Izvor: Politika, 22.Jul.2011, 13:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nazarje u dolini drveća
Na brdu Gradišče, iznad mesta gde se spajaju Savinja i Dreta, u 17. veku franjevci koji su pobegli iz Bosne podigli su manastir
Neka mala mesta pričaju lepe priče. A možda je važnije da se pored vas nađe neko ko ume lepo da ih ispriča. Uglavnom, dok sam sa novinarima boravila u slovenačkoj Savinjsko Šaleškoj dolini vodič pogradu Nazarju bila nam je Marijana Škofek koja priča životne priče ovog mesta.
„Nazarje sedište u Gornjoj Savinjskoj dolini a to >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je dolina drveća, dok je Donja Savinjska dolina dolina zelenog zlata, odnosno hmelja,” počela je priču o ovom gradu Marijana Škofek. „Gornja Savinjska dolina se sastoji iz dva dela koje se nalaze oko ušća dve reke – Savinje i Drete. Ljudi koji žive pored Savinje kažu da su ljudi oko Drete loši, dok ovi oko Drete kažu da oni koji žive oko Savinje imaju pse buldoge oko kuća jer ih hrane preko stakla. I tako šali nikad kraja. Što se istorije tiče ovde su bili grofovi Vovbržani, Celjski koji je imao pravo prve noći, odnosno sve mlade ovog kraja, koje bi se udavale, morale su prvu noć provesti sa njim, a poslednji grofovi su bili Habsburški.”
Na brdu Gradišče iznad ušća Savinje i Drete napravljen je manastir sa crkvom Marija Nazaret po ugledu na čuvenu crkvu Santa Maria di Nazaret, zvana Skalci, u Italiji. Pre manastira 1625. godine bila je tu sazidana mala kapelica. Manastir je počeo da se zida 1632, a završen je 1661. godine. Sazidali su je franjevci koji su iz Bosne pobegli pred najezdom Turaka. Biblioteka je manastiru dodata 1752. godine, a obnovljena je 1996.
U 17 veku manastir je bio poznat i po apoteci. Tu se u to doba prodavao, recimo, Salamonov flaster protiv rana koji se i danas koristi. Crkva ima dva tornja i dva reda – franjevački i klarise. Klarise su najstrožiji red katoličke crkve. Kada devojčice ovog kraj odluče da im se priključe napravi im se slavlje kao svadba, svi pevaju i igraju, a one imaju šest meseci da se odluče da li ostaju u redovima klarisaili ne. Ako ostaju znaju da nikada neće napustiti manastir, moliće se na svaka četiri sata, niko ih više videti neće...
Ispod crkve, gde se reka Dreta uliva u Savinju, nalazi sezamak Vrbovec. Sazidan 1248. godine, današnji oblik dobio 1480. godine, a Ljubljanskoj eparhiji pripao je 1615. godine. Sačuvan je u ratovima, dobro je održavan, pa se danas u njemu nalaze prostorije opštine, restoran ali i prelep Muzej šumarstva. Kada smo ušli u Muzej stvarno smo se osećali kao u šumi. Prvo nas je dočekao specifičan drvored.
„Ovde deca najlakše nauče vrstu drveća. Dole se vidi kora i izgled drveta u šumi. Ako po tome ne znate koje je drvo u pitanju podignete poklopac koji se nalazi iznad kore drveta. Tu su, kao u nekom sandučići, stavljeni plodovi i lišće tog drveta. Ako ni tada ne znate o kom drvetu se radi iznad sandučića je napisano na slovenačkom i latinskom pun naziv drveta. Iznad imena je mala ploča obrađenog drveta koje se kupuje u prodavnicama,” pričala je Marijana Škofek dok smo se mi zabavljali pogađajući drveće i podižući poklopce da vidimo i plodove.
Iz drvoreda smo ušli u prostoriju u kojoj je prikazano kako su pre nekoliko stotina godina ljudi ovde sekli šume. Saznali smo da su to radili isključivo leti, prvo sekirama a između dva svetska rata u ovaj kraj su stigle i testere (neke od prvih sekira i testera se nalaze u muzeju). Svako drvo se seklo na četiri metra dužine pa bi ga takvog,u jesen i zimu,spuštali u dolinu.
U proleće drvosubacali u reku Savinju a ona ih je nosila do pilane. Svako drvo se beležilo kako bi se znalo čije je (i tada i danas crkva je vlasnik 60 odsto šuma u ovom kraju). Drvoseče su u šumi živeli u kućicama sa ognjištem oko koga su stavljali krevete od drveta pokrivenih smrekama (primerak se takođe nalazi u muzeju).
„Kada je sve završeno splavovima je drvo spuštano do Zagreba, dalje do Sremske Mitrovice, pa Dunavom do Rumunije. Put je trajao nekoliko meseci. Kada se drvo prodalo ljudi su se vraćali vozom ili konjima. Često su na putu bili i opljačkani ali ovo je bio njihov glavni izvor zarade za preživljavanje,”završila je priču u muzeju Marijana Škofek.
Putevi su u šume ovog kraja stigli tek 1954. godine i tada je mnogo olakšan život seljaka. Zbog teškog života ovde je bilo malo ljudi, a Nazarje je bio zaseok sa ponekom kućom. Razvoj kraja počeo je oko 1900-te godine zbog razvoja drvne industrije.
Posle Drugog svetskog rata priključuju im se i druge industrije pa se kraj naseljavao. Najpoznatija fabrika danas ovde je Simens u kojoj se prave mali kućni aparati. Nazarje ima osnovnu školu sa prelepom salom za fizičko vaspitanje, osnovnu muzičku školu, sportski centar, dom zdravlja, mesnu zajednicu, vatrogasni dom, turističku organizaciju a u Nazarju živi samo oko 1.000 stanovnika.
Gordana Čanović
objavljeno: 19.07.2011.
