Izvor: B92, 14.Nov.2010, 20:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Split, satir na zidu Studentskog centra
Dok je Musa, naš klapski gitarista i vodeći vokal, kopija Hoze Felisijana, koji je izvodio i naručene serenade samo za „lipoticu sa drugoga kata", prebirao po žicama ispred ulaza u Studentski centar, preko puta zgrade Općine bilo je živahno. To je ona zgradi gde je tada i sada prodavnica „Sava Kranj, tovarna guma"... Kroz odškrinuti prozor čuli su se reski rifovi gitare koju je u sali Studentskog centra, u prizemlju, isprobavao neko iz grupe Indexi, sve sa (sada nažalost već >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pokojnim) Davorinom Popovićem.
Autor: Boro Soleša
Izvor: Danas
Dok je Musa, naš klapski gitarista i vodeći vokal, kopija Hoze Felisijana, koji je izvodio i naručene serenade samo za „lipoticu sa drugoga kata", prebirao po žicama ispred ulaza u Studentski centar, preko puta zgrade Općine bilo je živahno. To je ona zgradi gde je tada i sada prodavnica „Sava Kranj, tovarna guma"... Kroz odškrinuti prozor čuli su se reski rifovi gitare koju je u sali Studentskog centra, u prizemlju, isprobavao neko iz grupe Indexi, sve sa (sada nažalost već pokojnim) Davorinom Popovićem.
Uz to došao je i plavokosi, nasmejani igrač Ivo Fulgozi kome su odmah dodali „pravu nogometnu", a on je, iako je bio u delu sa kravatom, počeo sa igrom „na nogu", pa koliko može.
Bio sam gimnazijalac pa sam tada, za džeparac, u Studentskom centru, radio sve. Prodavao karte na ulazu, vodio garderobi, čistio krompir za pomfrit, a svuda se osećao dah slobode. Splitski studenti su slobodno disali.
Galantni Lino je ulazio sa donžuanskim manirima i naglašenim stavom akademskog građanina, što se trudio da bude, makar javno. Prišao mi je da me pita o nekoj dami za koju se interesovao, pa kad nije bio zadovoljan odgovorom, zagledao se značajno u mene a, kako nisam skrenuo pogled, samo je konstatovao:
- En ti gospe, ća će ovi mulac biti razbojnik, pravi kriminalac. Za ne virovat... - Linovo je to rekao više da bi impresionirao pomorca Ivu, zvanog Đovani, koji je svake večeri pravio predstavu, hodajući po šanku na rukama.
Šef Krste mi je rekao da neka ga „pokrivam" dok on nešto obavi u magacinu.
To „u magacinu" se svodilo na puštanje neke psihodelične muzike sa ploča i ispijanje pića sa mladim damama, koje su se stalno vrzmale oko Centra. Na zidu te stražnje prostorije Duje je crvenim i crnim tonovima naslikao zaigranog satira sa ljudskom glavom i jarećom bradicom, kozijim nogama i velikim falusom, kojim kao da je hteo da iskoči iz slike.
Za to vreme je Jakša, moj drug iz ulice, još uvek na granici puberteta i adolescencije, glumeći starije, iskusnije :"galebove" jednoj šinjorini objašnjavao da to što on traži, a onda odbija da mu da, nije ništa, da on to može na svakom koraku itd.
Slavko, koji nije imao taj „suptilni" pristup jednostavno je prigrlio jednu nabujalu damicu i počeo da je ljubi.
Kada su shvatili da sam u polumraku razaznao sve to Jakša je zabrundao:
- Di ti je misto, ljudi te čekaju, nemoj da sve ovo rečen Krsti, neće ti platiti dnevnicu ni za sinoć, ni ovo večeras. Biž! - naše drugarstvo je bilo na iskušenju.
- Nemoj me pilat, samo sam došao pokupiti čaše jer ih više nema u šanku, a gosti traže... - pravdao sam se.
Besno je nešto promrmljao u bradu, tipa: „Ajde, ajde, samo to brže. šta si blenija". Počeh da mu objašnjavam da nisam ni u šta buljio, ali onda iz ugla zareža i Slavko pa se brže bolje pokupih, da ne bude sukoba.
Napolju je još bilo kasno popodne, a mali Bobo je još brojao dok je Fulgozi i dalje pimplao „pravu" fudbalsku loptu, zapravo mantel-buvel, kao se to zove u Splitu (mantel je spoljnja koža, a buvel gumeni meh unutra). Bobino se nije dao monotono odbrojavajući:
- Devesto dvadeset osam, devesto dvadeset devet...
Okolo su se kladili „oće li proć iljadu". Sunce se već spuštalo ka Marjanu, a Felisijanovski Musin glas dok je izvodio „Sumertime" bio je razvučen kao dan pun fjake.
