Izvor: B92, 02.Nov.2010, 06:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šangaj - između Japana i Rusije
Iako je u Šangaju provela samo 12 dana, uglavnom u radnoj atmosferi, i najviše na fascinantnoj izložbi WORLD EXPO 2010, BETTER CITY, BETTER LIFE, dizajnerka Lana Vasiljević je stigla da uživa u ovom zanimljivom gradu
Razgovarala: Ivana ĆIRICA
Izvor: Yellow Cab
Lana Vasiljević po zanimanju je vajar, diplomirala je i magistrirala vajarstvo kod Mrđana Bajića, ali je poznata javnosti i kao dizajner. Dobila je nekoliko Grifon priznanja, nagradu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Oktobarskog salona i mnoge druge nagrade i stipendije. Radila je razne kreativne stvari: od omota za album popularnog benda, preko vizuelnog identiteta za restoran Zaplet i UNHCR, do podučavanja u srednjoj školi za industrijski dizajn. Imala je mnogo samostalnih i još više grupnih izložbi, majka je dvoje dece.
Početkom godine boravila je u Šangaju. Razlog je bila izložba World Expo 2010, Better City, Better Life.
Beogradski produkcijski tim NGiO bio je zadužen za kreativni koncept našeg paviljona, a naša sagovornica za grafički dizajn u enterijeru. Ceo projekat bio je vrlo kompleksan, ali zahvaljujući dobrim idejama imao je izuzetan uspeh kod posetilaca. Iako je u Šangaju provela samo 12 dana, uglavnom u radnoj atmosferi, i najviše na fascinantnoj izložbi, Lana je stigla da zapazi mnogo toga.
HAOTIČNI ŠARM GRADA
Lana Vasiljević: Šangaj je neobičan grad. Na prvi pogled shvatate da izgledom podražava svoj geografski položaj, nešto između Japana i Rusije. Veliki grad, sa širokim ulicama i glomaznim zgradama, često deluje nedovoljno naseljeno. Arhitektura je prvi šok s kojim se suočavate. Većina zgrada potpuno je stilski nepovezana. Kasnije sam saznala da je razlog to što je svaku zgradu radio drugi arhitekta. Na početku vam stilsko nejedinstvo izgleda kao velika greška, ali vremenom shvatate da je to glavni šarm ovog grada i da je sve to namerno. Grad se gradi stalno, danonoćno. Povod je, naravno, i svetska izložba, koja ove godine privlači najveći broj turista. Bilo je interesantno gledati kako nastaju razne zelene instalacije po parkovima, kako svi nešto marljivo sređuju, farbaju i popravljaju ispred svojih kuća i ulaza; marljivi kolektivizam za zajedničko dobro.
Zgrada Opere u Public Parku, TV Tower, Muzej savremene umetnosti ušuškan u lavirintu velikog parka u samom centru, delovi grada nazvani French Consession, sve su to neverovatna zdanja krajnje nepovezana sa okruženjem. Moram da izdvojim i neverovatne petlje gde se ukrštaju različiti putevi na različitim nivoima. Te petlje, nacrtane na mapi, izgledaju kao zamršene linije, kao šala, ali kada stanete ispod ili iznad tog ukrštanja, osetite se kao u filmu.
PUDONG, PUKSI, I HRANA ZA JAK STOMAK
U Šangaju je lepo i jeftino voziti se taksijem. Pošto vam mnogo vremena treba da stignete iz tačke A u tačku B, taksi je pravi izbor za brzo upoznavanje. Grad se deli na novi, Pudong, i stari, Puksi deo. Između je reka. Pogled na Pudong noću sa obale pravi je kolorni spektakl, prizor za razglednicu: nove zgrade različitog oblika sa drečavim, šarenim osvetljenjem.
Deo French Concession fantastičan je za besciljno lutanje i tu svašta može da se vidi i doživi: da zavirite u unutrašnja dvorišta starih francuskih kuća koje su građene početkom prošlog veka, dvorišta puna detalja, skulptura, biljaka, klupa u kombinaciji s vešom koji visi na sve strane i siromaštvom novih stanovnika. Naime, posle rata, kada su Francuzi proterani, to su postale najnaseljenije zgrade; u jednoj luksuznoj kući živi mnoštvo familija. Tu je bučno i živo, zanimljivo obojeno svakodnevnim prizorima, ali u kombinaciji s detaljima iz druge epohe. Tu se nalaze i najbolje umetničke galerije.
Raditi s Kinezima u Šangaju prilično je haotično i frustrirajuće. Kod njih ne postoje neke stvari koje se u Evropi podrazumevaju, kao što su poštovanje dogovorenog, sastanak, poimanje radnog vremena... Jedino što je sigurno u prosečnom radnom danu jednog Kineza jeste pauza za ručak. Tačno u podne. Svi su tačni, okupljeni oko velikog plastičnog bureta gde je neka velika supasta masa s delovima mesa i koječega. Bure je postavljeno nasred kancelarije, pored još jednog bureta gde se prosipaju ostaci. Vrlo brzo prizor postaje takav da više ne razaznajete šta je hrana, a šta odbačeni ostaci. Svi zajedno jedu, srču, podriguju, pljuju.
Uopšte, primetila sam da kineska hrana koja se konzumira u Evropi ili Americi ima vrlo malo, skoro nikakve sličnosti sa onom koja se jede u običnim restoranima u Kini. Neki ukusi toliko su jezivi da poželite da izvadite hranu iz usta. Kinezi stvarno jedu sve i svašta. Na ulazu u restoran nalaze se veliki akvarijumi sa živim jeguljama, žabama, ribama, na koje pokažete prstom, a oni vam to spreme s veoma neobičnim začinima, ništa nalik na kinesku kuhinju koju svi poznajemo i volimo. Srećom, tu je obilje drugih kvalitetnih japanskih, tajlandskih, indijskih restorana. Pekare su svetla tačka. Ponuda je ogromna i odlična. Sve se nalazi iza vitrina, a poslužujete se sami. Ipak, ne preporučuje se konzumiranje hrane na ulici, jer vam razni prizori i zvuci mogu ogaditi doručak.
FAKE SHOPPING
Masaže se nude na svakom koraku i to je zaista fantastično. Kada uđete u neki salon za masažu, makar bio i manje skup i ne baš ugledan, dobićete maksimalnu uslugu. Masaža glave i ramena podrazumeva celo telo, a sve se to odvija u ambijentu kućne sobe s televizorom i nameštajem. Vrhunsko masiranje glave podrazumeva se i u običnim frizerskim salonima.
Interesantni i česti prizori sa ulica jesu mnogobrojni raspadnuti motori i bicikli, koje voze čak i vrlo stari ljudi. Na njima se voze i čitave nasmejane porodice s veoma malom decom. Svako nešto radi i prevozi. Najčešće su to ogromne papirne i plastične skalamerije koje nadmašuju veličinu vozila i vozača. Jedna vrsta taksija jeste mali motor koji pozadi ima sklepanu konstrukciju pokrivenu najlonom, u koju možete da se udobno uvalite i posmatrate Šangaj, vozeći se brzinom od 20 km na sat.
U Šangaju se nalazi fake shopping mall. Tamo možete da kupite sve stvari svih poznatih marki po ceni od pet do 100 dolara. U tom vašarištu i stalnom cimanju prodavaca brzo osetite vrtoglavicu. Roba koja bi u nekoj drugoj zemlji bila zabranjena ili prodavana na nekim outside mestima, ovde se nalazi na jednoj od najprometnijih, glavnih ulica u centru.
PROVOD SA STILOM
U Šangaju postoje i let’s get lost mesta. To su predivni parkovi, ušuškane oaze unutar urbanog haosa. Kada zakoračite u park, osećate se kao da ste otišli kilometrima van grada. Tišina i mir. Imate slobodu, osećaj privatnosti. Tu su često i mala jezera, potoci, patke, ribe, neobično drveće, lepe fontane.
Ponuda noćnog provoda velika je i skupa. Bila sam u jednom klubu modernog enterijera, s velikim LED zidovima, kineskim DJ-evima, mnoštvom stranaca koji obigravaju oko doteranih mladih Šangajki. Svi se vesele i đuskaju. Posle nekog vremena vidim kako ulaze kolone barmena sa ispruženim rukama, visoko iznad naših glava nose posude sa šampanjcem u deo koji je samo nekim foteljama ograđen u nešto kao VIP prostor. Barmeni s novim turama šampanjca tako defiluju kao da su u paradi. To traje skoro cele večeri. Neko nešto slavi, ali kome je potrebna tolika količina? Okrenem se i vidim samo par glasnih, dobro obučenih kineskih tinejdžera sa svitom devojaka. Pune, neotvorene flaše drže ispod stola. Ceo cirkus je, u stvari, samo skretanje pažnje prisutnima u klubu, showing-off; to je, zapravo, glavni provod.
I ZA KRAJ, KING KONG!
„Zgrada kesa", kako je zovem zbog njenog izgleda, najviša je zgrada u Šangaju. Unutra je sve urađeno od najfinijih materijala, u najboljem svedenom dizajnu. U liftu vam se zapuše uši kad stignete do poslednjih spratova. Na poslednjem spratu nalazi se divan restoran, kafić, bar. Otišla sam noću. Spustila se blaga magla. Pogled je bio spektakularan, a ipak zastrašujući. Samo je nedostajao King Kong da mi maše sa susedne zgrade, na kojoj je gorelo crveno svetlo zbog helikoptera. Teško je bilo videti ulice i vozila, a ljude tek nemoguće, ali se videlo koliko je grad veliki. A onda su se mnoga svetla sa ulica i zgrada pogasila, kao i uvek, negde oko 23 sata.
.jpg)
