Izvor: B92, 27.Dec.2010, 17:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pančevo: zuje, plešu, gledaju se
„Dunav se uliva u Tamiš iz svih mora i svih okeana. Pančevo - to je kad se vratiš u samoga sebe jednoga dana" - napisao je nekada Miroslav Antić, a baš ove reči dočekuju pridošlice i prolaznike, na bilbordu kraj puta, tik na ulazu u Pančevo. Baš su u ovoj varoši rođeni ili proveli najplodonosniji period svog života Antić, Popa, Crnjanski, Kolarac, Uroš Predić i Olja Ivanjicki, Vajfert, Batut, Laza Kostić i Petar Bojović... do Nebojše Glogovca i Nađe Higl ...
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
Autor: Aleksandra Malušev
Izvor: Danas
Dok žmirkamo od neobično upornog sunca za kasnu jesen, neopaženo, a nenametljivo nam se pridružuje čovek neodredljivih godina, ljubazno nam se predstavljajući kao Naum i poče da nas svojim toplim, blagim glasom prati ili da nas vodi kroz bajkovite, živopisne ulice banatskog gradića nadomak Beograda.
- Kad prođemo Uspensku crkvu, to je, vidiš, ova sa dva tornja, tu je Studentski dom. Kakve su tu samo igranke bile. Posle, kad je moje vreme već prošlo, pravili su koncerte pa se red za karte nekad protezao i iza parka - kazuje nam Naum i seda na jednu od klupa u tom istom parku, ispred lokalnog nedeljnika „Pančevac" čiji je prvi broj objavljen 13. aprila 1869.
- Vidiš taj krug i sedišta na sredini? Ih, tu je uvek bila muzika, i to su iz Beograda dolazili, omladine bilo kao muvica, da zuje, da plešu, da se gledaju. A kada je Atelje 212 svoj azil ovde našao, čitava je varoš pocupkivala za pažićem Sonje Savić, u ritmu njenog lakonogog koraka. Ona se samo smejala nečem što je bilo daleko od naših pogleda... - vrvi od sećanja Naum. Svojim mekim banatskim naglaskom govori kako je ovo mesto vazda bilo utočište srpske kulture vekovima. Kazablanka prava.
Naše odmorište cilja pravo u Njegoševu ulicu, poput beogradske Knez Mihailove, ali na čijem kraju se nalazi Okružni zatvor, pa njegovi „pitomci" mogu da gledaju gradsku užurbanost, život koji se nesputano događa s druge strane rešetaka. Naum se pridigao nakon što smo ga najzad ubedili da proba pecivo moje bake, spremljeno za grickanje usput. Razgledali smo centar Pančeva, a Naum je rukom pokazivao „tamo je Staklara, tamo je Strelište, a ovuda sam jurcao kao deran, kasneći u školu..." Pokazao nam je Naum i gde je živela njegova prva ljubav i jedan ulaz u zgradu, u skrovitom dvorištu obraslom travom i gustim stablima. Kazao nam je da je tu živeo jedan plavokosi dečak koji bi čitavo letnje popodne provodio loveći guštere koji svaki čas klisnu pod kamenje pruge koja je tuda prolazila... Tu je i stara Vajfertova pivara, garež i stratište posle požara, utočište onima koji bolje nemaju. E, a onda reka...
„Da mi je da znam ko je i kakav je taj čovek koji je odlučio da na ovakvom mestu podigne fabrička postrojenja! Vidi tu reku, šumu, vidi sve to obilje! Znate, može se u Tamišu upecati i tolstolobik, karaš, a sve su ti to probirljive živuljke, vole čistu vodu!, reče Naum i uto se pred nama zabelasa trbuščić štuke na štapu jednog pecaroša.
„Umetnici su se ovde rađali, ali su i dolazili kako bi stvarali. U onoj kaldrmisanoj ulici 'Maratonci’ imaju čuveni dvoboj, a u 'Balkan ekspresu’ tu je pijaca na kojoj Popaj kupuje spanać. Dole, niže je i kafana Kragujevac gde je snimljena i scena kad se lome čaše i kad je Olivera Katarina dobila šamarčinu. Snimali su ovde 'Maratonci trče počasni krug’, 'Ko to tamo peva’, 'Balkan ekspres’ i 'Skupljače perja’, a kada su podigli kulise, grad čitav, Sofija Loren snimala je 'Mama Lučiju’.
Na oproštaju Naum je mahnuo i izgubio se. Iz kombija smo pred tamiškim mostom videli znak na kojem je prikazan jelen u skoku. Naum nam je napomenuo da zaista ponekad, mio, teleći pogled iza nekog stabla isprati radoznalog prolaznika. U Beograd stižemo premoreni, spavajući jedno drugom na ramenu...
.jpg)
