Izvor: BeautifulSerbia.info, 19.Avg.2014, 19:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Valjevo, Brankovina, manastir Kaona

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

„Odaja je udarala na ustajalu krv. Nekolicina, pogođeni u glavu, sa skorelim obrazima od krvi niz lice ili slepe oči, sedeli su budni, no nepomični, gledajući ugašenim očima preko spavajućih. Nasred kafane ležao je mrtav vojnik. Na njegovim opruženim nogama našli su drugi uzglavlje. Uz peć se usturio jedan ratnik naporno dišući i izbacujući krv na usta. On umire, zna da umire i zna da mu niko neće pomoći. Na lica ranjenika >> Pročitaj celu vest na sajtu BeautifulSerbia.info << padale su muve i letele sa rane na ranu. Gdegde digne se ranjenik, pogleda gorkim okom oko sebe, prevrne okoreo jezik po suhim ustima, pa legne. Jedan je hteo vode. Sva usta čeznula su za kapi vode! Jedan ranjenik u dnu odaje prinosio je ustima koru hleba, koji nije mogao da oblizne. Ljudi su bili gladni i… ranjeni. Na frontu im je bilo teško. Svi su oni jedva čekali da ih svuku u Valjevo na negu i zalogaj… Samo, mislili su, da se jednom stigne u pozadinu! I dok oni leže ovako zaboravljeni, čuje se kroz noć ulicama jedna otegnuta i žalosna škripa meštanskih, volovskih kola. Dolaze novi transporti ranjenika. Niko da ih sačeka i da se postara o rasporedu. Bilo ih je koji su tako časovima lutali ulicama, ne znajući šta da rade. Drugi su istovarivali ranjenike po ulicama, jer im je naređeno, pod strogom pretnjom, da odmah vrate kola za druge ranjenike. Jedna jadno odevena seljanka koja je terala kola puna ranjenika, bespomoćno je stajala pred sustalim vočićima i ćutke plakala…“ (knjiga „Dani i godine“; Radoje Janković)
Tako je izgledalo Valjevo krajem 1914. godine, u vreme najžešćih bitaka oko Mačkovog kamena, kasnije i Kolubarske bitke, tokom drugog velikog naleta Austrougarske carevine na Srbiju. Ceo grad se tada pretvorio u jednu veliku bolnicu a dešavalo se, tokom Velikog rata, da mu broj stanovnika i desetostruko naraste – što zbog zdravih, što zbog ranjenih vojnika.
I tako, pošto su već sve „zvanične“ bolnice bile uveliko popunjene, u bolnice su prekomandovane i valjevske kasarne, gimnazija, škola, zgrada suda, a krajem septembra 1914. čak i brojne kafane i hotelske prostorije. Ceo grad je postao bolnica, ulice postadoše bolnički hodnici, a ranjenik – glavna nacionalnost.
Sto godina kasnije, uspomenu na valjevsku bolnicu možete videti u Narodnom muzeju Valjeva, koji je i sam u to vreme bio u funkciji ratne bolnice. Uzgred, tada to nije bio muzej već osnovna škola. I tako, u jednom kutku muzeja, u sali posvećenoj dvadesetom veku, nalaze se nosila sa ćebetom, torbica za prvu pomoć, razni medicinski instrumenti i bela  uniforma neke medicinske sestre, možda baš slikarke Nadežde Petrović, možda Flore Sands ili neke druge, manje poznate žene heroja? Nadežda Petrović je, davne 1915. godine, ovde i umrla, od tifusa, negujući ranjenike do poslednjeg časa.
A pomenuti Valjevo, a ne pomenuti (još jednom) Kolubarsku bitku, prava je jeres. Bio je to već kraj 1914. godine, kada je Austrougarska sa svim raspoloživim snagama navalila na Srbiju, želeći da se revanšira za batine koje je dobila pri prvom upadu na našu teritoriju, u leto iste godine. Bitka je, ukupno – na obema stranama, odnela preko 50 hiljada života, unesrećila preko 200 hiljada ranjenika, a istim tolikim ciframa brojali su se i zarobljeni i nestali. Tako je krah Srbije odložen za godinu dana, za godinu koja, nažalost, nije mogla biti bolje iskorišćena nego za očajničku borbu Srbije sa svim teškim bolestima i nedaćama ovoga sveta,  praćenim epidemijom gladi, a u iščekivanju novog napada Austrougarske – ovoga puta u društvu sa Nemačkom, i iščekivanju potpuno izvesnog „bratskog“ bugarskog udarca sa leđa.
Kako god bilo, Kolubarska bitka je herojska, istorijska i potpuno neverovatna ratna priča gde je naša vojska, demoralisana, sa velikim gubicima, posle neprestanog višenedeljnog povlačenja po kiši, zimi i blatu, bez dovoljno municije i boreći se stalno protiv nadmoćnijeg neprijatelja – uspela da za svega nekoliko dana, pod komandom Živojina Mišića, sredi svoje redove, pređe u neverovatnu i neočekivanu kontraofanzivu i dotuče neprijatelja do nogu. E sad, što smo, barem moja generacija, onomad u detalje izučavali petu ofanzivu i Sutjesku, i više naučili o Titovom vučjaku (dal’ Reksu, dal’ Luksu) nego o junacima Kolubarske bitke, šta se može. Ionako je sada na delu kontinuirana edukacija, pa je to prilika da se kontinuirano popunjavaju i određene rupe u obrazovanju. Gde ih svako popunjava prema svojoj savesti.
Narodni muzej – kabinet vojvode Mišića

Pošto smo (sasvim malo) elaborirali ove dve teme neraskidivo vezane za Valjevo, možemo sad i da uđemo u sâm grad, i to pravo kroz muzej: Narodni muzej Valjeva, smešten na Trgu Vojvode Mišića, je odlično mesto odakle možete početi obilazak ovoga grada, jer ćete laganom šetnjom kroz majstorski postavljenu izložbu – proći kroz sve vekove ovih prostora, bivajući odjednom savremenik i pećinskih ljudi, i grnčarskih stvaralaca iz Neolita, pa predaka iz tipičnog srpskog srednjovekovnog domaćinstva, a zatim se u par koraka naći tik pored starih zanatskih radionica na kojima nedostaje jedino cedulja „vraćam se za 5 minuta!“ Jer, kao da je juče tu okačena, na klinu visi majstorova kožna kecelja,
Narodni muzej Valjeva – stari zanati

odmah pored nakovnja i velikog meha koji po potrebi raspaljuje vatru za kovanje seoskih alata. Tu je i Pikelmajerova, prva valjevska apoteka – iz 1870. godine, a svega nekoliko koraka dalje možete videti kako je to izgledalo kada je prvi voz, davne 1908. ušao u Valjevo. Zatim ćete doći do ratnog kabineta vojvode Živojina Mišića sa Solunskog fronta, sa sve poklonom britanske armije – zidnim satom napravljenim od topovskih granata, da bi sve to bilo zaokruženo sa mirnodopskim salonom valjevske trgovačke porodice, čisto da se zna da je između ratova bilo ponekad i mira.
U sledećoj sali su eksponati iz Drugog svetskog rata – galerija oružja, svih mogućih pištolja i automata, sa mitraljezom Maksimom i kojekakvim drugim modelima, upakovanim uz panjeve i džakove, kao da ih je tu sam Nikoletina Bursać nežno spustio.
Zbog svega toga, nije ni čudo da je ovaj muzej nekoliko puta bio nagrađivan kao najbolji muzej u Srbiji, a pretprošle godine zakitio se i jednim cvetom, i to „turističkim“.
Narodni muzej – Valjevo

Pošto iza svakog uspešnog muzeja stoji uspešan – direktor, eto, da pomenemo i tog dugogodišnjeg kulturnog menadžera, Vladimira Krivošejeva, koji je sa svojim odabranim timom uspeo od Valjeva da napravi jednu od kulturnih prestonica Srbije, i koji je, barem koliko i Tom Kruz, ispunio nemoguću misiju: u ovaj grad se dolazi zbog muzeja! I tako Valjevskom muzeju, u gradu od oko 60 hiljada stanovnika, dođe u posetu oko 30 hiljada gostiju. Zamislite da u Beograd, samo zbog Narodnog muzeja (pod uslovom da radi, ne računajući sadašnje izložbice u dva i po hodnika), dođe blizu 700.000 ljudi! (inače, Beograd je 2013. godine ukupno posetilo oko 640.000 turista) Da ne bude zabune, i ovde se sa tavanice zlokobno pomaljaju fleke od prokišnjavanja, a budžet za kulturu Valjeva sigurno nije ni prineti onom beogradskom. Ali, očigledno, ljudi znaju, imaju viziju i – rade, a možda je tajna njihovog uspeha i u tome što su daleko (oko sto kilometara) od Ministarstva kulture?
A kad kupite kartu za Valjevski muzej, dobijate ulaznicu za još dve postavke – jedna je na stotinjak koraka dalje, gde je Muselimov konak, a do druge možete i kolima – ulicom Vojvode Mišića – ka Brankovini i Šapcu – do Kule Nenadovića. Porodična karta (za celu porodicu, za sve tri postavke) košta 680 dinara, što je zaista odlično uložen novac, osim ponedeljkom, kada muzej ne radi.
Mesto gde su knezovi posečeni

Dakle, kad izađete iz Narodnog muzeja, obratite pažnju na tri stvari o dva čoveka! Prvo: Ispred muzeja se nalaze biste knezova Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina, prve dvojice od mnogih nastradalih u seči knezova koja je dovela do Prvog srpskog ustanka.Drugo: Desno od muzeja, na uglu sa ulicom Vuka Karadžića, nalazi se spomenik u obliku piramide, sa glavom žene na vrhu – pola lica devojke, a pola starice, delo vajara Milomira Jevtića, koji obeležava tačno mesto gde su kneževi posečeni. To je inače i spomenik poznat po tome da je u svega nedelju dana od njegovog svečanog otkrivanja – pomenuta ženska glava dva puta nestajala: jednom ju je skinuo sam umetnik, a da nikog nije obavestio, ne bi li nešto doradio, a drugi put je to uradila, trajno, neka manje umetnička, a više lopovska duša. Sva sreća, kao što vidite na fotografiji, trenutno je sve u redu. I treće: Stotinjak koraka dalje nalazi se Muselimov konak,
Muselimov konak

koji je ujedno i najstarija sačuvana zgrada Valjeva, sa kraja 18. veka. Muselim je onomad bio turski upravnik Valjevske nahije, te mu je konak, tj. prizemlje, bio nešto kao poslovni prostor, dok se u podrumu nalazio zatvor – čiji su najpoznatiji zatočnici bili Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Odatle su i odvedeni na pogubljenje, a zatim su njihove glave istaknute na krovu konaka. Uostalom, sve to lepo piše u pesmi „Početak bune protiv dahija“:
„Al’ besjedi Birčanin Ilija:
Gospodaru, Fočić Mehmed-aga!
Evo tebi i sto kesa blaga,
Pokloni mi život na mejdanu.
Veli njemu Fočić Mehmed-aga:
Ne budali, Birčanin Ilija!
Tko bi gorskog upustio vuka?
Mehmed-aga viknu na dželata
Dželat trže sablju ispod skuta,
Te Iliji odsiječe glavu…“
Danas je Muselimov konak bogat muzejski prostor gde možete videti brojne eksponate, dokumenta i mape iz vremena srpskih ustanaka, a u podrumu je i dalje tamno, mračno i hladno, što izložbi „seča knezova“, tj. spravama za mučenje i lutkama koje prikazuju okovane knezove – daje verodostojan okvir.
Muselimov konak, podrum – tamnica

Inače, danas Ilija Birčanin počiva u porti manastira Ćelije, u južnom delu grada, a Aleksa Nenadović, kao i brojni drugi članovi ove čuvene porodice – pored crkve u Brankovini.
Pošto ste obavili istorijsko „potkivanje“, preostaje vam da lagano, kao pravi, obični turisti, prošetate Valjevskim ulicama i sokacima, duž obala Kolubare, koja protiče centralnom gradskom zonom. Kolubara je nastala (i nastaje i dalje) od Obnice i Jablanice, izmešanih malo ispred ulaza u Valjevo, da bi zatim tekla, tekla, sve dok sav svoj teško stečeni identitet ne utopi u Savi, negde kod Obrenovca. Druga velika valjevska reka je čuveni Gradac, ali u njegovim obalama i kanjonu se uživa tek kada malo izađete iz grada. Ušće Gradca u Kolubaru se nalazi sa zadnje strane velelepne Saborne crkve Vaskrsenja gospodnjeg, a u lepoti ove reke možete uživati i ako iz Knez Mihailove ulice, odmah posle nadvožnjaka, a pre gvozdenog mosta, skrenete u jednu uličicu koja će vas dovesti do dva restorana – „Tadića mlin“ (nije to „onaj“ Tadić, jer bi se inače zvao „Tadića novi mlin“) i „Vidra“. Samo pazite – na tom skretanju stoji jedna zarđala tabla – putokaz za „Vidru“, ali pokazuje potpuno pogrešan smer. Da li ju je tako okrenuo vetar ili možda konkurencija, ko će znati. Na istom mestu, između nadvožnjaka i mosta, sa leve strane, kada dolazite iz centra, možete videti i spomenik Milovanu Glišiću, izvajan u belom mermeru, spomenik piscu i zemljaku – rođenom u selu Gradac, nedaleko od Valjeva. Kud god krenuli, kojom god ulicom i na koju god stranu – naići ćete, kad-tad, na neki spomenik.
Uglavnom, kad se već nađete na tom mestu, zbilja je greh ne odvojiti malo vremena za ručak, na primer, u restoranu Vidra.
Vidra – zato što je reka Gradac toliko čista da u njoj još uvek žive vidre, a i zato što je tu odmah i jedan mlin, ispod koga se, u rečnom plićaku, ispravila na zadnjim nogama vidra u kamenu, prigodna skulpturica na prigodnom mestu. U mlinu možete kupiti sveže mleveno brašno, te kukuruzno, te ražano, te heljdino, pa kada vas ophrvaju uspomene na Valjevo, vi umesite jedan hleb od tog brašna – i odmah će vam biti bolje.
Sam restoran je, iako relativno neugledne spoljašnjosti, na divnom mestu, sa uzdignutom terasom, odmah uz Gradac, a u njegovom sastavu je i drveni most sa proširenjem na sredini – tako da možete ručati i tu, iznad same, čiste i zelene reke. Most deluje čvrsto (da se ja pitam… znate već – Bata Stojković, autobus i tako to), pa nema opasnosti od propadanja u reku čak i ako se baš prejedete. Od jela – ima tu raznih stvari, ali, ipak, dimljena pastrmka je (bila) perfektna. Jedna riblja čorba, dve obilne porcije: pastrmka i ražnjići, dve salate, sokovi, čaša vina, točeno valjevsko pivo – sve ukupno – 2000 dinara.
Kad od „Vidre“ krenete dalje, uzvodno, naići ćete na malu branu, koja Gradac prividno pretvara u jezero, spektakularne tamno zelene boje. Stotinjak metara dalje je i jedan sladak kafić, gde vas čeka espreso za 90, kafa za 60 ili točeno valjevsko za 80 dinara.
Posle ove male gastronomske digresije, vratimo se ponovo u Valjevo, do Trga Vojvode Mišića – koji krasi spomenik ovog našeg čuvenog vojskovođe, stamenog, zabrinutog, raskriljenog šinjela, sa dvogledom u ruci.
A i bez dvogleda odatle se vidi još jedan divan spomenik (ne zovu Valjevo uzalud – „gradom spomenika“), posvećen Desanki Maksimović,
Spomenik Živojinu Mišiću

a na kome stoji „Pesništvu na dar – pesnički narod“. Podignut je još krajem 1990. godine, i – iako su Desanku „ubeđivali“ da je to spomenik poeziji koji sasvim slučajno podseća na nju, bilo je potpuno jasno da je naša čuvena pesnikinja, profesorka književnosti i akademik – dobila spomenik još za života. Odmah pored spomenika, nalazi se divna zgrada, u roze tonovima, iz 1871. godine, u kojoj se danas nalaze, i rade, list „Napred“ i „Radio Valjevo“. Tu blizu je i turistički – info centar, u kome izgleda možete da nađete raznorazne stvari, ali ne i mapu centra Valjeva sa glavnim turističkim tačkama (koju ipak nađosmo, u Narodnom muzeju, i hvala im na tom malom poklonu).
Spomenik Desanki Maksimović

Šetnju Valjevom možete nastaviti ulicom Kneza Miloša (samo pratite radnje sa patikama, ne možete da promašite), gde se očigledno nalazi glavna trgovačka zona ali i nekoliko simpatičnih kafića za predah između dva vađenja kreditnih i inih kartica, i poneka pekara ili poslastičarnica (jedna koja nudi – posne sladolede). Kada primetite da vas radnje više ne prate, naići ćete na relativno mali park, ali kakav! To je poznati park na Jadru, oplemenjen neobičnim glavama – skulpturama Vide Jocić – spomenicima narodnim herojima Valjevcima – Dragojlu Dudiću, Žikici Jovanoviću – Špancu i drugima. Sve u zelenilu, odmah do Kolubare.
Park na Jadru – Heroji

Zatim lagano pređite most (to je inače i glavni pravac za Bajinu Baštu, ali i za Lelić i Ćelije), tu je i neki veliki restoran – pivnica „Baron“, ako se dobro sećam, a onda polako skrenite levo i ući ćete u Birčaninovu ulicu, širom sveta poznatu kao Tešnjar (Tešnjar je, ustvari, pojam – deo grada koji obuhvata još nekoliko poprečnih uličica).
To vam je stara čaršija, još iz turskih vremena, gde je i dan danas kaldrmom i onovremenskim kućama zaključano vreme sa kraja 19. veka.
Tu su danas, uglavnom doterane, stare prizemne i jednospratne kuće – u kojima se nalaze restorani, pekare, galerije („Le petit consulat“), vinarije, zanatlijske radnje, jedan etno kutak – a sa te strane Kolubare ne videh više nijednu patikarnicu. A ni banku.
Birčaninova je prilično široka onda kada u potpunosti pripada pešacima – a to je izgleda samo u večernjim časovima. Inače je, a odatle joj i ime – stešnjena (a što se ne zove „Stešnjar“?) između padine brega i kolubarskog keja i ponekog automobila koji vas svakako ne asocira na pretprošli vek.
Tešnjar je nekada, početkom 19. veka, imao skoro 200 dućana, koji su željno čekali „valjevski panđur“, tj. opštenarodni sajam celoga kraja. Poneki od tih grnčara, obućara, voskara, bojadžija i krojača – i dan danas, kroz neku treću, četvrtu ili petu generaciju – i dalje krasi tešnjarske sokake. A ulicama su, svako u svoje doba dana, šetali prodavci alve i boze, pa kiselog mleka i kifli, zatim prodavci kolača i na kraju, naravno, ćevabdžije. Logično je da je to bio i glavni valjevski korzo, što se nije mnogo promenilo ni nekih 130 godina kasnije. A najveća tešnjarska gužva je u avgustu, svake godine po desetak dana – kada krenu Tešnjarske večeri, lokalni letnji festival.
Iz Tešnjara se možete časkom vratiti jednim od nekoliko mostova na levu obalu Kolubare, do hotela „Grand“, pa zatim još malo prošetati ulicom Vojvode Mišića do crkve Pokrova Presvete Bogorodice, iz 19. veka, a možete malo prošetati i Karađorđevom ulicom, praktično prvom na koju nailazite iz pravca Beograda kada pratite putokaze ka centru Valjeva. Tu ćete odmah videti dve stvari – identične za skoro svaki srpski grad – parking zonu (crvenu, a malo dalje je i plava) i čuvene ploče po trotoaru – iste kao one na beogradskim Terazijama, i šire. Kao da je u svim srpskim gradovima trotoare radila ista firma sa istim materijalom. A možda stvarno i jeste? Ipak je to bilo vreme demo verzije Zakona o javnim nabavkama, ili beše to verzija 1.0 home edition?
U sklopu Karađorđeve ulice nalazi se nekada Titov, a danas Gradski trg, a tu su i Gradska kuća, Osnovni i Okružni sud, Pošta i još svašta. Jedan od najlepših gradskih spomenika, podignut u čast prote Mateje Nenadovića, sa knjigom u desnoj i mačem u levoj ruci, sa krstom na prsima, nalazi se između pomenutih sudova – što je i logično jer je prota Mateja ipak bio prvi predsednik Praviteljstvujuščeg Sovjeta, veliki diplomata i pravi predstavnik države u nastajanju.
Spomenik proti Mateji Nenadoviću

Kada se siti nagledate svih tih arhitektonskih i umetničkih rešenja ove glavne gradske ulice, možete opet da se vratite do najlepšeg dela grada – do obala Kolubare, pa da prošetate još malo pored šarene zgrade Doma kulture, da sednete na neku od slatkih PUPS klupa sa kamenim stolovima, na kojima su urezane šahovske table (i to po tri klupe – dve za šahiste i treća za kibicere), ili da svratite u neki od brojnih kafića u sklopu malog tržnog centra. Centra? Mada je to, ipak, svega nekoliko drvenih kućica (nešto kao beogradski „gradić Pejton“).
Odatle je najbolje ponovo preći Kolubaru (šteta je ne iskoristiti tolike mostove kad su ih već izgradili), i zaputiti se ka velelepnoj Sabornoj crkvi Vaskrsenja Gospodnjeg.
Saborna crkva Vaskrsenja Gospodnjeg

To jest, bolje reći „ka hramu“ nego „ka crkvi“, jer to i jeste drugi po veličini hram u Srbiji, odmah posle Svetosavskog. Izgradnja je trajala od 1992. do 2010. godine, crkva je građena u srpsko-vizantijskom stilu, a visoka je čak 47 metara. Unutrašnjost je još uvek potpuno neoslikana i siva, ali biće vremena da se i to dotera. Ako nije uređena unutrašnjost – jeste spoljašnjost. Ispred crkve se nalazi veliki i prostrani plato, sa klupama i velikim krstom koji izranja iz fontane, naslonjene na Sinđelićevu ulicu. Preko puta se nalazi valjevska pijaca, a krajičkom oka opazio sam jednu radnju koja prodaje jedini duvan koji se jede i od koga možete i da se ugojite, a ima veze sa čvarcima. Uzgred, i za duvan čvarke postoji festival – a gde nego u Valjevu, svakoga oktobra. Na samom uglu pijace nalazi se jedan neugledan, zeleno ofarbani bife, sa ubedljivo najboljim pogledom na crkvu – po imenu „Kod tašte“. Originalno-spasonosni naziv za muževe pijance – jer koja bi se još žena naljutila na muža kad dođe kući i kaže: „ma svratio sam malo kod tašte“! (mada – teško da to može upaliti više puta?)
Kad ste u Valjevu, i ako imate vremena, obiđite svakako i čuvene manastire – Lelić, Ćelije i Jovanju, a možda i Pustinju, koja je malo dalje – na putu ka Bajinoj Bašti. A tu vam je i još uvek nepotopljena Valjevska Gračanica, čekajući dalji razvoj situacije sa punjenjem nove valjevske akumulacije. Istina, sve pomenute molitvene prostore smo već obišli prethodnih godina, stalno zaobilazeći centar Valjeva – da bismo, eto, konačno došli u Tešnjar i na trgove Desanke Maksimović i Živojina Mišića, došli na obale Kolubare, u grad koji je rutinski i temeljno stradao u svakom svetskom ratu, a zatim i, poslednji put, u onom neobjavljenom a milosrdnom ratu, 1999. godine.
Na putu za Lelić i Ćelije, na usponu – odakle se Valjevo vidi iz polu-ptičje perspektive, nalazi se još jedan veliki park – na Vidraku – poznat po šest i kusur metara visokom spomeniku Stevi Filipoviću, narodnom heroju, komandiru Kolubarske čete Valjevskog partizanskog odreda. To je zaista čuveni spomenik mladiću, čoveku od 26 godina, koji je raširenih, uzdignutih ruku i inadžijski stisnutih pesnica obešen na ovome mestu.
Petnica Ako iz centra krenete na istok, i kod spomenika Milovanu Glišiću nastavite pravcem za Divčibare, posle nekoliko kilometara doći ćete i do – Petnice.
Osim, verovatno, prve asocijacije – na istraživački centar Petnica i onoga juniora iz prošlonedeljnih vesti što koka-kolu pretvara u vodu (valjda će da smisli i kontra eksperiment?), Petnica je takođe i sinonim za sportsko-rekreativni centar, a i za Petničku pećinu i Petničku crkvu.
Inače, da malo privatizujemo ovaj putopis, moram da primetim da već neko vreme, tj. već godinama, po Srbiji ne putujemo po sopstvenom izboru, već vođeni sinovljevim lokacijama za republička takmičenja (Niš, Sremski Karlovci, Tršić), a sada, eto – i naučnim ambicijama, pa smo zahvaljujući njegovom dolasku u Petnicu i mi dobili priliku da temeljno obiđemo Valjevo.
Dakle, kada sa glavnog puta ka Divčibarama skrenete ka Petnici, prvo nailazite na sportsko- rekreativni centar, koji je ove godine ušao u četvrtu deceniju – što se slaže sa brojem od četiri bazena, sve sa pratećim tribinama i prostorijama za lokalne vaterpoliste i plivače. Za neplivače – tu su drugi tereni – za odbojku, fudbal, košarku i tako te stvari.
Malo dalje nailazite na još jedno odvajanje – ka Petničkoj pećini. Kad priđete do same pećine, prvo nailazite na jedan potencijalno simpatični restorančić na rečici, na žalost – zatvoren i zatrpan gomilama đubreta koje deluju kao da tu stoje još od prošlog prvomajskog uranka (a mi došli u aprilu). Ni čistoća u samoj pećini nije na visokom nivou, ali to je valjda opšte mesto kod svih (?) turističkih lokacija Srbije.
Kad izignorišete đubre, ugledaćete pred sobom veliku, Donju pećinu, koja je, kako se to stručno kaže – potkapina, ili polupećina, sa širokim otvorom glavnog ulaza – koji odmah otkriva sve što se nalazi unutra. Taj ulaz je u obliku trougla, a unutar trougla, tj. pećine, izvire Banja – potok, potočak, rečica – šta god.
Kod drvene table, na prilazu restoranu, primetićete šumske stepenice koje vas vode ka Gornjoj pećini. U nju se ulazi kroz četvrtasti, očigledno veštački otvoren ili proširen ulaz, pa se za tili čas nađete u Koncertnoj dvorani, najvećoj prostoriji celog pećinskog kompleksa. Visina dvorane je oko 20 metara, a na njenoj tavanici su dva velika otvora, ili (još malo struke) – dva vigleda (jame nastale u tavanici veće podzemne prostorije, kroz čiji otvor se vidi dnevna svetlost). Tokom uređivanja pećine, spojene su Donja i Gornja pećina, a sa svim celinama i svim klaustrofobičnim suženjima i prolazima – ovaj sistem ima oko 580 metara dužine.
Toliko o pećini, a posle još nekoliko stotina metara onoga puta sa koga ste skrenuli do pećine, nailazite na crkveno-istraživački kompleks Petnica, smešten na divnoj padini, izgrađen u nastavku šume koja se spustila do samog ulaza u istraživački centar. Šalu na stranu, crkva nije deo naučnog centra, ali je toliko blizu ovome kompleksu da iz daljine izgleda kao da je to sve jedan manastir sa ekstra modernim konacima.
Crkva je sagrađena davne 1864. godine, posvećena je Uspenju Presvete Bogorodice, a pominje se da ustvari datira još iz 15. veka, samo što su je Turci par puta rušili, a jednom do temelja – u doba Kočine krajine, za vreme Austrijsko-Turskog rata.
I tako, posle bazena, pećina i crkve, dolazite i do one „prave“ Petnice – istraživačke stanice, organizacije koja se, izvodeći svake godine salto mortale da obezbedi potreban novac za rad, bavi ničim izazvanom podrškom i obrazovanjem mladih, talentovanih i bistrih osnovaca, gimnazijalaca i studenata Srbije. Tu sve vrvi od seminara, i zimskih, i prolećnih i letnjih, a i jesenjih, tu se eksperimentiše, prezentuju i analiziraju rezultati, sprovode i veoma ozbiljni istraživački projekti, i šta sve ne. Ovde se vrši proboj ka novim horizontima matematičkih, prirodnih i društvenih nauka – i proizvode se generacije novih naučničkih zvezda koje će sijati, uglavnom, na tuđem a ne na našem nebu, osim ponekoga – ko se dohvati ministarskog mesta u Vladi Srbije (što uopšte nije loše, jer se tu obično smišljaju najkompleksniji naučni eksperimenti, na dosta velikom uzorku stanovništva).
Petnica je osnovana 1982. godine, a radi i dan danas – i izgleda zaista divno (spolja). Sve je doterano, čisto, moderno i – sumnjivo (na zidu glavne zgrade stoji jedan sunčani sat, sa motom – „sumnjaj da bi razumeo“). Iz prve ruke, saznali smo da je i iznutra sve divno, da Petnicom vlada jedna impresivna, radna i stvaralačka atmosfera, gde se neprestano radi, uči i saznaje i gde su predavači ljudi od autoriteta, osobe koje imponuju svojim znanjem i još više načinom kako ga prenose novim Petničanima, ali, pritom, podjednako raspoloženi i za šalu (đaci đavoli…). Petnica – dijamant Valjeva. Čuj, Valjeva? Srbije!
Kula Nenadovića Toliko o Petnici, a sada još malo o Valjevu. Ako se još sećate onog muzejskog dela putopisa, setićete se da je trebalo iskoristiti i treću trećinu porodične karte – u Kuli Nenadovića. Do nje se stiže kada iz Karađorđeve ulice skrenete u ulicu Vojvode Mišića, što vam je i pravac za Brankovinu i dalje, za Šabac. Čim pređete rečicu Ljubostinju i čim put krene da se penje uzbrdo, i to na brdo Kličevac, videćete sa desne strane jasno obeleženo odvajanje za ovu kulu.
I ona, kao uostalom i celo Valjevo, ima bogatu istoriju – podignuta je rukama vojvode Jakova i njegovog sina Jevrema, iz čuvene familije Nenadovića, 1813. godine, u sklopu manjeg utvrđenja namenjenog odbrani grada od Turaka. Nažalost, odbrana je, slomom Prvog srpskog ustanka, ipak popustila, pa su Turci kulu prvo oteli, a onda još i adaptirali u tamnicu i prostor za mučenje. Zato ju je, prvom prilikom, po izbijanju Drugog ustanka, vojvoda Sima Nenadović – zatekavši silne izmučene sužnje, za koje je još pomislio da su ih Turci oslepeli – u besu srušio i zapalio, a i neka je. Dvadesetak godina kasnije, kula je ipak obnovljena i sve do kraja 19. veka korišćena je kao barutana. Kula je četvrtaste osnove, visoka skoro dvadeset metara, ukrašena spomen pločama koje govore o njenoj gradnji i graditeljima.
A taj zatvorenički podrum najbolje je opisao Sima Milutinović Sarajlija:“Pod kulom malo podrumče, bez ikakve zirke i oduška (krome od lakta širokijeh poklopnijeh vrataoca) a za nekoliko buradi baruta i za fišeka puščanijeg sandučiće, no u kojem se čoek nije ispraviti mogao i u kojemu je ovda od Turaka mu strpanijeh Srbova po nekolike ih desetine, ka i snoplje, jedno vrh drugoga ležali.“ Zahvaljujući turobnim maketama zatvorenika u podrumskoj sali, i dan danas se može videti kakva je to teška muka bila za sve sirote sužnje koji su ovde boravili i ostavljali kosti.
U istom tom podrumu, danas se nalazi lepo opremljena sala sa televizorom, na kome vam – čim dođete – puste film o Nenadovića kuli. Na višim spratovima se nalaze razni istorijski podaci o kuli, makete kule sa kompletnim utvrđenjima i šančevima, kao i biste Nenadovića, „sakrivene“ iza stakala, u mraku. Tek kada priđete blizu tog stakla, svetlo se upali, i odjednom se nađete oči u oči sa, glavom i brkovima, Jakovom Nenadovićem! I naravno, svuda ljubazni kustosi – domaćini, svuda divno uređeni prostori – toliko da je zaista šteta ne obići sve ove muzeje.
Preko puta kule, danas se nalazi vojna kasarna – nekako očekivanog imena: „Vojvoda Živojin Mišić“.
Put nas je dalje vodio ka Brankovini, što znači da smo tako završili naš izlet i obilazak Valjeva. A  zašto se Valjevo zove baš tako, niko pouzdano ne zna, ali sumnjaju na nekog krčmara Valja, čija se krčma nadaleko pročula – pa se oko nje razvilo i naselje. Sumnja se i na stare Rimljane, koji su možda kumovali na latinskom (vallis – dolina), ali u igri su i zanatlije za izradu sukna sa svojim valjaricama duž Kolubare, pa do manje komplikovanih teorija koje govore da su se Valjevci ovamo „(s)valjali“ sa obližnjih brda i planina, i to još na valjânu, plodnu zemlju.
A možda su Valjevci „valjali“ neku robu, možda baš duvan čvarke, možda su se ovde zanatom proslavile i neke (š)valje, ko bi to sad mogao sa sigurnošću da kaže. Uglavnom – Valjevo je Valjevo. I tačka.
Brankovina Da ovo selo ne postoji, trebalo bi ga izmisliti. Brankovina bi verovatno trebalo da bude predmet istraživanja petničkih naučnika – jer kada se u jednom selu rode i jedan knez, i trojica vojvoda, i prota – predsednik Praviteljstvujščeg Sovjeta i pisac, pa gospođa majka kralja Petra , pa putopisac i načelnik ministarstva prosvete – onda tu svakako vredi  malo proveriti o čemu je reč – da li o vodi, da li o vazduhu, prirodi, hrani, ili ipak samo nasleđivanju najboljih srpskih gena koji mogu nastati na ovim prostorima.
Brankovina je neraskidivo vezana za lozu Nenadovića (ali da ne zaboravimo ni Maksimoviće, naročito Desanku), pa da idemo redom:
Odavde je ponikao odvažni knez Posavsko- tamnavske kneževine Aleksa Nenadović, pogubljen zajedno sa Ilijom Birčaninom, kako je to već pomenuto.
Njegov mlađi brat, Jakov, bio je jedan od vojskovođa u Prvom srpskom ustanku, a kasnije i prvi ministar unutrašnjih poslova Srbije.
Sin kneza Alekse – čuveni Prota Mateja Nenadović, bio je organizator Prvog srpskog ustanka, neverovatan diplomata pred kojim nijedna vrata nisu bivala zatvorena, a posebno ruskog cara (eh, da se onda gradio „Južni tok“!), a bio je isto toliko dobar i pisac – ostavivši pečat tog vremena u svojim „Memoarima“.
Prota Matejin brat – Sima, takođe je dogurao do zvanja vojvode, a učestvovao je u oba srpska ustanka.
Sin Jakova Nenadovića bio je vojvoda Jevrem, oficir i predsednik suda, a njegova ćerka je bila supruga kneza Aleksandra Karađorđevića i majka kralja Petra Prvog, kao i još osmoro dece iz tog braka.
Lozu je nastavio i sin Prota Mateje – Ljuba Nenadović. Školovan na studijama u Hajdelbergu, kasnije profesor u Beogradu, ministar prosvete i jedan od prvih 16 redovnih članova Srpske kraljevske akademije, ali i čuveni putopisac, ili „pismopisac“ – ostavio je iza sebe pet knjiga „pisama“ od kojih su možda najpoznatija „Pisma iz Italije“, u kojima piše o Njegošu.
Protina škola u Brankovini

To su samo neki od čitave loze velikih i uspešnih ljudi familije Nenadovića, pa evo – hvala još jednom Brankovini na svim tim ljudima!
Ovo selo se nalazi na desetak kilometara udaljenosti od Valjeva, na putu ka Šapcu, možda ne baš najsrećnije obeleženo – jer se prva tabla vidi baš na mestu skretanja, i to na malo nezgodnom delu puta, na pravcu i usponu gde izgleda svi zaleću automobile koliko god mogu.
„Brankovina“ u muzejsko-turističkom smislu, obuhvata jedan veliki zeleni kompleks, gde se nalaze Protina i Desankina škola, crkva Svetih Arhanđela, vajat porodice Nenadović, brojne sobrašice (o njima malo kasnije), bunar Nenadovića, grobovi Nenadovića i Desanke Maksimović, a kroz sve to vijuga jedan potok, po imenu, logično – Školski.
Desankina škloa u Brankovini

Crkva je podignuta pre skoro dva veka, kao zadužbina Prote Mateje, a čim uđete – sa leve i desne strane – možete videti pravi mali muzej, tj. deo riznice crkve sa izuzetno vrednim bogoslužbenim predmetima – kao što je to pozlaćeno, bogato ukrašeno Veliko jevanđelje, poklon ruskog cara Proti Mateji, pa ručni Protin krst, Hadži Ruvimov duborezni krst i mnogo toga drugog. Odmah pored crkve nalaze se spomenici-grobovi Nenadovića – Alekse, Jakova, Sime, Prote Mateje, Jevrema i Ljube. Tu je i spomenik podignut junacima Balkanskih i Velikog rata, koji je podigao kralj „Petar veliki oslobodilac“ kako piše na spomeniku, zajedno sa svojim ratnicima iz crkvene opštine Brankovinske, a na spomeniku stoji i:
„Amanet vam ostavljamo,
K’o zenicu oka svog`
Sačuvajte dela naša,
Pomog`o vam Gospod Bog“
Čini se da baš i nismo najuspešnije sačuvali dela, ili barem teritorije, naših predaka, sada, 100 godina posle početka Prvog svetskog rata, a zašto je to tako, odgovoriće verovatno tek naši preci, za još jedno 50-100 godina.
Malo dalje, na jednom malom uzvišenju, u crkvenoj porti ili u školskom dvorištu – svejedno, u senci velikog drveta, nalazi se i grob Desanke Maksimović, verovatno na istom mestu gde se, sa drugaricama i drugovima, igrala tokom svojih školskih dana u Brankovini. Na istom mestu sahranjen je i njen suprug Sergej Slastikov, pesnik, glumac i prevodilac, koga je Desanka nadživela za skoro četvrt veka. Na velikoj ploči, postavljenoj na humku ovo dvoje pesnika, nalazi se i maketa moskovske crkve Svetog Vasilija Blaženog.
Šetajući dalje kroz crkveno-školsko dvorište, videćete i nekoliko „sobrašica“, tj. drvenih kućica, ponekad samo krovova na četiri stuba, sa stolom i klupama, gde su se čitave porodice smeštale i odmarale za vreme crkvenih praznika. Tu je i česma Nenadovića, a tu je i porodični vajat, ujedno mesto rođenja Ljube Nenadovića. Tako je sudbina odlučila što se tiče ovog velikog putopisca: obišao je pola sveta, a mesto gde se rodio i mesto gde počiva – ostadoše udaljeni svega desetinu metara.
Sa druge strane Školskog potoka nalaze se dve stare škole, od kojih je jedna „Protina“, iz 1836, a druga „Desankina“, iz 1895. godine. U obe zgrade raspoređena je stalna postavka koja vas informiše o razvoju školstva u to vreme – s tim što u Protinoj školi možete videti i prave, starinske učionice, sve sa skamijama, drvenim tablicama za đake, perima za pisanjem, a tu je, bogami, i prut. Zamislite danas prut u školi! Bila bi to vest za naslovnu stranu svih dnevnih novina, bio bi to utisak nedelje, udarna TV vest, formirale bi se fejsbuk grupe „lako je prutu da se sokoli, dok bije decu njega ne boli“, premijer bi formirao radnu grupu koja bi ispitala taj slučaj, došli bi i evropski posmatrači, OEBS i ostali… Nema više prutova, ali nema više ni onakvih Nenadovića, ni onakve Desanke…
Kada uđete u Desankinu školu – muzej, videćete kako je izgledala njena radna soba, sve sa nameštajem kupljenim 1924. godine – od honorara za prvu zbirku pesama, i ćiriličnom pisaćom mašinom „Remington“. A u susednoj prostoriji nalazi se jedna moderna providna piramida u kojoj se pojavljuje 3D slika pesnikinje, a iz zvučnika se neprestano emituju snimci pesama Desanke Maksimović, u njenom sopstvenom izvođenju – čitanju. Neće smetati da se, u ovim prolećnim danima, prisetimo baš „Prolećne pesme“?
Osećam večeras dok posmatram laste
i pupoljke rane
kako srce moje polagano raste
k`o vidik u lepe, nasmejane dane
kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k`o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo
kako čezne za svim što bi život mog`o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo,
tako su velike čežnje mu i nade.
Osećam da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela,
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela.
Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni`
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.
Za rastanak – do nekog sledećeg „susreta“ sa našom velikom pesnikinjom i njenim pesmama – da kažemo i da je rođena u selu Rabrovici kod Valjeva, i da ponovimo kako je bila i profesorka književnosti i članica SANU. O svemu ostalom neka svedoče – njene pesme.
I tako, zahvaljujući vrednim i umetnički nastrojenim Valjevcima, Brankovina je jedan od glavnih turističkih centara ovoga kraja, gde tokom godine svrati i oko 50 hiljada gostiju. Takođe, ovde se odvijaju i tri tradicionalne manifestacije – od „Desankinih majskih razgovora“, preko „Desankinog miholjskog leta“, pa sve do manifestacije „Dan maline“.
Manastir Kaona Kad obiđete Valjevo, pa Brankovinu, pa ako ste još uhvatili pravac ka Šapcu, zaista je šteta ne svratiti u barem jedan od dva obližnja manastira. Prvi je Dokmir, u istoimenom selu, na odvajanju ka Ubu, a drugi – koji smo ovom prilikom i obišli – manastir Kaona – za koji se skreće dok prolazite kroz selo Draginje.
Jedno skretanje, pa drugo, pa treće – i uskoro ćete se naći pred manastirskim imanjem, koje potiče još iz 14. veka, mada se za prvu crkvu sa ovoga mesta kaže da je izgrađena još u 11. veku.
Po narodnim predanjima, manastir je zadužbina Ikonije, jedne od dve sestre Miloša Obilića. Sestra je brata još pre njegovog odlaska u boj na Kosovu obavestila kako je našla predivno mesto za gradnju crkve, te su se tako još za Miloševa života dogovorili da krenu sa zadužbinarstvom. Obilić, kao što znamo, ostade zauvek na Kosovu, pa je sestra Ikonija, bratu u pomen, sagradila Kaonu, dok je njena sestra Vida izgradila manastir u Vidojevici.
Crkva je posvećena Svetom Arhangelu Mihailu, a podignuta je na temeljima stare crkve, 1892. godine, šest godina pre nego što je rođena Desanka Maksimović (čisto da povežemo vekove, manastire i ljude). Iz predistorije nove crkve, vredi pomenuti i da je manastir tokom Prvog srpskog ustanka dao svoje monaštvo u ustaničku vojsku, prostor crkve za magacin municije, a konak za bolnicu. Drugačije rečeno – manastir je za ustanak dao sve što je imao.
Tokom Prvog svetskog rata, taman kad su Turci prestali sa uništavanjem crkava i manastira, došla je Austrougarska, čija je vojska zapalila crkvenu arhivu i odnela dva zvona, usput uništivši i crkvu. Preživevši nekako i Drugi svetski rat i period posleratne države, oduzimanje manastirske zemlje i prateće stvari, krenulo se 1962. godine u veliku, fizičku i duhovnu obnovu svetinje, što se poklapa sa starešinstvom oca Teofila.
Značajnu ulogu u oblikovanju manastira onakvim kakav danas izgleda – a izgleda kao prava oaza (mada bi to značilo da je okolo pustinja, a ovde i oko oaze imate predivnu prirodu), imao je i otac Milutin, iguman Kaone, a kasnije i vladika australijsko-novozelandski i zatim vladika valjevski. Svoj deo (sebe) u Kaonu je uložio i iguman Arsenije, koji se pre malo više od pola godine upokojio u Gospodu.
A pomenuta oaza je deo Ravnih livada, jedna udolina, skoro golferski podšišane trave, u čijoj je sredini veštačko jezero, gde, izgleda, postoji i vodoskok – koji nije radio za vreme naše posete. Nažalost, ove godine su – kao i po Uvcu ili po Đetinji – i ovde navalile neke dosadne alge, pa se deo jezera pretvorio u pravu močvaru, gde kreketanje žaba nadglašava sve ostale zvuke ili, bolje reći, sve ostale tišine manastirskog imanja. Za čišćenje jezera nedostaju velike pare, ali valjda je sve to samo jedna ovogodišnja poluelementarna nepogoda, koja će proći kako je i došla.
Oko jezera postoji i staza, a kada stupite na nju, dovešće vas s ljubavlju do jedne pećine – ili kapele Roždestva Hristovog, koja simbolizuje onu božićnu pećinu u kojoj je Isus Hrist došao na ovaj svet. I ovde, kao u Brankovini, možete videti jednu pravu sobrašicu, a u podnožju crkve nalazi se i izvor vode kaonske, odakle voda teče pravo u krstionicu – izgrađenu po uzoru na krstionicu iz tesalijske Tebe. Ovde se krštenje obavlja potpunim potapanjem novohrišćana u vodu konstantne temperature od 11 stepeni (mora se nešto i istrpeti za ulazak u Pravoslavlje!), a za tu istu vodu kažu i da je među visokokvalitetnim lekovitim vodama, posebno za očne tegobe. Sa druge strane, sam dolazak u Kaonu, pogled na jezero, pašnjak sa ovcama, pogled na okolno zelenilo i manastirske građevine – već sam po sebi ima lekovito dejstvo na čulo vida, a voda verovatno samo zaokruži  ovaj sveukupni učinak Kaone na vaše oči. U manastiru se inače, kao najveća svetinja, čuva delić mošti Prepodobne Majke Paraskeve, tj. Svete Petke.
Ovde možete kupiti i prelepe slavske sveće, sa detaljima od obojenog voska, a usput, kada već uđete u manastirsku radnju, u ponudi imate i rakiju kaončanku, što – naravno – neizostavno ide u kompletu za proslavu porodične Slave.
Zaključak Svemu ovome već napisanom zaista nije neophodan nikakav poseban zaključak, osim poziva da se – sa razlogom (kao što to beše ovaj naš skok do Petnice) ili bez razloga – zaputite malo ka valjevskom kraju. Da li ćete obići sve ovo pomenuto, ili ćete se negde zadržati duže  ili kraće, zaista nije važno, dokle god uživate u Valjevu i Brankovini. Imajte u vidu da se – dolaskom do Valjeva (iz Beograda) preko Ibarske magistrale i povratkom preko Šapca do autoputa – uz malo vožnje po Valjevu, do Petnice i nazad – napravi skoro tri stotine kilometara, što ovaj jednodnevni izlet ipak čini malo zahtevnijim poduhvatom, naročito ako ne spadate u ranoranioce. Ako baš „zaglavite“ uveče u Tešnjaru ili u nekim drugim valjevskim kafićima i restoranima, možete uvek da prespavate u hotelu „Grand“, baš na trgu Živojina Mišića, pa sutra nastavite istraživanje ovoga kraja – i eto rešennnija (što reče Zoran Radmilović).
Dakle, Valjevo – obavezno!
Tekst i fotografije: Slobodan Ogrizović

Nastavak na BeautifulSerbia.info...