom kafanom „Mali odmor“. Vila Angelina je pravi biser seoskog turizma, sa sobama (14 komada) kategorisanim sa po 4 zvezdice. A gde je u Srbiji seoski turizam, tu su i neki jako vredni ljudi, kao što su to ovde uspešni domaćini – Vidakovići, Stojadin i Rajko, otac i sin (a iza uspešnih ljudi, stoje uvek – zna se, uspešne žene!) Vila je tog majskog vikenda bila dupke puna (takmičara, njihovih nastavnika i ponekog roditelja) zahvaljujući republičkom takmičenju iz istorije u Ivanjici, gde su i Vidakovići imali svog predstavnika, sina i unuka Nikolu (najmlađeg od trojice sinova/unuka). Pomenuta kafana „Mali odmor“ je stara dvestotinjak godina, što znači da je čak i Karađorđe, kada je ovde svraćao sa vojskom 1809. godine, možda nešto pojeo i popio? Kafana je i danas, iznutra, opremljena u etno stilu, zahvaljujući najviše starim, tradicionalnim predmetima i alatima iz ovoga kraja, uključujući i mešinu u kojoj se nekad držala rakija. Centralno mesto u kafani zauzimaju, ipak, dve stvari: stara porodična fotografija petorice braće Vidaković iz tridesetih godina prošlog veka i – kitnjasta diploma iz 1928. godine, kojom „se daje na znanje svakoj ovo zemaljskoj vlasti a i svakom koga se tiče da je“ Risim B. Vidaković, mehandžija iz Kušića, postao punopravni član Udruženja hotelijera, gostioničara i kafedžija!

Puno se radilo, puno se i steklo, pa se, po završetku II Svetskog rata – puno i oduzelo. To je nateralo Vidakoviće (Stojadinovu generaciju – njih petoro braće i sestara) u pečalbu, u daleku Ameriku, odakle se Stojadin ipak vratio svojim (porodičnim i mehandžijskim) korenima i uspeo da, uz pomoć svoje familije, obnovi i imanje i kafanu, a time nekako pokrene i celo selo. Zato su Kušići danas sinonim za seoski turizam, isto koliko i druga ivanjička sela: Katići, Devići i Dajići.
Vidakovići su poslednjih godina uveli i bogat antistres program za turiste – a, kako kaže Rajko, oni se porodično, vekovima, bave tim antistres aktivnostima samo što nisu znali da se to tako zove: cepanje drva, branje malina, plaštenje sena, branje šljiva, vađenje ivanjičko-javorskog krompira i tako te stvari.
Zbog zgusnutog programa, nismo se mnogo bavili anti-stresiranjem, a ni stazama i bogazama koje od Kušića vode ka drugim delovima Javora, ka Mučnju, Goliji. Mogućnosti za šetnju su svakako neograničene. Ostali smo dužni i istoriji (a nismo imali vremena baš zbog takmičenja iz istorije), pa nismo obišli ni ostatke Karađorđevih šančeva iz oslobodilačkih ratova Srbije sa početka 19. veka, a nismo videli ni spomenik čuvenom Majoru Iliću. Bruka.
A veliki je to čovek bio: Major Ilić, po imenu Mihailo, bio je jedan od najsposobnijih mladih oficira jedne od najsposobnijih vojski (sprske) tog vremena i već sa 30 godina napreduje do čina Majora! Kakav oficir, takav i pisac, i naučnik – čija su dela služila kao udžbenici za vojne škole. Bio je član Srpskog učenog društva, a govorio je nemački, ruski i francuski jezik! Kakvi li su tek bili generali i ministri odbrane (u 19. veku) kad su majori bili ovakvi!
Major Ilić je predvodio prvo Rudničku, a zatim i Užičku brigadu, i sa njima odneo velike pobede protiv turske vojske u bitkama na Javoru, čime je sprečen upad Turske ka Ivanjici i centralnoj Srbiji. Nažalost, smrt ga je sustigla već 24. avgusta 1876, u velikoj borbi na Jankovom kršu (visu). Ostalo je to opisano u ratnim beleškama Jovana Javorca, (inače profesora i ratnika, ali i kolege putopisca):
„Ali uz sam razvoj ovog junačkog okršaja, potamnje zvijezda, koja je najjasnije sjala po visovima Javora i Mučnja, a za sve vrijeme ove junačke borbe. Jedan i jedini komadić olova natersume izbačen iz cijevi, prokleta sudbino, ugasi život onome, kome se uspomena nikad ugasiti neće dok je Javora i sunca i dok je srpskog viteškog plemena“.
Na spomeniku na Javoru piše: „Izginulim borcima na Javoru i Kalipolju sa javorskim junakom Majorom Mih. Ilićem u ratovima za nezavisnost Srbije 1876. i 1877. god – Blagorodno potomstvo , 24. juna 1907. godine“ . Major Ilić danas počiva na Novom groblju u Beogradu.
Tako je to bilo na junačkom Javoru, sa junačkim precima.
Inače, kada krenete od Kušića ka Sjenici, posle jedno četiri kilometra nailazite na (makadamsko) odvajanje – put od oko 8 kilometara do Štitkova, Božetića (poznatih po sirijadi, krajem avgusta) i do brane na Sjeničkom jezeru, što je ujedno i najkraći put do Nove Varoši. Čisto da znate.
Skok do Studenice Bili smo u Ivanjici, i imali smo na raspolaganju celo popodne za izlet po izboru. Iako je primamljivo delovala ideja da posetimo manastire Kumanica i Kovilje (gde živi iguman Amvrosije i sa njim pripitomljena vučica Alfa!), na kraju smo, ipak, otišli do Studenice.
Tek vozeći se par kilometara od centra Ivanjice duž Moravice (uzvodno) možete da steknete utisak koliko je zaista veliko ovo mestašce. I rekli biste da se Ivanjica širi i povećava, ali nađoh posle jedan depresivan podatak: prema rezultatima poslednjeg popisa, na teritoriji opštine Ivanjica, od 2002. godine povećan je broj stanova (za 1253 komada!) ali je broj stanovnika opštine manji za 3270 građana (!)

View Larger Map
Dakle, Ivanjica se vizuelno stvarno širi i povećava (građevinski, stambeno), ali… Ubrzo, putokazi za Studenicu upućuju na drugu stranu reke i put počinje žustro da se pentra u planine, ka Ušću i Kraljevu. Posle dvadesetak kilometara dobijate društvo – reku Studenicu, koja, kao i vi, vijuga između Čemerna i Radočela. Put Ivanjica – Ušće je odlična i prirodna veza ivanjičkog i kraljevačkog kraja, a njegovo puštanje u rad godinama su pratili baksuzni odroni i problemi. Negde tokom 2010. godine put je konačno završen i danas pruža nesputano zadovoljstvo prolaska kroz ovaj park prirode. I meštani kažu da je ovaj put odlična stvar, jedino što je zakasnio nekih tridesetak godina (za one odseljene Ivanjičane). Ali dobro, bolje trideset nego šezdeset. A i da je napravljen pre trideset, toliko bi propao da bi opet morao da se pravi novi, pa izađe na isto.

View Larger Map
Desetak kilometara pre Studenice nalazi se odvajanje za Deviće, a i za manastir Pridvoricu. Zatim se prolazi pored table – putokaza za Isposnicu Sv. Save, a za par minuta – eto i svevremenske Studenice. Čim uđete kroz glavnu kapiju, osetite dah davnina, istoriju dugačku osamsto (i više) godina, gde se, potpuno neverovatno, ni u jednom trenutku nije prekidao duhovni i monaški život. Centralno mesto zauzima Bogorodičina crkva, u punom sjaju svog radočelskog mermera, a tu su i crkva Svetih Joakima i Ane i crkva Svetog Nikole. Uz ogradu manastira vide se rezultati višegodišnjih arheoloških istraživanja, a u odnosu na poslednju posetu (pre jedno dve godine) može se konstatovati da su tadašnji konzervatorski radovi, kako napolju, tako i unutra – na živopisu u Bogorodičinoj crkvi, za sada završeni, a skele iz crkve uklonjene.

Osim turskih napada i paljenja manastira, velika šteta po freske nastala je zbog nestručne obnove, 1846. godine, kada je preko starih fresaka nanet novi sloj maltera da bi se naslikale nove freske. Jedan vek kasnije, restauracijom je ovaj sloj uklonjen, ali su po freskama ostala karakteristična oštećenja, koja se danas polako, i to baš polako, saniraju. U Bogorodičinoj crkvi nalaze se mošti Stefana Nemanje – Svetog Simeona, Stefana Prvovenčanog – Svetog Simona, kao i Svete Anastasije. Čast je i sreća (a malo i dobra organizacija) da u dva dana vidite i Oplenac i Studenicu, Karađorđeviće i Nemanjiće, noviju i staru srpsku istoriju, da se poklonite senima i moštima nekima od najvećih ljudi koje je ova zemlja imala.

Odmah iznad radnje sa suvenirima i tako tim stvarima, drveno stepenište vodi do studeničke riznice. S jedne strane, tužno je i strašno koliko je dragocenosti tokom vekova uništeno i poharano, a sa druge – pravo je čudo da je u riznici ostalo i to što je ostalo, posle svih ratova i vojski koji su ovuda prolazili. Tako se ovde mogu videti i zlatni filigranski prsten Stefana Prvovenčanog, pokrov za kivot Sv. Simona, dar sultanije Olivere, ćerke kneza Lazara, Bajazitove žene, triptih, metalne ripide, čaše i nekoliko rukopisa, zlatna i srebrna Jevanđelja, kao i jedno četvorojevanđelje iz 15. veka. Otac Siluan nas je uveo u riznicu malo pre nailaska jedne veće ekskurzije, pa smo imali dovoljno vremena da razgledamo i divimo se iskonskoj lepoti ovih studeničkih uspomena.
Gde je manastir, tu su i konaci, a gde su konaci (barem u ovome slučaju) tu je i sveža pastrmka. A gde je sveža pastrmka, tu su i gladni turisti, tj. mi. Ostalo znate. Što se tiče cene ručka, morali smo tri puta da gledamo račun da se uverimo da nam nisu loše, tj. premalo zaračunali. A nisu. Valjda samo skupštinski restoran ima niže cene.
Ispričali su nam u restoranu kako Studenicu obilazi dosta turista i vernika, a među njima zaista puno stranaca. A pričali su nam i kako se jedna japanska grupa turista u konacima satima pripremala, čitala vodiče, obnavljala gradivo – pre nego što su konačno ušli u manastir. To je pravo poštovanje istorije, manastira i 12. veka, nema dileme. A i nezgodno je da se nešto propusti, ko će posle iz Japana ponovo da dolazi do Studenice?

Duhovno i fizički osveženi, krenuli smo nazad ka Ivanjici, s tim što smo brzo stali kod table za Isposnicu Svetog Save. Tu sve lepo piše – ko hoće da dođe do donje isposnice, treba mu 30, a ko hoće do gornje – 80 minuta. Na početku staze uredno su poređani drveni štapovi (rent-a-štap, ali besplatan) koji jako zgodno dođu prilikom uspona, i srednje brzim hodom, zaista ste za pola sata kod donje isposnice. Tu se nalazi česma Svetog Save, a odmah pored je jedna bela kuća uz čiji donji zid se nalazi staro groblje. Kuća, koja se nalazi na sred staze ka gornjoj isposnici, bila je zaključana, pa smo odustali od daljeg uspona. Isposnica je inače ozidani pećinski kompleks u skoro vertikalnoj litici, a po internetskim slikama se vidi da se do nje stiže uzanim mostićem pribijenim uz liticu. Mora da je pogled odozgo divan, ali svakako se – za uspon do gornje isposnice – treba prethodno raspitati u Studenici – da li se gore može ići i da li možda kome nećete time zasmetati… Onome ko je iz manastira otišao čak u isposnicu, sigurno ne treba društvo (pa čak ni naše!).
Preostalo nam je da se napijemo vode (il’ je bila lekovita, ili smo bili jako žedni – da l’ mi, da l’ one pastrmke..) i da se polako vratimo do kola, odložimo štapove na mesto za sledeće radoznalce i krenemo dalje.

Ubrzo smo se našli u manastiru Pridvorica, oko 2 kilometra udaljenog od glavnog puta. Verovalo se da manastir potiče, takođe, iz 12. veka jer se i pominje u Studeničkoj povelji. Nažalost, živopis nije sačuvan (malo zbog paljenja i rušenja, a malo zbog obnove u 19. veku), a legenda tvrdi da je crkvu podigao neki velikodostojnik (a možda i dvorjanin, možda neki plemić – vazal?) Stefana Nemanje, u isto vreme kada je građena i Studenica. Međutim, u međuvremenu je dokazano da pomenuta povelja nije autentična, već da potiče iz 17. ili 18. veka, pa i podatak o nastanku crkve treba uzeti sa rezervom. A zašto „Pridvorica“? Evo šta smo pročitali u prospektu o manastiru, koji se može uzeti u crkvi:
„Jedno predanje o nastanku Pridvorice kaže da je Nemanjin verni vazal – sluga toliko bio zaslužan za gradnju manastira Studenice, neizmerno se trudeći oko građevine, da je „dvorio i predvorio“, pa je vladar odlučio da ga nagradi tako što će mu odobriti da izgradi sopstvenu zadužbinu. Nemanja je slugi rekao da od manastira Studenice krene uz reku i gde nađe zgodno mesto sazida crkvu. Sluga je, kaže predanje, sazidao crkvu za dve stope veću od Studenice, pa su se oko toga zavadili. Posle dužeg vremena odlučili su da se pomire. Nemanja i njegov sluga su zajednički izgradili crkvu posvećenu Svetom Aleksiju, Čoveku Božijem u selu Milići, koje je, kažu, po tome i dobilo naziv, po njihovom pomirenju.“

Crkva Pridvorica je posvećena Preobraženju Gospodnjem, a od 2000. godine manastir je dobio i nov ikonostas, kao i novi zvonik.
Od Pridvorice smo krenuli nazad za Ivanjicu, uskoro nas je i reka Studenica napustila (ili mi nju?), a Čemerno i Radočelo su u znak pozdrava obezbedili divan pogled na dolinu Moravice, a zatim i na samu Ivanjicu. Od Ivanjice – nazad u Kušiće, opet uzbrdo, pomalo krivudavim putem, ali okolina je tako lepa da to i ne primetite. Taman je, pre večere, bilo vremena za šetnjicu po novootvorenoj trim stazi u Kušićima, koja ima veze sa trim stazama samo po imenu, a inače tu nećete videti nikakve sprave za vežbanje, ni iz ovog a ni prethodnih vekova. Posle par stotina metara staza se neprimetno pretvorila u neki od postojećih lokalnih seoskih puteva, ali za šetnju je svaki put dobar, naročito u Kušićima, u smiraj dana. Sunce je, sve rumenije, polako zamicalo iza Mučnja i Čemernice, ne stavljajući nam na bilo koji način do znanja (kao nije znalo?) da nas sutra ujutru čeka klasičan tmurni poluzimski maglovito-kišoviti sivo-nisko-oblačni ledeni dan, kao stvoren za dugoplanirani izlet po Uvačkom jezeru i obilazak Ledene pećine. Ledeni dan za Ledenu pećinu, sasvim logično!
Nastavak putopisa pročitajte ovde >>>


Povezani tekstoviVikend u Ivanjici, poseta Studenici, a za desert – plovidba po Uvcu (I deo)MANASTIRI SRBIJEDeset dana u Katićima

Nastavak na BeautifulSerbia.info...