Izvor: B92, 29.Mar.2010, 18:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prnjavor - mangulice srpski brend
Bio je lep vedar februarski dan. Visoko modro nebo sa po tek kojim belim oblačkom u daljini i toplina bleštavog sunca nagoveštavalo je blizinu proleća. Osećaj da se bliži proleće, bistro nebo toplog sunčanog dana, osećaj slobode zbog širine pitome ravnice Srema koja se na horizontu spaja sa nebom, činilo me radosnim.
Ali, svo dobro raspoloženje i pozitivne emocije kojima sam se usput obilno natapao dok smo se vozili osunčanom ravnicom, nestali su kada smo stigli na >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Ardamovaču. Tako Prnjavorci zovu malo uzvišenje gde poljski put izbija na drinski rukavac koji oivičuje Adicu sa prnjavorske strane; to šljunkovito uzvišenje, koje, kažu, Drina nije nikad potopila, čak ni u onoj čuvenoj poplavi od pre pedesetak godina kad je Drina došla i do pet kilometara udaljene pruge, lokalni žitelji su iskoristili da, kao bezbedno mesto, na njemu sagrade svoje kućice za odmor. Adica je uzdignuti peščani nanos obrastao topolama i vrbama koji povremeno, kad nadođe pa joj korito postane tesno, natera plahovitu vodu Drine da ga obiđe sa južne strane, a ono postane ponosno ostrvo. Preko leta rukavac najčešće presuši, pa se na Adicu može i suvozemno, ali svejedno ostalo je ime Adica.
Danas, tamo gde se utabani lokalni put blago spušta ka koritu otoke, malo uvučen od mutne bujice koja je besno jurila, nasukan stajao je ukotvljen čamac. Čamdžija, Radivoj Srdanović zvani Regan, smrknuta i zabrinuta lica, ogrnut nepromočivom jaknom i sa čizmama do pojasa, čeka da nas odveze do svoje farme mangulica koja je negde u centru ove stihije. Dok se pozdravljamo i oprezno smeštamo u plovilo, zgranuto se osvrćem na strašnu poplavu; mom rđavom raspoloženju doprinela je i iznenadna promena vremena, natuštilo se, a niski oblaci su prekrili sunce; smračilo se da se više nisu videli ni daleki obrisi šumovitog Cera, uskoro je počela da pada i sitna kiša. Svojom mirnoćom i veštim manevrisanjem čamcem, Rade nas je uverio da ne treba da strepimo za svoju sudbinu. Koridorom kojim se u sušnim danima peške ide na Drinu, proveo nas do glavnog toka; to je kao Amazon; to je bila ogromna mutna vodena masa koja je divlje hučala i nosila sve pred sobom. Vratili smo se; negde na pola puta između te dve stihije, gde voda nije tako duboka i mirno teče kroz ogolele vrbake, doplovili smo do praga velike drvene kuće - doma Radivoja Srdanovića i njegove žene Ljubinke.
Radivoj i Ljubinka su se pre nekoliko godina, kao moderni Robinzoni, odlučili da promene svoj dotadašnji život i da na drinskom ostrvu Adici osnuju svoju farmu. Na oko sedamdeset hektara otvorenog prostora, mukotrpnim radom i uz mnoga elementarna odricanja uspeli su da uzgaje veliko stado, kažu najveće u Srbiji, čistih mangulica. To je ona čuvena sorta svinja sa kojima je knjaz Miloš Obrenović ostvarivao suficit platnog bilansa u trgovini sa svetom, a još su poznatije po tome što je njihovo meso bez holesterola.
Gledajući svu ovu stihiju oko nas, gde mutna voda onespokojavajuće teče pored samog kućnog praga, gde pojedina brava crnih dlakavih svinja mirno idu ili plivaju kroz mutljag, a ostale šetaju kroz duboko blato, zapravo kaljugu koja nas okružuje, mislim, mora da je pojedincima u ljudskoj prirodi usađen neki kod ili gen koji te genijalce, kao da su posuti nebeskom prašinom, tera da se uz nadljudske napore izbore za neki svoj san koji će samo široj ljudskoj zajednici možda doneti neku korist, a njima, ali uvek prekasno, samo neku pregršt slave.
Kako, inače, drugačije razumeti njihovu višegodišnju fanatičnu istrajnost i entuzijazam da u oskudnim uslovima za život, samo uz stručnu pomoć vrsnih genetičara uzgaje veliko stado autohtone srpske sorte svinja mangulica, tako precizno tipizirano da treba da postane osnovna genetska baza za ovu sortu svinja za celu Srbiju, to su im pečatom priznali relevantni stručnjaci za tu delatnost. Na osnovu toga, nadležni državni organ samo treba da potvrdi i da izda sertifikat, kome se oni iskreno uskoro nadaju i koji željno očekuju kao krunu svojih napora. I to sve samo zbog toga, ne da oni imaju ekskluzivno pravo na ovu sortu svinja, nego da mangulica kao otporna sorta počne masovno da se gaji u svim onim pasivnom krajevima Srbije gde je zemlja opustela; time bi njihova misija bila ispunjena, mangulica bi ušla u masovnu proizvodnju, a Srbija bi bar malo oživela.
Lagano odmičemo od podivljale Drine. Dok u prvi suton lagodno jezdimo kroz mačvansku pitominu, sa zebljivom nadom, ovim vrednim i plemenitim sanjarima u mislima prizivam svu nebesku sreću. Ne znam, možda će nekada, sadašnja, apokaliptična Adica postati rajsko ostrvo, možda će mangulica postati veliki srpski brend, možda će Srbija, kao nekada, u vreme Miloša Velikog imati suficit platnog bilansa u trgovini sa svetom zahvaljujući mangulicama, možda će Srbija nekada biti zahvalna i ponosna na Radivoja i Ljubinku za njihov veliki doprinos i veliku zaslugu što su mangulice postale najpoznatije svinje na svetu, možda. Ah da, probao sam, jeo sa najvećim uživanjem pečenje od mangulice. Nažalost, svako ljudsko veselje neko živinče mora da plati glavom, takav je život. A kakvo je pečenje od mangulice to vam ne mogu reći, to se ne može opisati, to se mora probati!
Vitomir Redić
Izvor: Danas.rs
